Трампова недавна одлука да у складу с одлуком Конгреса САД-а из 1995. да Јерусалим призна главним градом Израела покренула је лавину реакција диљем свијета. Генрална скупштина УН-а, у којој шаролики диктаторски режими имају незанемариву бројчану предност, са 128 гласова промптно је усвојила резолуцију ЕС‐10/Л.22 којом је осуђен његов ,,унилатерални потез”. У прилог резолуцији, а против Трампове одлуке, гласале су и 22 од 28 држава чланица ЕУ-а. Хрватска је у овом предмету поступила дипломатски мудро и била суздржана.

Главнина медијских осврта на Трампову одлуку одвијала се на трагу логике према којој су је и осудиле државе попут Ирана, Турске, Буркине Фасо, Гамбије, али и Шведске. Било је ту пуно емоција, жаљења за (непостојећим) мировним преговорима које ће Трампова одлука зауставити, увреда на рачун америчког предсједника да је неинтелигентан и политички неискусан, оптужба за амерички унилатерализам и, наравно, осуда израелске окупације.

Дио тих аргумената служио је као целофан и машна за умотани антисемитизам. Већина држава које су подржале резолуцију не противе се само статусу Јерусалима као главног града Израела, него самоме постојању јеврејске државе. Неке од њих, попут Ирана, отворено позивају на уклањање ,,ционистичког ентитета” с карте свијета. Друге, попут Египта, Ирака и Сирије, то су у више наврата и покушале, па зажалиле.

ЗАШТО ЈЕ ЈЕРУСАЛИМ ТОЛИКО ВАЖАН
Статистика резолуцијских обрачуна УН с Израелом у компаративом се контексту изгледа бизарно. UNHRC (Савјет за људска права УН) у првих је девет година постојања (2006-2015) више од 60 пута осудио Израел за кршење људских права; више него све остале државе свијета заједно (примјерице Сјеверна Кореја осуђена је осам, Иран пет, Судан и Либија два пута, а државе попут Афганистана, Сомалије, Кине и Венецуеле ниједном). Генерална скупштина УН само у 2017. изгласала је 21 протуизраелску резолуцију; истодобно је насиље у Сирији осуђено у двије, а агресивност Сјеверне Кореје у три резолуције.

Ипак, узбуна која се у УН дигнула око Јерусалима указује на промјену не само динамике него и нарави протуизраелског активизма на глобалној разини. Еклектични збор олињалих социјалистичких клептократија, тоталитарних режима, wanna be калифата, емирата, султаната, мамлаката и имамата те низа демократских држава с дугогодишњим либералним традицијама сложно је објавио: Јерусалим и “јединствени духовни, религијски и културни значај града” требају се заштитити од израелске окупације. Израел се позива да темељем Арапске мировне иницијативе из 2002. замијени ,,земљу за мир” и “прекине окупацију која је почела 1967.”

Питање спора око Јерусалима, ипак, пуно је осјетљивије и шире од теме израелске окупације и америчке унилатералне вањске политике. Важност Јерусалима за Израелце и Палестинце, односно за Јевреје и муслимане – а дакако и за хришћане– сеже у далеку прошлост и темељи се на древним и средњовјековним историјским, теолошким, митолошким и традиционалним нарацијама. Оне снажно обликују данашње идентитете многих Јевреја, хришћана и муслимана, а из њих се потом рађају политичке амбиције, програми и начела.

За разумијевање тих идентитета нужно је осврнути се на повијест и духовност, на коју се реферира и резолуција ЕС‐10/Л.22, јер град који Јевреји, хришћани и муслимани сматрају светим из већине других аспекта није особито привлачан. Јерусалим се, наиме, налази посред јудејске пустиње, на 780 метара надморске висине. Природно је сиромашан питком водом; граду најближа водена маса је Мртво море без икакве флоре и фауне. Град се не налази у близини раскрсница, путева, ваздушних и поморских лука, а нема ни индустријску, економску (с изузетком религијског туризма који цвјета откако је Јерусалим под израелском управом), војну, или стратешку важност. Какву, дакле, има?

