Русија је достигла нерањивост од спољне агресије, али није и сасвим нерањива.

Фото: Shutterstock
Фото: Shutterstock

СССР је такође био недодирљив за нападе извана и монолитан изнутра. Чак је 1991-ве преко 70 одсто грађана а референдуму гласало за његов опстанак, а ипак је пао пред хибридним технологијама Запада, иако су тада чиниле тек прве кораке, јер су совјетска елита и државни апарат били потпуно неспремни за отпор таквој врсти агресије.

Технологије су, наравно, у међувремену постале рафинираније, али је сада њима овладала и сама Русија, у тој мери да хибридни рат са Западом може водити „на равној нози“, па у њему и побеђивати.

Само, пораз који је Запад претрпео у Сирији, његов фијаско на Украјини и неспособност да утиче на ход и исход председничких избора у Русији уопште не значе да су се наши „партнери“ помирили са новим стањем ствари и да имају намеру да капитулирају.

САД се не могу одрећи улоге светског хегемона а да не жртвују животни стандард свог становништва и значајног дела елите, а то опет носи претњу дубоке унутрашње дестабилизације.

Европска унија има још шансу да се из свега извуче са минималним губицима, али ће морати да се одрекне својих „нових чланова“ који су јој већ постали баласт.

ЕУ није спремна за радикално раздвајање од Сједињених Држава и вођење политике под франко-немачким руководством која би конкурисала Вашингтону. За то првенствено није спремна Француска.

Ово значи да колективни Запад, при свим његовим унутрашњим противречјима, није спреман за наглу промену курса..

Ово Русију осуђује на настављање садашње конфронтације и на њено даље заоштравање. Штавише, Запад ће се – као Хитлер – за победу борити до последњег.

Из овога следи закључак: низ провокација Запада против Русије не само да неће бити прекинут, него ће се наставити – провокација ће бити још више и биће интензивније.

Главни задатак САД у свим фазама борбе за одбрану глобалног примата увек је укључивао одбацивање Русије у Азију и појачавање контроле над Европом. Са повећавањем зависности од САД и Европске уније и Кине.

Кијев у последње време стално пушта у оптицај најаве да спрема напад на Донбас. То може бити најопаснија провокација против Русије. Опаснији би био једино оружани напад Украјине на Крим или на Придњестровље.

Претпостављам да се у САД разматра и могућност напада Кијева на Донбас са његовим прерастањем у руско-украјински рат.

Судбина Украјине Американце уопште не узбуђује. Штавише, брзи пораз украјинске армије, са заузимањем дела територије и ликвидацијом режима у Кијеву – створио би услове за међународну интервенцију. С обзиром на то да неке суседне земље имају територијалне претензије према Украјини – то би највероватније довело до заоштравања између ЕУ и Кијева.

Ако Петар Порошенко не би био довољно одлучан у изведби антируске провокације – САД би могле подстаћи процес дестабилизације у Украјини који ионако добија на темпу.

Биће довољно да Вашингтон покаже да смењивање Порошенка сматра неопходним. Генерали који су журили да ухапсе Јануковича – поломиће ноге ко ће пре стићи до Порошенка.

После новог преврата биће тешко одржати јединство Украјине, а у Кијеву ће на власт доћи отворено терористички режим, у поређењу са којим ће Порошенков бити – вегетаријански.

Међутим, ни то неће узбудити САД. За њих су хаос и махновштина у Украјини – провокација која не заостаје за директним украјинско-руским сукобом.

И то ће бити довољно да се обезбеди сукоб руских интереса у Украјини са интересима неколико земаља ЕУ.

Све у свему, треба очекивати напето пролеће и лето. А и јесен, такође.

Са нестанком Украјине организовање провокација неће бити прекинуто.

Да би се то догодило – неопходан је нестанак Сједињених Држава. Или њихова капитулација.

Ростислав Ишћенко

Извор: fakti.rs

Advertisements