Расправа на једној од друштвених мрежа навела ме ја да напишем овај текст, надајући се да ћемо више обратити пажњу на очување своје културе, историје, традиције, на очување свога идентитета.

Док други народи на све могуће начине измишљају и краду туђу историју, ми Срби се олако одричемо своје, не знајући за цену коју ћемо скупо платити.

Искористићу један пример који ме је и навео да отворим дискусију на ову тему. – Ђурађ Кастриот Скендербег, био је Србин, син од оца Јована и мајке Војиславе. Живео је у првој половини 15. века.

На просторима данашње Албаније Скендербег се борио против исламизације и продора Турске империје. О његовом јунаштву, храбрости и војничким подухватима спеване су многе песме, записане приче и сведочанства, утемељене вредности нашег националног идентитета… Собзиром да смо се олако одрекли његовог лика и дела, Албанци су похитали и овог јунака приписали својој историји и ако му тамо није место. Није то једини пример, исти тај албански народ има грб на коме је приказан двоглави орао, идентичан двоглавом орлу светородне лозе Немањића, који је симбол повезаности цркве и државе, што није случај код муслиманских народа, то је такође пример преузимања наших националних симбола. Иста заставу користила је и српска династија Црнојевића.

Већи проблем од тога што нам други краду историју и ките се нашом традицијом је тај што се ми сами одричемо исте те богате историје и традиције.

То одрицање иде дотле да своје хероје проглашавамо за непријатеље и да они који су држали оружје у име наших вредности постају оруђе против нас.

Браћо моја прст на чело док нам је још време! Јер, ако поучени овим примером, не ставимо прст на чело, а останемо наопаки, питање је шта ће од главе остати?!

Михаило Јањић – члан председништва Српске деснице

НАЦИОНАЛИСТ.РС

--