Роберт Бартли, доскорашњи уредник (editorial page editor) Волстрит џорнала, био је фанатични присталица слободне трговине који се деценијама са четири речи залагао за доношење уставног амандмана: ,,Требало би отворити границе“.

Бартли је прихватао последице брисања америчких граница и бескрајног прилива странаца и добара у његову земљу. ,,Мислим да је национална држава мртва“, рекао је. Његова визија и идеологија имала је дуги педигре.

БРИТАНСКИ И АМЕРИЧКИ СИСТЕМ
Овај култ слободне трговине и отворених граница најпре је цветао у Британији осамнаестог века. Апостол Павле ове постхришћанске вере био је Ричард Кобден који је опчинио елите величанственошћу своје визије и силом своје реторике.

У Холу слободне трговине у Манчестеру 15. јануара 1846. гужва је била толика да су седишта морала бити уклоњена. Кобден је тада загрмео:

,,Ја гледам даље, ја видим принцип слободне трговине који ће на свет морала деловати попут принципа гравитације на универзум – зближавајући људе, одбацујући антагонизме расе, вере и језика, и уједињујући нас идејом вечног мира“.

Британија се конвертовала у ову утопијску веру и отворила своја тржишта свету. Са друге стране Атлантика, међутим, био је усвојен други систем, који ће постати познат као ,,амерички систем“.

Други оквирни закон који је потписао председник Вашингтон био је Закон о царинама из 1789. (Tariff Act). Отац оснивач своје земље рече тада у свом првом обраћању Конгресу: ,,Слободни људи… би требало да заступају такву производњу која би их учинила независним од других у снабдевању есенцијалним, нарочито војним залихама“.

У свом ,,Извештају о производњи“ из 1791, Александар Хамилтон је написао: ,,Свака држава би требало да се потруди да у својим оквирима поседује све есенцијалне залихе. Њих сачињавају средства издржавања, становања, одеће и одбране“. Била је то мудрост рођена из искуства.

Код Јорктауна, Американци су морали да се ослањају на француске мушкете и бродове како би извојевали независност. Били су одлучни да изграде систем који би окончао нашу зависност од Европе у погледу потрепштина за одвијање националног живота, и успоставио нове везе узајамне зависности између Американаца.

Британска кратковидост постала је очигледна у Првом светском рату кад се самодовљна Америка држала по страни, док је Енглеској, зависној од увоза, продавала храну, залихе и наоружање које јој је било неопходно да преживи, а није могла да их произведе.

Први велики кораци Америке ка слободној трговини, отвореним границама и глобализму дошли су са Законом о прошрењу трговине (Trade Expansion Act) Џона Кенедија и Законом о имиграцији Линдона Џонсона из 1965.

До краја Хладног рата, међутим, испољила се ракција, и велико буђење је почело. Амерички трговински дефицити у робној размени су нарасли на стотине милијарди, а више од милион легалних и илегалних имиграната преплављивало је земљу на годишњем нивоу, видно мењајући карактер државе.

ПОБУНА НЕЋЕ ПРЕСТАТИ
Американци су почели да схватају да слободна трговина разара националну производну базу, а да отворене границе значе губљење земље у којој су одрасли. А у овом свету нема већег губитка. Нови отпор западног човека глобалистичкој агенди сада се манифестује свуда.

Видимо га у Трамповом непријатељству према NAFTA-и, његовим царинама, зиду на граници. Видимо га у енглеском проглашењу независности од ЕУ (Брегзиту). Видимо га у политичким тријумфима пољских, мађарских и чешких националиста, у анти-ЕУ партијама широм Европе, у сецесионистичким покретима Шкотске и Каталоније и Украјине, у дивљењу према руском националисти Владимиру Путину.

Европљани су почели да сагледавају себе као домородно становништво чији је Стари континент смртно угрожaвају стотине милиона освајача који долазе преко Медитерана и очајнички настоје да окупирају њихове домовине.

Коме припада будућност? Ко ће одлучити о судбини Запада? Проблем интернационалиста је у томе што је визија коју нуде – свет слободне трговине, отворених граница и глобалне владе – конструкт ума, а не срца. Људи ће се борити за породицу, веру и земљу. А колико њих ће положити животе за плурализам и друштвену разноликост? Ко ће се борити и умрети за еврозону и ЕУ?

Четвртог августа 1914. антимилитаристичке немачке социјалдемократе, најстарија и највећа социјалистичка странка у Европи, гласале су за кредите потребне кајзеру да води рат против Француске и Русије. Када је немачка армија ступила у покрет, немачки социјалисти су били прво Немци.

Патриотизам је јачи од идеологије. У књизи ,,Присутан у креацији“, Дин Ачесон је писао о послератном свету и институцијама рођеним у годинама док је у Стејт департменту служио Френклину Делану Рузвелту и Труману: УН-у, ММФ-у, Светској банци, Маршаловом плану, а након поделе на Исток и Запад, и НАТО-у.

Сада присуствујемо крају свега тога. А наше транзиционе елите имају наизглед нерешив проблем. За све већи вишемилионски број људи на Западу глобализам отворених граница и слободне трговине – који те елите толико негују и заговарају – не представља славну будућност, него егзистенцијалну претњу суверенитету, независности и идентитету земаља које воле.

И они неће ,,отићи тихо у ту благу ноћ“ (алузија на наслов књиге Дилана Томаса ,,Не одлази тихо у ту благу ноћ“; прим. прев.).

Патрик Бјукенен

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rsbuchanan.org

Advertisements