17.јули 1993. године

Ова прича и ова страница посвећена је дечаку од седамнаест година, по имену Пеђа. Тако се зове и мој син. Мој син је у Нишу, а овај дечак је са Врела Босне. Тачније, био је са Врела Босне. Цео дан жестоке борбе за Игман. Тутњи око нас. Жестока битка. После дванаест месеци креће се на ту „планину смрти“. Завила нас је у црно и, ево, и данас гађају по нама, по болници, по простору на којем се налази. Око седамнаест сати, из очаја, из немоћи, фанатици циљају болницу. Једна граната погађа двориште суседне куће. Мајка и син. Син, седамнаест година, има име као мој. Отац Жика је горе на Игману. Бори се за своју породицу и своју кућу. Испратили су га јутрос рано жена и син. Брину за њега, горе високо на Игману, одакле видимо и чујемо жестоку битку. Остали су у својој кући и брину за оца и мужа. Директан погодак. Граната тачно између њих двоје, на два-три метра. Дечко без рада срца, у клиничкој смрти. Хитно га интубирамо, реанимирамо, масирамо. Мајка, такође тешко рањена, плаче и пита за сина. Срце поново ради, дечак је жив. Хитно у Операциону салу. Оперишем га. Грудни кош, јетра, бубрег, црева, лева рука, више од тридесет рана по телу. Завршавам операцију. Можда је грубо речено, али операција је технички добро одрађена. Дечак иде у Интензивну негу, али се не буди. Једна зеница је шира. Страх у мојим очима. Много сам пута то видео и знам како изгледа кад је мозак оштећен, контузован. Нешто се у глави дешава. Плашим се да се, и поред ове операције, неће никада пробудити. У другој сали колега Чалић оперише мајку. Такође тешка операција. Више десетина повреда. Слика следећа: дечко и мајка у Интензивној нези. Једно поред другог. Кревети број четири и пет. Мајка умире непосредно после операције. Дечак се буди. На тренутак почиње спонтано да дише, говори нешто неразумљиво и окреће главу према кревету где је била његова мајка, до пре неколико минута. Нешто страшно! Невероватно! Да нико не верује! Суза у дечаковом оку и једине речи које је изговорио јасно: „Мајко“. Растаје се са српском болницом и њеним особљем. Пољупци и махање. На наше: „До виђења“, његово, на српском језику: „Акобогда!“ Драг пријатељ је отишао. Остало је велико пријатељство. Хвала ти за све, хвала ти на подршци, на помоћи српском народу. Нека је Бог са тобом, то ти желе твоји пријатељи, Срби са Илиџе. Шта доноси сутрашњи дан? Боже, поштеди децу! Немој само деца да страдају! Још сам под утиском дечака од четрнаест година који је погођен у грудни кош док се играо у центру Илиџе. Много деце је страдало у овом рату, и већ се плашим њиховог доласка у болницу. Они остављају посебан траг у нашим душама. Много већи, много јачи ожиљак, од кога се тешко опорављамо. Пишем, али ми је све теже да узмем оловку у руку. Да ли то значи да ме руше страхоте овог пакла, или сам преморен? Од крви и рана немам времена за друге ствари.

Фото: Преузето из листа „СРПСКА ВОЈСКА“ број 7, фотографисано 1. фебруара 1993. године у избјегличком кампу у Бијељини
Фото: Преузето из листа „СРПСКА ВОЈСКА“ број 7, фотографисано 1. фебруара 1993. године у избјегличком кампу у Бијељини

