Темељ сваке државе је, између осталог (а свакако међу битнијим елементима) , последњи одбрамбени или ослободилачки рат који је она водила. Њим је њено постојање изнова легитимисано а сврха и улога њеног постојања „оверена“ у жртвама, било материјалним (што је мање битно) било људским (што је свакако битније) . Није реч овде само о оним мртвим, рањеним и преживелим херојима и сведоцима тог сукоба, кроз чије животе живи и истрајава стари дух предака, светих ратника, нити о њиховом валоризовању, стварању „култа“ и сврставању у пантеон вечности, већ и о прожимању ових елемената на целину једног колектива и инкорпорирање ове борбе у свакодневни рад и функционисање једне државе и друштва.

Фото: Стил
Фото: Стил

У случају Републике Србије, тај рат је онај одбрамбени из 1998./1999. године, који смо водили против ОВК, Албаније, НАТО (најмоћнијег војног савеза свих времена) и њихових сателита, помагача, те бројних страних плаћеника и домаћих издајника, петоколонаша, диверзаната који су у позадини, далеко иза линије фронта, ширили панику, дефетизам, те за фину надокнаду бројним страним медијима криво извештавали о ситуацији на фронту и о државном руководству. А у том сукобу, са правом, највеће и најславније место заузима Битка за Кошаре, најдуготрајнији сукоб целог рата, на месту на ком су борбе и жртве биле најжешће а наше херојство и потврда да дух Обилића, Мандушића, Карађорђа и Мишића и даље живи и да нисмо у потпуности престали да будемо макар и мало налик нашим славним прецима, чијим се потомцима (углавном неоправдано) зовемо.

Ако је, дакле, рат из 1998./1999. године последњи који смо водили (после је било још једино гушење шиптарске побуне у Прешевској долини 2001.г.) , онда је он темељ постојања Републике Србије, која је правно-политички наследник Савезне Републике Југославије, а Кошаре највећи, најлепши и најбитнији камен, камен темељац, у том темељу. У њега су уграђени животи 108 припадника ВЈ, ПЈП и добровољаца који су тамо остали на вечној стражи и који чекају наш повратак и рапорт да би их одменили и да би они мирно могли да пођу у „вечна ловишта“ .

Без Кошара не би било ни СРЈ, ни Републике Србије, каквим их знамо, зато што су Кошаре биле „експеримент“ и полигон за тестирање српске одбрамбене способности у случају лансирања копнене инвазије. Да је пробијена линија ту и да је „прошла“ копнена сила ОВК, албанске војске, страних плаћеника, америчких и енглеских специјалаца и свих осталих присутних у рејону пограничних караула, исто би било и на бројним другим секторима и ускоро би имали десетине „Кошара“ широм границе са Албанијом и Македонијом. Управо су Кошаре осујетиле и покушај НАТО да из правца Македоније покуша пробој на територију Косова и Метохије.

НАТО је већ имао своје трупе и логистику стационирану у Скопљу, Тетову и на још неколико локација и оне су биле спремне да на „знак“ крену у пробој. До овога, махом захваљујући Кошарама и херојском отпору наших војника, није дошло. Тако су Кошаре и краткорочно и дугорочно спасиле тадашњу СРЈ (данашњу Републику Србију) . Тиме је малтене и одложена те озбиљно доведена у питање озбиљно разматрана НАТО копнена инвазија много ширих размера од оне коју су покушали Шиптари и неке јединице НАТО у рејону карауле Кошара, Горожупа итд. Јасно им је стављено до знања да неће проћи без озбиљних материјалних и људских губитака а и са њима је успех овог покушаја био упитачан.

После је већ било касно за реализацију ових планова, пошто су се Кошаре држале до краја рата (иако су једном краткорочно освојене) , а за „припремање терена“ (довлачење трупа и логистике на простор северне Албаније или Македоније) било им је потребно минимум 3 месеца, а пошто је већ тад био јун, јасно је било да пре октобра са овим не би могло да се почне, а октобар је са војне тачке гледишта већ прекасан период за отпочињање операција тог типа, пошто се већ озбиљно прилази временски хладном времену и зими, што носи са собом бројне додатне потешкоће са којима су се бројни освајачи широм света безброј пута сусретали, када би их затицала зима током војног похода у страној земљи. Дакле, Кошаре су „одрадиле“ свој део овог рата, а зашто је он завршен, упркос томе, неповољно за нас, то је већ питање за тадашње политичко руководство, које је, упркос негодоваању војске и жељом за истрајавањем у рату у ком смо до тад били мање-више неокрзнути, пристало на обуставу ватре и потписивање војно-техничког споразума са НАТО, што је и уследило у Куманову (симболично) 10. јуна 1999.г.

Нека је вечна слава и хвала свим херојима одбране Кошара, било мртвима или живима, чија свесна жртва је уграђена у темеље ове државе и овог друштва, које тек има да им се одужи на прави начин и како они то заслужују.

Никола Јовић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

Advertisements