Неоконзервативизам као идеологија је доста широк појам. У овом тексту нећемо се свеобухватно бавити целином онога што може спадати под тај термин, као ни реганомиком, тачеризмом и новом десницом, нити неоконзервативизмом који у одређеној форми постоји у различитим земљама. Фокус ће бити, на америчком неоконзервативизму, и то баш овом савременом, који се везује за јастребове популарно назване неоконси. То су неоконзервативци, који су врхунац доживели у време владавине Џорџа Буша Млађег, али за које се сматра да су у доброј мери повратили утицај и у Трамповој администрацији. Често се тим термином називају сви амерички интервенционисти, глобалисти, јастребови, и у најширем смислу у јавности се често све такве групе унификују и називају или дубоком државом или баш неоконзервативцима. Као што је и дубока држава неформална, и није јединствена, већ постоји мноштво центара унутар ње и разлика, тако су и неоконзервативци неформална, расплинута група, чије су границе неодређене и припадност том кругу је чешће невољна – када их други који негативно гледају на њих сврставају у ту групу, или ређе када сами прихвате тај термин и поносно кажу да припадају тој школи. Један део дубоке државе свакако је неоконзервативан.

Они немају званично никакву хијерархију, удружење, партију,  не одржавају скупове  које јасно називају скуповима неоконса, немају чак ни толико јасну структуру нити профил, макар и неформалног припадника или симпатизера, не могу се једноставно сврстати ни у једну партију, јер међу њима има и демократа и републиканаца. Ипак, чешће се сврставају у републикански табор. Но, то што су они на први поглед неодређени, не значи да не постоје. Само, њихово познавање је обрнуто пропорционално количини употребе термина неоконзервативци у јавном дискурсу. Да би се разликовали од осталих групација, како конзервативних, јер у називу имају конзервативно, тако и других глобалистичких, deep state центара моћи, потребно је знатно нијансираније приступити овој проблематици.

За интелектуалног гуруа и претечу неоконзервативног погледа на свет, сматра се филозоф Лео Штраус. Овај немачки Јеврејин, који је напустио Немачку непосредно пред долазак Хитлера на власт, па емигрирао у Америку, вероватно није ни слутио колико ће његове идеје једног дана заживети у практичној политици и појединим америчким председничким администрацијама.  Куриозитет је то, да је овај професор био велики филозоф, али за разлику од његових ученика и следбеника,   за живота је био јако политички непрактичан, односно овом отуђеном мислиоцу се све сводило на писања и предавања. Но, наредне генерације, популарно названих штраусоваца, затим и неоконзервативаца, ће филозофију и теорију спојити са праксом и исплести огромну мрежу утицаја, који ће временом у деценијама након Штрауса само расти. Њихов утицај у медијима, на универзитетима, тинк тенковима попут Хадсона, Херитаџ фондације, Американ ентерпрајз института и сл. је огроман. Временом су успели да се пробију и у саме врхове власти и америчких и глобалних коридора моћи.  Можда је оно што их разликује од учитеља Штрауса и главни разлог њиховог активизма и  утицаја, а то је да су они заправо много више револуционари него конзервативци, људи од акције и да за разлику од Штраусовог песимизма, они имају оптимистичан поглед на свет, у смислу могућности за активно и одлучно мењање ствари и остваривање планетарне победе, из њихове визуре Добра над Злом. Чувени Пол Волфовиц је похађао семинаре Леа Штрауса, а огроман утицај на њега, су имали и професори Алан Блум,  иначе Штраусов ученик, и Алберт Волштетер, чувени војни стратег, који је радио за Пентагон, РАНД корпорацију и посебно се бавио нуклеарном доктрином САД. За неоконсе је чудно то што су веома флуидни идеолошки и персонално, обзиром да је њихова прва генерација имала чак марксистичке, комунистичке, троцкистичке корене. Од свега тога, преживела им је само перманентна револуција, макар и у крви. Због тога се њихов почетак више везује за левицу и демократе, али шездесетих година, они се буне против контракултуре, пацифизма, детанта. Све више се окрећу републиканској партији, иако и даље међу њима има и демократа и номиналних левичара. Одлучно су против моралног релативизма, односно става да су све културе и идеологије једнако вредне, или да барем свака има одређену вредност и да су то ствари везане за угао гледања и субјективне. По њиховом мишљењу, идеологија коју они затупају и амерички модел уопште су објективно без премца и за разлику од свих осталих једини исправни?! Они верују у америчку изузетност, ексепционализам, у то да нема говора да било ко може бити раван америчком либерално-демократском моделу и да је свако ко то тврди у САД или има помирљив став према осталима – издајник. Имају бинарну логику и поглед на свет – добри и лоши момци, добро и зло, црно и бело и тај утицај се види нпр. и у Регановом односу према тзв. царству зла или америчком погледу на одметнуте државе и режиме.

