Када је 1999. године, у јеку сатанизације Србије и агресије на нашу земљу, дозволио тада за њих озлоглашеном Жељку Ражнатовићу Аркану да стане пред камере ББЦ-а и каже шта има, без цензуре, новинар Џон Симпсон није ни био свестан какве га последице и репресивне мере очекују – био је то, потпуно логично, његов последњи дан на послу.

Са консеквенцама су се недавно суочили и репортери специјализовани за националну безбедност са запослењем у чувеном „Вашингтону посту“, Грег Милер и Сауд Мекхенет, јер су урадили серију интервјуа са Мохамедом Мосријем, главним конструктором бомби Ал Каиде. Не само да неће скоро наћи ухлебљење, већ их у ригидном и патриотском америчком систему, вероватно очекују и друге дисцплинске мере.

Грмело је у израелској телевизији када је Исмаел Ханијех, воћа злогласног Хамаса, добио простор за пропаганду – огласили су се и државни челници, који су рекли да овако нешто неће проћи некажњено. Напокон, сличне примере имамо и на домаћем терену: један од најславнијих новинара у српској историји, Предраг Милојевић, два пута је испаштао због спорног интервјуа са Адолфом Хитлером: први пут у предратној, а други пут у послератној Југославији, а посебно је носио жиг због реченице да је немачки зликовац „био љубазан и оставио пријатан утисак на њега“. Свака од рестриктивних мера са којима су се кочоперни и друштвено неодговорни новинари у наведеним примера суочили звучи потпуно логично, очекивано и оправдано – уз једну мањкавост. Оне просто, нису истините. Не само да нико од њих није одговарао, већ су у већини наведених случајева и награђени због учињеног јер је, веровали ви или не, посао новинара, да буде управо то.

Колико год појединци замишљали Марића у улози Гаврила који из микрофона вади кратку цев и пресуђује Рамушу, дипломате који ћемо скресати у брк или перформанс мајстора који ће га полити водом и ухватити за врат, толико заборављају једну просту чињеницу – Марић, на жалост (или на срећу) није предратни романтичарски занесењак из Сарајева, није неумољиви Пашићев амбасадор или Шешељ из скупштинских дана. Он је, напросто, новинар.

На крају крајева, чак и ако се тај аргумент одбије, а затечени „гледалац у најави“ остане тврдоглав у намери да „издајнику са диктафоном“ М.М. стане на пут, мора се приметити да петиције, протести или најрадикалније српско оружје 21. века, Фејсбук објаве и Твит лајне, нису адекватан начин и средство да се са њим обрачуна: даљински управљач, на крају крајева, то јесте – он, као мера успеха или неуспеха, јесте судија, порота, а по потреби и џелат за сваког новинара, па и наведеног М.М. .

Коначно, знам да звучи застрашујуће, али сви они који се тако пуритански и тако патриотски гаде лика и дела уредника Хепи телевизије, у суштини, са исказаним еланом и посвећеношћу, за циљеве које прокламују, могли би се изборити једино у тоталитарном Марићевском систему: ех, како би то лепо било, да нам се врати Космет, пошаљите СМС на….. ,све уз лајв укључења док гласање траје.

Нисам склон брањењу колега – не из одсуства емпатичности, већ јер их већину, да будем искрен, сматрам говнима, а да будем још искренији, из те релативно широке, али непогрешиво тачне дефиниције не изузимам ни самог Марића, напротив. Али, пустите човека на миру. Или немојте на миру, нема потребе: само га пустите да ради свој посао и не осућујте га због тога.

А, ви? Купујте домаће, немојте пунити касу „Идеа“ маркета, рецимо. Посетите Космет, понекад. Ако не знате како и шта, јавите се, показаћу вам веома радо. Пишите ћирилицом. Учите, читајте, унапређујте се. За почетак, већина критичара би могла савладати макар двотрећинску већину од седам падежа и насумично погодити правилно коришћење речце „не“, понекад. Поштујте жртве „Олује“. „Бљеска“. „Милосрдног анђела“. Јасеновца. Јадовна. Сазнајте да су и неки Срби страдали у Сарајеву и Сребреници. Не пуно, једно 15-ак хиљада. Не дозволите да нас увуку у НАТО. Помозите, колико је до вас, браћи у Црној Гори. Научите химну. И пустите Марића да буде оно што јесте, а ви немојте бити оно што нисте. Није он страшан – ми смо.

Томо Ловрековић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

loading...