Афера око хапшења гуленоваца на Косову, показује да за Шиптаре, али и за муслимане Балкана уопште, полако долази тренутак истине. Док су геополитички интереси САД, Британије, Немачке, ЕУ и уопште Запада са једне, и исламског света са друге стране, били већински комплементарни на овим просторима, ако не по свим питањима, онда бар по оним која се тичу обуздавања Срба и атака на српски фактор, поделе међу Шиптарима и Бошњацима су некако гуране под тепих и све је то потискивано заједничким анимозитетом према Србима. То антисрпство и анимозитет према Србији су и даље присутни, мање-више код свих делова и бошњачког и шиптарског народа, али поделе међу њиховим менторима доводе те народе у велике политичко-идентитетске проблеме. Лако је било док су њихови савезници радили у сагласју, а сада када долази до великих трзавица то мора да се одрази и на Бошњаке и на Шиптаре. Поделе које раздиру муслимане су двоструке – на једној страни оне интерне унутар исламског света[1], а на другој поделе између исламских и неисламских фактора – посебно Турске са једне и САД и Запада са друге стране.

Фото: Reuters
Фото: Reuters

Што се Бошњака тиче, то је народ са огромним идентитетским проблемима и недоумицама. Шта рећи о народу који је коначну верзију свог имена усвојио тек пре 25 година. Страсно инсистирају да су Бошњаци, али да им је језик босански, а верујем да све те компликације збуњују и већину њиховог обичног народа. Бошњаци су подељени између левих, грађанских и секуларних националиста-унитариста-србофоба и оних приврженијих вери. Међу тзв. грађанистима такође доминирају унитаристи изразито антагонистички настројени према Србима, а све више и према Хрватима. Чак се  (само) чини, да је Бошњацима тренутно ургентнији проблем са Хрватима. Осим поделе на оне приврженије вери и оне који су националисти, унитаристи, левограђанисти, велике су поделе и унутар тих приврженијих вери на више фракција. Још у време распада СФРЈ и атентата на Јакуба Селимоског, присутне су поделе и у исламској заједници. У Србији је јака подела између две исламске заједнице, али она је мање више институционализована, док се у БИХ она више одвија неформално, унутар једне, али са различитим струјама. Исламска заједница у Црној Гори, у сукобу је са исламском заједницом из Србије која је под јурисдикцијом оне из Сарајева, а све око јурисдикције над Бошњацима који живе у црногорском делу рашке области. Интересантно да су одређени муслимански кругови отворено прозивали црногорског реиса Рифата Фејзића да је у најмању руку благонаклон према гуленовцима, па да је и Сулејмана Бугарија због тога примио након његовог чудног одласка из Сарајева.

Концепт Исламске декларације и политика Алије Изетбеговића је тријумфовала над Зулфикарпашићем и Филиповићем и та политика џихада је изазвала рат у БИХ. Но, и за време рата а и после долази до опасних подела међу Бошњацима. Те поделе трају и данас, а неке су се и продубиле или отвориле нове. Године 1993. долази до разлаза Изетбеговића и Абдића, али и са Сефером Халиловићем, који је пример радикалног бошњачког националисте и босанског унитаристе, али секуларног. Исте године долази и до избијања њиховог сукоба са Хрватима. Све поделе из 1993. опстале су и до данас. Но, након рата 1996. и упада ИФОР-а у камп на Погорелици, али и након 11. септембра долази до притисака међународне заједнице и ревидирања односа према исламским интернационалистима, како онима из иранске групе попут Ченгића, Бехмена, Алиспахића ,тако и оних екстремно салафистичких и вахабитских. Американци су, на само њима својствен начин, успели чак и да повежу ове две групе у стилу њихове приче о везама Ирана и Ал Каиде. Осим утицаја Ирана, Саудијске Арабије, Турске, Катара, Емирата и других заливских монархија, екстремних група и параџемата, ситуација након покушаја државног удара у Турској и расплет на Блиском Истоку и све веће сукобљавање Турске са САД, доводе до нових подела међу Бошњацима. У овој иначе компликованој једначини, долази до додатног усложњавања. Тешко је веровати да разбијање СДА последњих годину-две и ницање неколико нових странака нема никакве везе са удаљавањем САД и Турске, али и са гуленовским утицајима. Сарајево је у процепу, екс реис Церић је недавно рекао да је Бошњацима сада султан у Бриселу,а не у Стамболу или Анкари, али видећемо ком ће се царству приклонити Бакир, Кавазовић и остали када дође тренутак истине. Они сигурно не желе да до тог тренутка икада дође, али нису они ти који то могу да диктирају или спрече. Када дође до тога, вероватно ће део СДА да пребегне у овај табор у ком су већ СДП, ДФ, Грађански савез, Радончићев СББ, гомила нових странчица и лидера, махом екс СДА, али и неформалних центара моћи и сивих еминенција као што су Халиловић(и), Адемовић, Латић(и), Алибабић, Церић и сл. пребећи на тзв. проевропски западни курс, а Бакир са својим тврдим исламистичким језгорм СДА, Муслимовићем и екипом остати веран султану са Босфора, а из својих гласила попут Става и сличних вероватно ће немилице сипати увреде на рачун ових других да су издали ислам.