Њихови почеци су дакле у шездесетим и седамдесетим, када су се борили против моралног релативизма, контракултуре, антиратних покрета, али и страсно су се борили против детанта и свих споразума о разоружавању. Сматрали су то слабошћу. Осамдесетих врше први значајнији продор у институције, и може се рећи да је већина њих прве јавне функције имала у два Реганова мандата. Крајем Хладног рата, најбоље попуњавају идеолошку празнину, где лако проналазе нове непријатеље у виду најпре одметнутих држава, а потом и терориста, а Волфовицова доктрина им је манифест.Не пристају на Обамину leading from behind, као ни на његово признање да можда и неки други сем Американаца сматрају себе изузетним, и да можда чак на то и имају донекле право. Ни у каквој форми не пристају на мултиполарност, јер сматрају да је алтернатива америчкој хегемонији само ужас и хаос, а да је америчка хегемонија на добро планете!

Иначе сам термин, сматра се да је први употребио њихов противник, социјалиста Мајкл Харингтон, а од самих неоконса, за њујоршке кумове неоконзервативизма се сматрају Ирвинг Кристол и Норман Подорец, обојица попут Штрауса, Блума, Волфовица – јеврејског порекла. Они су основали и ревију Коментар, за коју је писала и Џејн Киркпатрик, која је била социјалиста, па демократа, па ребуликанац, а важан шраф у Регановој администрацији – била је и амбасадор САД у УН. Демократа Хенри Џексон седамдесетих окупља око себе екипу јастребова, који критикују споразуме о нукеларном наоружању, међу којима су били и чувени Ричард Перл, као и Бил Кристол, син ,,кума неоконзервативизма’’. Вилијам – Бил Кристол, један је од познатијих јастребова, осничач и дугогодишњи уредник Викли Стандарда, као и угашеног тинк тенка Пројекта за амерички нови век. Није Кристол једини неокон који је то породично наследио од оца, и син Нормана Подореца је радио у Регановој администрацији, а такође смо имали и случај Ричарда и Данијела Пајпса, који се додуше, као и чувени Френсис Фукујама, иако из потпуно других разлога, дистанцирао касније од неоконса. Свакако треба споменути и Роберта Кејгана, мужа Викторије Њуланд, из споменутог Пројекта за амерички нови век, Дагласа Фејта, Елиота Абрамса. Џон Мекејн је, вероватно у најширој јавности најпрепознатљивији неокон. Све су то неоконси који су имали и многи имају и даље значајну улогу. Пројекат за амерички нови век. је чувен по томе што је још 1998. године јавно захтевао од Клинтона, оно што ће Буш Млађи урадити пет година касније – свргавање Садама Хусеина и окупацију Ирака, за разлику од Буша Старијег који се 1991. године задовољио ограниченим ратом и циљевима против Ирака. Од најутицајнијих политичара, који се везују за неоконсе, свакако ту су Дик Чејни, Доналд Рамсфелд, али и Џон Болтон, који се вратио у игру на велика врата, као Трампов нови саветник за националну беѕбедност. Сличност између Трампове и администрације млађег Буша је у томе што су успели да споје супротстављене конзервативне струје под своје окриље. Буш је такође имао и тврдокорне конзервативце и протестантске фундаменталисте, попут министра правде Џона Ешкрофта. Код Трампа, је наравно много већа кадровска вртешка и збрка, али покушава истовремено да игра и на популистичком таласу и изолационизму, са њему супротстављеним глобалистичким неоконзервативизмом. Видећемо да ли ће та шизофрена политика потрајати, или ће можда неки нови планетарни догађај попут 11.септембра изазвати потпуни тријумф неоконса, јер ће то захтевати одлучну акцију, што је један од њихових омиљених термина.