Данашња важност Јерусалима потпуно почива на његовој богатој и турбулентној историји. Она почиње око хиљаду година прије Христа, кад га је, према библијском предању, освојио краљ Давид и претворио у своју пријестоницу. Саломон је у њему изградио Храм, па Јерусалим уз политичко постаје и вјерско средиште израелскога, касније јеврејског народа. Јерусалим се у Библији, у оба завјета – јер и Нови су написали Јевреји– спомиње преко 800 пута.

Током бурне историје која је услиједила град су у више наврата освајале стране војске, али се израелски народ увијек враћао у Јерусалим, на Цион. Године 586. пр. Христа Јерусалим су опустошили Вавилонци, а становништво одвели у вавилонско изгнанство. То је тужно искуство опјевано у Псалму 137, а старији ће се читатељи сјетити групе Бони М која га је претворила у диско хит Rivers of Babilon (Реке Вавилона). Седамдесет година послије Израелци су се вратили те под Езром и Нехемијом, у вријеме благонаклоне персијске власти, почели обнављати Храм и град.

Јерусалим су касније освојили Грци, па хеленистичка династија Селеукида. Макабејски устанак против њих у 2. веку прије Христа Јевреји до данас обиљежавају на празник Хануке. Пред почетак Нове ере Јудејом и Јерусалимом овладали су Римљани. У Јерусалим је долазио Исус, који је Храм називао “домом Оца мојега”, али је и пророковао како на њему неће остати ни камен на камену. На Велики петак прије око 2000 година Исус је недалеко од Храма распет на крст, умро, покопан и трећи дан, по хришћанском вјеровању, ускрснуо од мртвих. Његово пророштво о деструкцији града обистинило се 70. године кад су Други храм спалили Римљани под заповједништвом војсковође и будућег цара Тита.

Неколико десетљећа касније Јевреји су се под водством лажног месије Бар Кохбе побунили против Римљана. Устанак је након три године тешких борби угушио цар Хадријан. Овладавши бунтовном Јудејом 135. починио је страшан покољ Јевреја, а преживјеле је протјерао из Јерусалима и заувијек им забранио повратак. Како би затро јеврејски идентитет земље, Израел и Јудеју преименовао је у Палестину, а Јерусалим у Аелију. Јеврејски је народ тако за многа стољећа распршен диљем свијета. Чежњу за Јерусалимом носили су са собом. Жаловањем и постом на благдан Тиша беав обиљежавали су уништење Храма, а на благдан Пасха, који се понекад поклопи с Ускрсом, један су другога тјешили ријечима: “Догодине у Јерусалиму.” Кад је 1967. Израелска војска заузела Јерусалим, било је то испуњење сна старога двије хиљаде година.

ДОЛАЗАК ИСЛАМА
Ислам је у Јерусалим дошао 638. послије Христа с мачем у руци. Арапске су војске под заставом ислама у неколико година запосјеле земље од Персије на истоку преко Сирије, Палестине и Египта до сјеверне Африке. Први пут у историји Арапи су тада населили персијска и византијска подручја те их исламизирали и арабизирали. Сусревши се с древним и богатим цивилизацијама, почели су усвајати многе идеје и уносити их у исламску мисао. С превлашћу Умајада 680. главни је град исламскога империја постао Дамаск.

Нешто касније у Арабији се појавио протокалиф, који је своју владарску легитимност градио на чињеници да управља Меком, колијевком ислама и светим градом из којега је прије њега владао муслимански пророк Мухамед и прва четворица калифа Рашидуна. Умајадски калиф у Дамаску, Абдул Малик, на тај је аргумент одговорио да и он у својој власти има један свети град: Јерусалим. Године 692. на Јерусалимском Брду Храма подигао је Куполу над Стијеном, која је према неким тумачењима грађена како би замијенила меканску Кабу као ходочасничко одредиште.

Тако су се почеле стварати исламске традиције о Јерусалиму, као и многи хадиси данас познати као фада’ил ал-Кудс. Многе се од тих традиција темеље се на јеврејским канонским и апокрифним текстовима. Муслимани су, наиме, одмах по освајају Јерусалима од хришћана допустили да се у њему опет настане и Јевреји. Између муслимана и Јевреја диљем донедавно византијских земаља постојало је одређено уважавање, утемељено, између осталога, на заједничким апокалиптичним очекивањима. Муслимани су усвојили јеврејске и хришћанске традиције према којима ће Јерусалим бити у средишту апокалиптичних збивања посљедњих времена. Мјесто градње, облик, украси и инскрипције Абдул Маликове Куполе над Стијеном, која до данашњега дана доминира крајоликом Јерусалима, одражава тадашњу интеракцију трију религија.

