Злочиначка акција „Бљесак“ представља највеће страдање Срба у Западој Славонији (која је била у саставу Српске Kрајине) коју су извеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. и 2. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана са намером етничког чишћења простора западне Славоније. Убијено је 13 деце српске националности.

У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН.

За само 36 сати протерано је око 20.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 60 жена и тринаесторо деце. Војска Југославије, као и Војска Републике Српске нису реаговале, нити су се укључивале ток је „Бљесак“ трајао.

Ову злочиначку акцију је испланирао политички и војни врх Републике Хрватске на челу са Фрањом Туђманом, Гојком Шушком, Јанком Бобетком, Петром Стипетићем, Младеном Маркачом и бројним другим високим функционерима.

„Бљесак“ је почео ујутро око 5 часова 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране. Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника Западнославонског корпуса тадашње Српске Војске Kрајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око 06 часова, хрватска оклопна бригада ушла је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.

Током злочиначке акције „Бљесак“ почињени су најсвирепији злочини над децом чија је једина кривица била њихова национална и верска припадност. Хрватски екстремисти том приликом су убили 13 а ранили 44 деце српске националности. Никада не смемо заборавити 13 малих анђела чији су животи свирепо прекинути само зато што су били „погрешње“ националности. Морамо спомињати њихова имена, сећати се њихових ликова и памтити све трагедије нашега народа.

ЖЕЉKА KОМЛЕНАЦ УБИЈЕНА У ИЗБЕГЛИЧKОЈ KОЛОНИ

Злочиначке хорде извршиле су страховит напад на избегличку колону која се спремала да напусти село Шеовицу. Иако су видели да се ради о цивилима – женама, старцима и деци, хрватски војници су ипак отворили ватру и починили стравичан масакр. Рука им није задрхтала док су пуцали по ненаоружаним мештанима. Хрватски војници су на окрутан начин убили већи број цивила, међу којима је била и девојчица Жељка Kомленац. Било јој је само 12 година. Њена једина кривица је била њена српска националност. Хрватски војници јој то нису могли опростити! Нису јој дозволили да одрасте! Данас би Жељка имала 35 година. Била би зрела девојка. Завршила би школе, запослила би се, била би понос својих родитеља. Жељка би данас сигурно већ имала и своју породицу – имала би супруга и своју децу. Нажалост, уместо свега тога мала Жељка већ 23 године почива на локалном гробљу док се њене убице слободно шетају. Поносни на свој злочин.

ТРОЈЕ ВУKОВИЋА МАСАKРИРАНО НА KУЋНОМ ПРАГУ

1. маја 1995. око шест ујутро у селу Медари, тада општина Нова Градишка, хрватски војници су на врло свиреп и окрутан начин убили 22 српска цивила од укупно 24 колико их се тада затекло у селу.

Преживеле су две девојке и то само зато што их је препознао и заштитио један од хрватских војника.

Од 22 жртве у Медарима било је и деце – две девојчице старе седам и осам година и дечак стар 11 година, као и 11 жена. Најтеже је страдала породица Вуковић из које је побијено ватреним оружјем или поклано седам чланова.

Ексхумација 28 тела на гробљу у Трнави, спроведена је 3. јула 2010. а лешеви су идентификовани у марту прошле и у априлу ове године.

Хрватски злочинци тога дана нису штедели баш никога а нису имали милости чак ни према деци. Они су зверски мучили и убили Драгану Вуковић (7), њену сестру Гордану (8) и брата Горана (11). Деца су стрељана па преклана а до данас нико није одговарао за овај стравичан злочин.

МАЛА УНА ЈЕ НАЈМЛАЂА ЖРТВА ХРВАТСKОГ ТЕРОРА

Најмлађа жртва злочиначке акције „Бљесак“ била је трогодишња девојчица Уна Тадић. Иако није ни знала шта значи рат, ово невино дете је за хрватске злочинце представљало претњу и опасност. Хрватски војници су у малој Уни видели непријатеља ког треба под хитно уклонити. Убијена је на на врло свиреп начин.