Неоконзервативци, за разлику од палеоконзервативаца Бјукененовског типа, уопште нису изолационисти или амерички националисти. Они нису она Америка земље прелета, очајника како их је назвала Хилари, нису она база која је већински изабрала Трампа. Они презиру популизам, масе, јер су елитисти, интелектуалци најчешће са универзитета са источне обале, мање са западне. Њујорк, Чикаго, Вашингтон, евентуално Калифорнија – то су њихове оазе. То су озбиљни интелектуалци, професори, политиколози, стратези, филозофи, изразито милитаристички настројени и оно што их везује донекле за конзервативце то је став да је потребна јака армија, јака Америка, да је Америка заиста на првом месту, али не изолационистичка, већ глобална. Они су интервенционисти, фокус им је на спољној политици, међународним односима, посебно на Блиском истоку. Безрезервно подржавају Израел, апсолутно увек и на сваком месту, што је послужило и за многе теорије завере, у смислу да ли они раде у интересу Израела или Америке, обзиром да већина њих има јеврејско порекло. Они су за америчку хегемонију, као опасност виде тзв. тиранске, одметнуте режиме и државе, које не деле америчке вредности, сматрају да је Америка добронамерна сила која ради за добро целе планете, да то месијанско право њој припада да револуционарно шири своју мисију и на просторе неслободе. Смене режима су нешто што је потпуно оправдано за њих. Много се мање баве унутрашњом политиком и начелно су ту блиски републиканцима, обзиром да су протржишно оријентисани. Залажу се за либералну демократију, како у САД, тако и у целом свету, и нису ултраконзервативци, већ пре би се рекло либерални по друштвеним питањима. Међутим, нису ни екстремисти попут Обаме, Хилари, јер иако су начелно либерални није им ни на крај памети да се боре за родно неутралне тоалете и сличне будалаштине. Није им, са друге стране стало ни да се боре против абортуса, за јачање религије и против те тзв. џендер идеологије, њима је фокус претежно усмерен ка споља, геополитички. Баве се  глобалним исламом, тероризмом, Русијом, Кином, Ираном, њихов утицај је у формулисању политике у том смислу велики. Како путем медија, када као група за притисак подстичу на одлучне акције и интеррвенционизам, тако и унутар самих администрација. Чак и оне администрације које нису биле њихове, хтеле не хтеле, усвајале су силом прилика неке њихове постулате. Са друге стране, они за разлику од интервенциониста Клинтон- Обама стила, за разлику од Олбрајт, Сорош и сличних погледа на свет, наступају без увијања и маски, не заклањају се иза хуманизма на лицемеран квазипацифистички начин, већ поносно се позивају на силу, моћ, унилатерализам, изузетност. Наравно да се и они позивају на вредности, али њима су америчке вредности уско повезане са националним интересом, стратегијом, безбедношћу – јер сматрају да је амерички интерес да брани своје вредности широм планете и да она тиме јача своју безбедност?! Увек се поносе и имају оправдања за крваве интервенције, а као њихово чедо им се посебно приписује рат у Ираку 2003., као и целокупни рат против терора, почев од 2001. и Авганистана. Но, за разлику од либералдемократских администрација, знатно су јаче произраелски оријентисани, одлучно су против ислама, као нове опасности против западне цивилизације, као што је некада био совјетски комунизам, против неконтролисаних миграција, и ту се разликују од разних мешетарских либерала, демократа, сорошеваца и свих оних либералџихадиста сорошевско-хиларијевско-олбрајтовског типа. Но, то им нимало не смета, да када треба, попут осамдесетих подржавају тзв. добре терористе и исламисте. Непомирљиви су према Ирану, екстремно произраелски, а у исламском свету много више просаудијски а контра Хилари омиљеном Муслиманском братству.