Како је писао познати историчар исламске умјетности Олег Грабар, то је величанствено здање грађено у византијском стилу, у њему се налазе оријентални, византијски и персијски украси, а мјесто градње – оно на којем је некоћ стајао Храм – вјеројатно су предложили јеврејски конвертити на ислам или Јевреји који су градњу Куполе перципирали као обнову Храма. То исламско светиште, једно од најстаријих и најљепших на свијету, премда се често назива џамијом, није џамија, али што јест, до данас је остало загонетка.

У умајадскоме политичком аранжману настале су традиције према којима је Јерусалим, који се у Курану уопште не спомиње, мјесто Мухамедова целестијалног путовања у ,,далеку џамију”, односно ал-Аксу. Такво тумачење куранског поглавља 17:1. ускоро се примило, али га курански натписи с Куполе над Стијеном, настали 60 година након Мухамедове смрти, не потврђују. Голема већина тих натписа, свеукупне дужине 240 метара, посвећена је теолошкој полемици с хришћанским вјеровањем да се Бог утјеловио у Исусу Христу. Мухамедово се ноћно путовање не спомиње ни једном, па се претпоставља да је повезивање Јерусалима с ал-Аксом плод традиција из 8. стољећа.

Важност Јерусалима у исламу спласнула је недуго након што је умајадски калиф поразио арабијског супарника и утврдио власт у Дамаску. За административно средиште Палестине Умајади су изградили град Рамлу, која се налази између Јерусалима и Тел Авива. Ни једна исламска власт кроз историју Јерусалим није учинила главним градом ничега, премда су муслимани њиме владали од 638. до 1967, уз изузетак неколико деценија власти крсташа. Смјењивали су се Рашидуни, Умајади, Абасиди, Фатимиди, Ајубиди, Мамелуци и Османлије, али је главни град исламских империја увијек био другдје: у Дамаску, Куфи, Багдаду, Каиру, Цариграду… Јерусалим за муслиманске власти никад није био ни главни град покрајине: прије градње Рамле (око 710.) то је била Цезареја.

Исламски историчари до почетка 10. века, односно 300 година након настанка ислама, још нису знали ни како се град зове: свеједнако су га називали Аелијом, односно арапски Илијом, увјерени да је име добио по пророку Илији. Илијом га називају Ибн Исхак, ат-Табари, ел-Балазури и други угледни исламски историчари. Тек у дјелима ел-Мукадасија, љетописца рођеног у Јерусалиму, почиње се користити данашње арапско име Јерусалима, ал-Кудс. Етимолошко порекло тог имена је хебрејско и долази од ријечи “кадош”, што значи “свет”.

ЈЕВРЕЈИ УЗВРАЋАЈУ УДАРАЦ
Доласком крсташа, који су Јерусалим поштовали због базилике светога Гроба, мјеста на којем се, према хришћанској предаји, налази Голгота и гроб из којег је Исус ускрснуо, муслимани су поновно почели Јерусалиму придавати већу позорност. Но, по завршетку крсташких ратова град је опет утонуо у небитност. Почетком 16. стољећа Палестином су овладали Турци. За владавине Сулејмана Величанственог опасали су град зидинама које га и данас красе, а потом га више-мање заборавили. До конца 19. стољећа и појаве ционистичког покрета већину становника запуштенога и невеликога Јерусалима, који се тек плахо почео ширити изван зидина, чинили су сиромашни и религиозни Јевреји.

Политичка и вјерска важност Јерусалима у исламу доживјела је процват 20-их и 30-их година 20. века, у вријеме великога муфтије јерусалимског хаџи Емина ел-Хусеинија (на слици испод). Тај жестоки противник ционизма заговарао је протјеривање свих Јевреја из Јерусалима, а касније, као близак Химлеров сарадник током Другог свјетског рата, и њихово свеопће истребљење. Хаџи Емин је у Босни и Херцеговини 1943. успоставио SS дивизију, познату као Ханџар дивизија, како би се босанскохерцеговачки муслимани укључили у његов опћи џихад против Јевреја.Тијеком израелског Рата за независност 1948. источни дио Јерусалима окупирао је Јордан и држао га до 1967. Ни тада муслимански владари Јерусалим нису прогласили главним градом: хашемитска је обитељ Јорданом владала из Амана, а концепт Палестине као државе, или палестинске нације, још није постојао.