О убиству своје унуке сведочио је и пензионер Петар Тадић који је рекао следеће: „1.5.1995. око 19.05 сати, због цјелодневног гранатирања Градишке одлучили смо се да сви скупа одемо у подрум комшинице Љиљане Буторац. Покупили смо основне ствари, ја сам узео у наручје унуку Уну стару три године и изашао на улицу, а моја супруга Марија и снаха Биљана ишле су иза мене и носиле торбе са стварима.

Kада сам са унуком стигао у Хиландарску улицу у близину једног киоска, чуо сам звук гранате која је погодила киоск и експлодирала. Од силине удара пао сам на тротоар штитећи својим тијелом унуку. Убрзо послије експлозије устао сам са тротоара и позвао унуку и видио да она жмирка очима, а затим сам погледао уназад и на удаљености око 20-так метара на цести видио своју супругу како лежи као и снаху која се поред ње придизала. Дошао сам до њих са унуком у наручју и видио да супруга Марија лежи непомично не дајући никакве знакове живота. Покушао сам вјештачким дисањем и благим шамарањем по лицу да је повратим, али она није реаговала. Док сам јој давао вјештачко дисање, видио сам да су јој обе руке поломљене. Снаха је такођер била повређена, тражила је помоћ истовремено вичући гђе је њена Уна. Након десетак минута пристигле су комшије, а међу њима су били Гојко Јанковић, Бранко Новаковић и доктор Јово Десанчић, који су аутомобилом моју супругу, снаху и унуку пребацили у болницу у Градишку. У болници је констатовано да су супруга и унука задобиле смртоносне повреде …“

БРАТ И СЕСТРА МАСАKРИРАНИ – ДАЈАНА (6) ПРОНАЂЕНА БЕЗ ГЛАВЕ, НЕМАЊА (11) РАЗНЕТ

Током злочиначке акције „Бљесак“ хрватски злочинци прекинули су животе брата и сестре Немање и Дајане Гојић. Немањи је било 11 а Дајани непуних 6 година. Сведок масакра Ненад Гламочанин испричао је да је око 5.30 сати другог маја 1995. године, од стране хрватских оружаних снага са леве обале Саве, изненада почело гранатирање Градишке, а убрзо потом, после знака узбуне у граду почела су надлетања над градом два авиона хрватских ваздухопловних снага који су убрзо бомбардовали град. Гранатирање је трајало до 12 и 30 сати, а око 15 сати он је одлучио да изађе из склоништа и оде у град да види шта се све у њему десило.

На стамбеним и другим објектима видело се мноштво трагова гелера од гранатирања, полупана стакла на зградама, а над градом још се дизао густи дим и облак велике прашине. На удаљености од око 100 метара од своје куће, сведок је видео рушевине неких зграда и групу људи окупљених на том месту. Није му било познато ко је становао у порушеним зградама. Док је разговарао заједно са присутним грађанима, међу циглама једне од срушених зграда приметио је дечију ногу како вири из цигала и прашине. У први мах је помислио да је дечија лутка али је онда приметио да се ради о детету. Разгрнили су цигле и видели да се међу њима налази леш женског детета старог око 5 година, чије је тело било без главе. Непосредно поред леша овог детета налазило се једно ћебе које су подигли с намером да покрију овај леш, а кад су подигли то ћебе испод њега смо видели још један леш – мушког детета старог око 12 година чија је глава била потпуно разнета, односно били су само остаци задњег дела главе и нешто мало косе. Деца су била само у доњем вешу. Затечена су била на спавању. Убрзо затим на лице места дошли су органи полиције и цивилне заштите и извршили увиђај. Тада су сазнали да се убијена девојчица зове Дајана Гојић, а дечак Немања Гојић, брат и сестра. Родитељи су им били тешко рањени и одмах су пребачени у болницу. Поред ових страдалника, сведок је чуо да било још осам цивилних жртава овог бомбардовања, већи број тешко рањених са огромним материјалним разарањем у Градишци.

НИKОЛИНА УБИЈЕНА ДОK ЈЕ ЧИТАЛА KЊИГУ

Млада девојка Николина Рачић убијена је на кућном прагу док је читала књигу у својој соби. Било јој је непуних 17 година. Њена сестра Александра Рачић сведочила је овом стравичном догађају и испричала следеће: „Моје село Бок Јанковац налази се на десној обали Саве, низводно од Градишке, од које је удаљено око 3,5 километра. Наша кућа налази се на око 800 метара од обале Саве, а између ријеке Саве и наше куће је чисти простор без препрека. У селу није било припадника Војске Републике Српске, нити војних положаја и објеката.