Јутро, пет сати. Можда ће се неко питати зашто пишем у то време. Па пре пола сата сам завршио задњу операцију. Ми немамо ни дана, ни ноћи, ни сата, ни времена. Да ли је пет ујутро, три поподне, да ли је десет пре подне, или си у сали, или спаваш, или пишеш? Нема оних нормалних времена, одређеног времена за рад, за спавање, дружење. Краде се слободно време, па макар и у пет ујутро. Ето, тако, седох јутрос да напишем нешто. Целог претходног дана нисам успео да напишем ни речи. Жестоке борбе се воде и даље око нас, за Жуч и Сокоље. Детонације од 12 сати разваљују по сарајевској котлини. Рањеници непрекидно стижу. Дечак из Милића, тешке повреде трбуха и грудног коша. Дечко из Вогошће, стомак. Младић из Илијаша, грудни кош и стомак. Све за један сат. Тројицу оперишем заредом, сва тројица су добро. Стижу нови рањеници. Борбе за Жуч, за Голо брдо на Игману. Важно је да су наши заузели коту Голо брдо и да незадрживо напредују. Непријатељ има много мртвих и бежи у паници. Борбе трају целу ноћ. Тешке детонације. Долази рањеник из Милића, прострел подлактице. После петнаест минута стиже још један младић, из Сребренице. Тешка повреда главе. Десна страна одузета, а само двадесетједна година. Битка иде даље, тутњи све. Доносе Светозара Кашиковића, храброг борца елитне јединице из Илијаша, тешко рањеног. Оперишем трбух и грудни кош, изузетно тешке повреде, велико разарање органа трбуха, плућа. Сестра и мајка су се одмах ту створиле. Поред њега су. Чим је изашао из сале, оне га гледају са страхом у очима. Сестра поред њега седи цео дан, ноћ. Један сат после поноћи, кажем јој: „Иди, одмори се мало, лези“. Мајка је све то тешко примила па су је однели кући, да се одмори, да се смири. Знао сам да ћу радити целе ноћи, да нећу лежати у соби. Хтео сам да се сестра, која сатима седи поред свог брата, одмори. Јутрос у пет сати полако отварам врата собе, али ње тамо нема. Враћам се. Она седи поред Интензивне неге, и кроз стакло нетремице гледа у брата.

О писцу

Др Миодраг Лазић рођен је у Земуну 31.5.1955. године, где је и завршио основну школу. Отац, официр, бива премештен у Ниш. У том граду Лазић завршава гимназију, а затим и студије медицине. Као студент, активно се бави спортом (одбојком и фудбалом). Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду, у својој тридесетој години, и постаје један од најмлађих хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на Хируршку клинику Клиничког центра, где и данас ради. На позив народа Српске Крајине, у јулу 1991, одлази, као хирург добровољац, и годину дана ради у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. Са борцима учествује у продору коридора. У јулу 1992. године враћа се у Ниш, породици, деци -сину Пеђи који има шест година и кћерки Нини од четири. У бившој БиХ букти рат. Као добровољац, у септембру 1992. године одлази на Пале, у болницу Коран. После месец дана, као шеф хируршке екипе, одлази на Илиџу и ради у ратној болници „Жица“ у Блажују. Дошао на месец дана – остао четрдесет месеци. Као једини хирург за трбух и грудни кош ради скоро две године на простору најширег ратишта Републике Српске (пет општина са више од 100.000 становника). Са неколико хирурга, лекара опште праксе и средњег медицинског особља, пример је херојства „људи у белом“ (о чему најбоље сведочи сам Дневник ратног хирурга). Поред исцрпљујућег рада и писања Дневника, стиже да напише и 16 стручних радова и учествује на три велика међународна конгреса, на којима његови радови изазивају велику пажњу стручњака. Године 1994. добија звање примаријуса. За његов рад у Републици Српској, његова светост патријарх Павле га одликује Орденом светог Саве. Носилац је и низа других признања. Фебруара 1996. године одлази из Српског Сарајева, кући, у Ниш. Како сам каже: „Одлазим са тугом и сетом. Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије…“

Извор: Дневник ратног хирурга (Книн 1991 — Српско Сарајево 1995), аутор: Миодраг Лазић, издавач: Српска новинска агенција СРНА, Српско Сарајево (1996).

Преузето са: srbiubih.com

loading...