У јуну 1967. Израел је у новом рату против Египта, Јордана, Сирије, Либана и Ирака заузео Синајско полуостро, појас Газе, Голанску висораван, Западну Обалу (како је Јордан 1950-их преименовао Јудеју и Самарију) те највреднији трофеј – источни Јерусалим с Брдом Храма и Западним зидом, најсветијим мјестом јеврејства. За разлику од муслимана, за чије владавине Јевреји нису смјели прићи својим светиштима, Израелци су сљедбеницима сваке религије омогућили самостално управљање властитим светим мјестима. Брдо Храма с Куполом и џамијом ал-Аксом предали су муслиманском вакуфу на управљање.

Био је то знак добре воље, али и свијести да уједињење Јерусалима представља почетак деликатне политичке и религијске интеракције трију често завађених заједница. С доласком десничарског Ликуда на власт 1977. Израелци су нагласак ставили на Јерусалим као свој ,,вјечни и недјељиви главни град”. То је 1980. дефинисано и посебним законом. У знак протеста тада је већина амбасада из Јерусалима измјештена у Тел Авив. У Јерусалиму је исте године основана Међународна хришћанска амбасада, чиме су на свјетску позорницу ступили хришћански ционисти. Та организација данас има подружнице у више од 80 држава свијета и феномен хришћанскога политичко-вјерског филосемитизма учинила је глобално присутним.

Јерусалим је за Јевреје од памтивијека најважнији град, и готово нитко, укључујући и израелске љевичаре који подржавају утопијску ,,замјену земље за мир”, не жели га поновно подијелити. Јерусалим је за Јевреје окосница идентитета и симбол државности, савеза с Богом, богатства историје, националних успјеха, неуспјеха, страдања и обнове. Јерусалим је за Израелце оно што би нама Хрватима представљао Вуковар, Загреб, Книн, Сињ, Дубровник, Томиславград, Мостар и Међугорје у једноме. Није реално очекивати да ће Израелци под било каквим условима и у оквиру било каква мировног плана било који део Јерусалима уступити Палестинцима или било коме другоме.

Ништа мање резолутна у том питању није ни муслиманска страна. Јерусалим, истина, у исламу нема светост која почива на канонским текстовима као у јудеизму, но то је за данашње политичке актере потпуно неважно. Важност Јерусалима у исламу од почетка је била поглавито везана за политичке сукобе – од унутарисламских преко муслиманско-хришћанских до арапско-израелских – а они се заоштравају. Готово са сигурношћу може се очекивати да ће перцепција светости Јерусалима у исламскоме свијету расти, те да ће у важности претећи све досадашње кључне политичке теме попут повратка палестинских избјеглица или евакуације јеврејских насеља с окупираних подручја Јудеје и Самарије.

Претварање Јерусалима у средишњу тему арапско-израелског сукоба најављује пораст религијских и апокалиптичних аргумената науштрб националних, територијалних и идеолошких. Скретање сукоба према доминантно вјерскоме пружа пуно разлога за забринутост. Изгледи за уступке и договор смањују се, а повећава се опасност од радикализма и ескалације насиља, нарочито исламског. Ријечи Псалма 122 “молите за мир Јерусалима” данас су актуелније него икад.

Но није свакоме до молитве. Еклектичној УН скупштини с почетка приче евентуална ескалација сукоба у Јерусалиму пружила би прилику за јединствену оптужбу против предсједника САД. Трампова политика према Јерусалиму, у комбинацији с оном према климатским промјенама, чине га сјајним кривцем за покретање двоструке апокалипсе. Остали политички актери пак – они с више осјећаја за политички реализам, чињенице и здрав разум, али ипак забринути за апокалиптичне пријетње – засад се претјерано не узнемирују ни око статуса Јерусалима, ни око климатских промјена. Барем не док се на позорници међународних односа помаљају нуклеарни Иран и Сјеверна Кореја.

Борис Хавел

Извор: standard.rsjutarnji.hr

Advertisements