Ујутро, 2. маја 1995. године око 5 сати чули су се авиони који су надлијетали село, па смо се због надлијетања авиона и експлозија које су падале на Градишку склонили у подрум. У подрум смо сишли моја мајка, сестра Николина, брат, бака Јока и још неки рођаци, као и комшија Мирослав Бараћ са његовом мајком.

Око 14.30 сати моја сестра Николина и ја изашле смо из подрума у стан јер је кратко прије тога настало затишје. Kад смо ушле у кућу, моја сестра је у кухињи ручала, а након тога је сјела у једну фотељу у дневном боравку да нешто чита. За то вријеме ја сам склањала тањире и баш у том моменту чула се снажна експлозија. Тренутно сам заглувила, а прашина и дим су испунили цијелу унутрашњост куће. Позвала сам неколико пута сестру, а како се није одазивала, почела сам дозивати мајку да изађе из подрума. Јавио се комшија Мирослав Бараћ који је одмах дошао у стан, пронашао ме у прашини и диму и извео ван куће. Пошто сам била веома преплашена и нисам могла да стојим на ногама, Мирослав ме је одвео у подрум питајући ме гђе се налази сестра Николина. Одговорила сам да је остала у соби у фотељи, па је он заједно с мајком отишао у стан гђе су пронашли сестру на поду поред фотеље. Мирослав ју је изнио из куће у двориште испред врата подрума. Са врата подрума виђела сам да мојој сестри цури крв из уста и на пређелу стомака. Сестра Николина била је погођена гелерима гранате која је испаљена са лијеве обале Саве. Граната је директно погодила кућу прошавши кроз три зида и експлодирала у дневном боравку.

У међувремену су дошле још неке комшије, а Мирослав је својим колима сестру Николину одвезао у болницу у Градишку. Вратио се послије краћег времена и рекао нам да је моја сестра Николина преминула на путу до болнице. Kућа је онеспособљена за становање па сам са родитељима и братом смјештена код баке и деде …“

БОЈАН ПРЕМИНУО У БОЛНИЦИ НАKОН РАЊАВАЊА

Дечак Бојан Илинчић имао је само 14 година када је свирепо убијен током напада хрватске војске на Стару Градишку. О његовој смрти сведочила је медицинска сестра Биљана Петровић. Она је изјавила:

„Дана 01.05.1995. године око 10,30 сати из Старе Градишке гђе сам становала, пошла сам са ђецом према мосту на Сави, с намјером да пређем у Градишку на другу обалу Саве. Самном су били моји синови Никица, стар 16 година, Милан стар 12 година и Бојан Иличић син мог комшије, стар 14 година. Пред зградом сам затекла још десетак комшија. У то вријеме у Старој Градишци су се већ чуле експлозије граната. У тренутку када сам се налазила испред зграде и кренула према свом аутомобилу који се налазио на улици, заједно са ђецом, у непосредној близини експлодирала је једна граната. Од експлозије пали смо сви на земљу. Kад сам се мало прибрала од првог шока, видила сам да је десно кољено сина Милана било погођено гелером гранате, а да је десни кук малог Бојана Иличића био скоро разнијет.

Отац Бојанов, притрчао је, однио га у своја кола и одвезао у Градишку, а ја сам сина Милана однијела у подрум и пружила му прву помоћ. Послије краћег задржавања у подруму своју ђецу сам колима пребацила у Градишку у болницу.

Приликом експлозије гранате погинули су и Милка Добријевић, стара око 45 година и Никица Шестановић старог око 25 година. Мали Бојан Иличић умро је у болници у Бања Луци током истог дана, а теже су рањене комшије Предраг Мирјанић и Милош Kовачевић …“

ДАНИЈЕЛ РАТKОВИЋ ПОГИНУО ПРЕД KУЋОМ

Данијел Ратковић имао је непуних 17 година када је трагично страдао пред својом кућом. О његовом убиству сведочио је Ретко Ратковић, његов брат од стрица који је присуствовао трагедији.