Долазимо до актуелног тренутка и питања осећа ли се њихов практичан утицај у скорашњим дешавањима. Свакако да се осећа. Одлука Трампа о премештању амбасаде у Јерусалим, који признаје за главни град Израела, форсирање Саудијске Арабије, Емирата и Египта против Катара, муслиманског братства, напуштање споразума са Ираном, чак и по цену разлаза са најближим савезницима – то су елементи неоконске произраелске политике. Њихове нове стратегије, где се види наслеђе Волфовицове доктрине, и помињање ревизионистичких великих сила попут Русије и Кине као главних противника, али и фактички повратак нукеларне доктрине ограниченог нуклеарног рата – све је то на трагу неоконса. Излазак из споразума са Ираном, осим што је произраеслки, наглашава још један неоконски сегмент. Као што смо напоменули, парадоксално, неоконси су више револуционарни по природи него стварно конзервативни. Они су увек за одлучне акције и мењање ствари, до коначне планетарне победе. Иако и код њих има лицемерја у погледу сарадње са тиранским режимима који су амерички савезници, без обзира што им је по идеологији, тиранија највећи непријатељ, они презиру компромисе, које виде као слабост. Реалполитичари су у смислу, да се не позивају на излизане норме, мултилатерализам, наивни вилсонијанизам, већ на моћ, силу, армију, одлучност – али презиру дипломатски реализам кисинџеровског типа, који уважава одређене границе и интересе и осталих, како би се нашло неко одрживо решпење и баланс међу највећим силама. Они су вечито против статуса кво и за њих млитавих консензуса, и у том кључу се може видети и њихово тумачење Керијевог и Обаминог споразума, као некада што су сматрали срамним детант са Совјетима, тако и данас детант са ,,шиитском империјом зла’’ виде као кукавичлук и недопустив. Тако да не треба да изненађује напуштање споразума и најава нове ексалације са Техераном до опасне тачке кључања, недуго након именовања Џона Болтона за саветника за националну безбедност. Исто тако, не треба да нас чуде, њихове изјаве о наводном злоћудном руском утицају, мада оне не долазе само од неоконса, иако то нама делује површно и глупаво, па чак и смешно кад читамо такве небулозне изјаве, они заиста то и мисле, јер како је то поједноставио недавно Помпео – из њихове визуре амерички утицај је добар, јер су они изузетни, руски је лош, јер Русија није изузетна?! То је код њих напросто тако једноставно и са њима по тим питањима расправе више нема! Џон Болтон је, чак, више пута поновио, да Северна Кореја треба да крене стопама Либије апропо денуклеаризације?! Каква охрабрујућа порука за Северну Кореју, поготово након унилатералног поништавања ранијег споразума са Ираном! И Трампове напрасне тарифе, трговински ратови, изласци из појединих трговинских споразума, терање савезника на веће издатке  и плаћање рекета, али и напуштање париског климатског споразума, као и овог са Ираном – више су неоконски, него што су изолационизам и Америка на првом месту глобално него на начин повлачења у себе. За неоконсе, чак ни само декларативно и лажно, никакво позивање на консензусе, мултилатерализам ,међународне институције, компромисе није опција. Америка је напросто изузетна, незамењива, неопходна нација, једина добронамерна сила, која шири мисију и доноси слободе свету, чак и по цену креативног хаоса и милиона жртава у регионима у којима либерална деморкатија никада неће моћи да се накалеми!

Иако би ми Срби, требало да зазиремо од све већег глобалног заоштравања и надолазећег лудила, парадоксално, чини се да је за нас гори интервенционизам под вилсонијанском маском и Сорош-Хилари-Обама либерално-џендерска линија deep state-a. Иако је за време Буша Млађег, Косово формално прогласило независност, а он је то по континуитету подржавао, чињеница је да је то ипак чедо Клинтона и демократа. С друге стране, у администрацијама где су републикански неоконси, по правилу увек има паралелно и појединих правих конзервативаца, који нас мало боље разумеју. Мајк Пенс, је нпр. 2005. године био против независности Косова. Суперјастреб Џон Болтон је, такође 2008. када је лажна држава прогласила независност ,заузимао оно, што би се у односу на остатак естаблишмента могло сматрати чак просрпским ставом! Још једна олакшавајућа потенцијално околност по нас, је та што се неоконси превасходно фокусирају на Блиски исток и интересе Израела. То нужно мора да одвуче пажњу са других проблема, мада сваки већи пожар на Блиском истоку има глобалне последице.

Слика са параде у Москви, где је био наш председник, можда ипак шаље поруку да фактори Путин и Нетјанаху извлаче Србе из глобалног рата, који се припрема, јер би нас биолошки и морално дотукло да трећи пут пролазимо паклено и масовно страдање. Како сада ствари на Блиском истоку, а и у светским оквирима делују, добро би било када би Вучић лобирао код Нетјанахуа да замоли своје неоконе да у наступајућој глобалној папазјанији заобиђу Србију и да је на сваки начин поштеде своје пажње.

Урош Николић

Урош Николић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

--