У јануару 1999. године у селу Рачак одиграо се сукоб између српске полиције и побуњених косметских Албанаца. Након тога је Вилијам Вокер, шеф Косовске верификационе мисије ОЕБС, изјавио да је српска полиција, уз подршку војске, извршила масакр над недужним цивилима албанске националности. Случај Рачак је био прекретница, послуживши као реторички аргумент против Србије. На основу те инсинуације НАТО је извршио агресију на Србију, коју и данас трпимо.

У Сирији је – у ситуацији када је армија на прагу чишћења области око Дамаска и кад су просаудијски терористи прихватили евакуацију – организација Бели шлемови (финансирана из Велике Британије про-ISIS) на интернету пласирала снимак о наводном тровању десетине цивила у месту Дума. Недељу дана пошто је тим Организације за забрану хемијског оружја дошао у Дамаск да испита наводе о „хемијском нападу“, САД, Британија и Француска извршиле су напад на Сирију ракетама лансираним из авиона и са бродова.

Сиријска армија оборила је 71 од 103 ракете које су здружене агресорске снаге лансирале на мете у тој земљи. Сиријци су масовно изашли на улице да изразе подршку својој влади, а неколико сати после напада председник Асад се појавио у свом кабинету.

СЛАБ УЧИНАК РАКЕТА
С друге стране, начелник Генералштаба америчке армије генерал Џозеф Данфорд и министар одбране Џејмс Матис покушали су да објасне јавности како се радило о „ограниченом удару“ на три мете, али нису коментарисали учинак, већ да се ради о „јасној поруци“. Министар одбране је изјавио да даљи напади нису планирани и да су мете „пажљиво одабране“ да се избегну удари на локације на којима су размештени руски војници, који су у Сирији на захтев те државе ради помоћи у рату против терориста.

Напад је прошао без озбиљне материјалне штете и, према првим извештајима, без људских жртава осим неколико повређених. Чињеница је да јесте био ограничен, али не и да је био ниског интензитета. Напад на ваздушну базу Шајрат 2017. године извршен је са 59 „томахавка“, што значи да је овај био са дупло више ракета. У поређењу са прошлогодишњим нападом, када су 23 ракете погодиле циљ, а око 60 одсто није, овај пут је агресија суочена са значајно већом ефикасношћу сиријске одбране, око 70 одсто. Реакција сиријског народа указује на чврсту опредељеност да се очува суверенитет и интегритет, а реакција сиријске власти је, ако је судити по светским медијима, изненађујуће мирна.

САД су овим чином, као и у случају Србије, испољиле спремност за једнострану употребу оружане силе а британски и француски прирепци да ће их следити у томе. САД, Британија и Француска су практично напустиле систем колективне безбедности под окриљем УН, а Русија је, упркос томе, захтевала хитну седницу Савета бзбедности. Циљ је јасан, да се у условима блокираних глобалних медија обезбеди могућност да се чињенице представе светској јавности.

Да ли су агресори рачунали на страх, супериорност или су једноставно прали образ у контексту политичких обрачуна у САД и експонираних лагања глобалиста, сада је мање битно са становишта међународног система. Суштинска новина у овом случају је изразито слаб учинак њихових здружених напора, па је сад могуће проценити да би се, у случају ширег напада и озбиљног противудара у Сирији, могли озбиљно опећи. Резултат указује да ће глобалисти морати да обезбеде много веће снаге или да прихвате мултиполарност.

НА ПОТЕЗУ ЈЕ КИНА
Оно што је посебно опасно је то да су се извршне власти ове три државе, без одлука националних представничких тела, испоставиле као одметници од међународног права. То значи да ће са њима у предстојећем периоду преговори бити могући само са позиције силе. У супротном, видели смо да се ради о механизмима који су спремни да чине како им је по вољи.

Одлука да се једнострано примени сила ће имати непосредне последице. Треба, наиме, имати у виду да је напад уследио након неуспеха да се преокрене ситуација на терену и оствари контрола над стратешки важном територијом Сирије, односно да се радило о очајничком потезу глобалног хегемона (односно неолибералне глобалистичке врхушке) да очува утисак о својој доминацији. У том контексту посебно је важно држање сталне чланице Савета безбедности УН Кине. Сада, када је, судећи по држању на конференцији војних челника САД, глобалистима показано да ће у зонама где Русија пружа подршку имати озбиљан проблем са применом принуде, остаје да тестирају домет Кине. Ма колико се Кинези трудили да буду по страни, мудријању је крај. Како ће сад објаснити Северној Кореји да мора да се денуклеаризује да би се поспешиле стабилност и светска трговина? Мораће Кина, којој испред очију наоружавају Тајван и окупирају Кинеско море, да се постави у пракси према ономе шта је прече – неолиберална глобализација или међународно право?

На тесту ће бити и НАТО савезница одметнутих држава Турска, у којој су оне прећутно подржале покушај пуча против председника. Турска ће, у ситуацији када њени партнери помажу Курде, морати да се определи шта је важније – султанат Муслиманског братства или мир.

Што важи за Кину и Турску, односиће се и на све друге, који ће бити на мети агресора. Ефикасна одбрана Сирије разбија страх од оних који су важили за најмоћнији војни апарат у историји под условом да се имају поуздани савезници. Сирија, за коју не би требало сумњати да би била миљеница глобалиста да је прихватила неолиберални јарам, ту лекцију савладала је са одличним успехом. Тога ће сада постајати свесни и изван Сирије. Када нема заштите у међународном праву и у систему колективне безбедности, долази период равнотеже снага. Они без савезника и без кичме биће немилосрдно ломљени, и за то ће платити цену. Они који буду заслужили опстаће у обликовању поретка који, према ономе чега смо сведоци, какав год да буде, тешко може бити гори од актуелне хегемоније неолибералног глобализма.

Мирослав Стевановић

Извор: standard.rs

Advertisements