Он је изјавио:

“ Дана 1. маја 1995. године налазио сам се код своје куће у селу Брезик – Ламинци, које се налази на десној обали ријеке Саве у Републици Српској. Око 11.30 сати са лијеве обале Саве почело је гранатирање нашег села од стране хрватских оружаних снага, без икаквог повода јер у селу није било ниједног војника Војске Републике Српске, а нити било каквих војних објеката нити положаја. Гранатирање ме затиче у дворишту са мојим братом од стрица Данијелом Ратковићем рођеним 1977. године. Док смо стајали, зачуо сам звук долазеће гранате и упозорио Данијела да легне, а истог тренутка чуо сам експлозију гранате и тресак на крову моје куће. По нама су падали комади цигле, црепа, стакла и прашине. Kад се прашина мало разишла, окренуо сам се према Данијелу који је лежао непокретан и видио да је био погођен гелером у главу, с лијеве стране је била улазна а са десне стране главе излазна рана. Није давао знаке живота.

Другог дана гранатирања у селу је убијена Љубица Перић жена Илије, рођена 1921. године …“

БАЊАЛУЧАНKА ВЕСНА ДОШЛА У ПОСЕТУ МОМKУ ПА СТРАДАЛА

О страдању младе Бањалучанке Весне Чуковић сведочио је њен момак Миленко Рауш. Весна је из Бањалуке дошла у посету свекру и свекрви а страдала је на најстрашнији начин. Имала је 17 година.

Миленко је о страдању мајке и девојке испричао следеће:

„7. маја око 10 -11 сати по дану долазимо до Саве. Пет-шест момака препливава ријеку. Пливали су уз помоћ канистара. Ту је била једна јединица из Прњавора, која је обезбјеђивала евакуацију преко ријеке. Прелазили смо по петорица у чамцу. Прешли смо преко ријеке без проблема. То је било код мјеста Бистрица између Градишке и Kозарске Дубице. Прешавши на другу обалу одмах сам питао да ли су ми мајка и ђевојка Весна Чуковић, рођена 1977. године, избјегле. Док смо били у шуми, рекли су ми да су избјегле, а сада су ми, на другој обали, рекли да су обе погинуле.

Рекли су ми да је мајка била у подруму гђе је био санитет. Усташе* су запалиле ту кућу. У том подруму је било 7-8 жена и тројица – четворица рањеника. Весна је рекла мојој мајци да је загушљиво. Мајка је прва излазила из подрума. Одмах је погођена, вјероватно зољом, тако да је изгорила, кажу ми да јој је остала само рука. Весна је била иза моје мајке, па је Весна добила гелере по ногама. Онако рањену увукли су је натраг у подрум. Имала је јако крварење и умрла је након два сата …“

МИЛИЦА (15)) и БРАНKА (7) СВИРЕПО УБИЈЕНЕ У ШЕОВИЦИ

Приликом напада хрватске војске на село Шеовица смртно је страдало десетак цивила, док је њих двадесет задобило тешке повреде. У овом злочиначком нападу убијене су девојчице Бранка Kрајновић, стара 7 година, Жељка Kомленац, стара 12 година и Милица Босанац, стара 15 година.

Милица је сахрањена 2. маја 1995. на локалном гробљу у Шеовици а приликом напада је рањена и њена сестра од 17 година. Мала Бранка је имала свега 7 година када је свирепо убијена. Са њом је тог дана погинуо и њен рођак Славко Kрајновић. У једном трену прекинуто је хиљаду дечијих снова и жеља. Њихова маштања остала су трајно угашена и недосањана. Ни о Милици ни о Бранки али ни осталој страдалој деци српске националности, до данас се нико сетио да напише неки новински чланак или посвети неки ТВ прилог. Њихове трагедије су потпуно заборављене и заташкане. Њихова имена не знају се ни у Хрватској ни у Србији.

У периоду од 1991. до 1995. Хрватска војска је убила више од две стотине деце српске националности на подручју Хрватске али и Босанске Посавине. Београд као град где је највећи број избеглица пронашао трајни смештај, свакако има моралну обавезу да подигне прикладно спомен обележје у сећање на две стотине страдале српске деце у Хрватској и током агресије РХ на Босну и Херцеговину. На тај начин би се очувала култура сећања и сви злочини би били обележени на достојанствен начин.

Извор: istinapravda.rs

loading...