Када је о Шиптарима реч, и код њих постоје сличне поделе између либералнијих, секуларнијих и исламистичких групација. Шиптари, поготово на Космету немају таквих националних идентитетских проблема као Бошњаци, али такође их раздиру све ове поделе и геополитичка престројавања. Иако је сваки Шиптар на Косову против Србије и за независно Косово, сигурно да визија таквог Косова није иста између Екрема Авдијуа и сличних Абу Бекир Сидик бораца, и неких прозападних нво јуришника који су за независно Косово, али сањају некакву утопију да оно буде западноевропска држава. Шиптари су сви били уједињени у својим циљевима, али како долази до сукоба њихових ментора, мораће то да се одрази и на поделе међу њима, иако (само) на први поглед се чини, да за разлику од Бошњака подела нема тај домет, јер делује да је проамерички утицај на Космету неприкосновен. Да Шиптари знају за поделе, чак и само на Косову, најбоље говори то да су чак и за време рата за отцепљњљење имали две оштро супротстављене терористичке групације ФАРК и УЧК, а УЧК је успела да елиминише Руговин ФАРК и да ликвидира Краснићија и после рата и Земаја. Салафистички, вахабитски и турски утицај на Космету су велики, као и амерички, слично важи и за Албанију. С тим што је Албанија, много верски хетерогенија и сложенија држава[2], за разлику од јужне српске покрајине где су Шиптари у том смислу много хомогенији. Ирански утицај је доста слабији од случаја БИХ, а може се слободно рећи да су Шиптари чак и непријатељски народ, а Албанија непријатељска држава Ирану, због пружања уточишта групи Муџахедин Халк, као и њиховог слепог курса марионетске оданости онима који су им и помогли да окупирају Космет.

Показало се далековидим то што је Вучић међу првима позвао Ердогана и изразио му подршку након пропалог државног удара. Добри односи са Ердоганом и Турском, су нешто попут добрих односа са Орбановом Мађарском – уз све остале билатералне  бенефите су и средство пацификације и умирења великог дела наших грађана, који би у неким другим околностима могли да буду огроман проблем и полуга притиска. Афера са гуленовцима на Косову и Ердоганов бес на Харадинаја, дали су томе за право. Србија у овим унутрашњим сукобима муслимана свих провенијенција не може да изгуби, може само мање или више да добије. Практично је свака подела и раслојавање вин-вин за Србију. Ако се Шиптари или Бошњаци определе више за Ердогана а контра Америма, навући ће њихов бес, ако је обрнуто Ердоган ће бити љут. Важно је да се дође до тога да не могу више да се определе за оба. Како се ситуација радикализује погоршаваће се унутрашњи односи међу Бошњацима и Шиптарима, а свако расипање енергије на унутрашња трвења слаби и тупи оштрицу евентуалног удара на српски народ. Тако је то са народима који су у својим циљевима спајали неспојиво и којима је једини кохезивни фактор био тренутни циљ и мржња према другом народу. Када долази тренутак дубљег опредељења коме заиста припадају, када до јуче једно постане супростављено, народи и нације који нису постојани у свом идентитету и цивилизацијском (само)одређењу западају у велике проблеме. Поготово што ти народи никада нису били државотворни, већ или нису никада имали своју државу или су имали као марионетску протекторалну колонију. То никако не може да се пореди нпр. са притисцима којима је Србија тренутно изложена, јер Срби имају самосталан цивилизацијски и геополитички квалитет, који би постојао и без икакве мржње и анимозитета према другима, потпуно независно од њих, што није случај за већину околних народа. Притисци на Србију нису те врсте, да Срби треба да се определе јесу ли овакви или онакви Срби, јер Србија и Срби имају свој вредносно-цивилизацијски код који је проверен и постојан стотинама година. Већ су притисци на нас више те врсте да ли треба да будемо и даље Срби или да следимо монтенегрински пример и модел. За муслимане Балкана проблем је много дубљи и вишеслојнији, јер треба да се определе да ли припадају Западу или Оријенту, Европи или исламу, а ако и припадају исламу којој верзији ислама и ком геополитичком полу у екстремно подељеном и закрвљеном муслиманском свету. Можда је све ово што се дешава, па и ова афера око хапшења гуленоваца на Космету још једна потврда да Србија никако не би смела да срља у овом тренутку ка трајним и извесно неповољним решењима и коначним договорима, са онима који ће се можда и сами од себе временом распасти. Јер, оваквих се не треба плашити протоком времена, колико их само стрпљиво треба пустити да се сами удаве међусобно у сопственим противречностима, ако не и мало припомоћи им у томе.

Урош Николић
Урош Николић

Урош Николић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

Упутнице:

[1] http://urosnikolic.blogspot.rs/2015/04/blog-post.html
[2] http://urosnikolic.blogspot.rs/2014/10/blog-post.html

--