Идуће среде се у Хагу одржава ванредна седница OPCW-a, Организације за забрану хемијског оружја, сазвана на инсистирање Москве, „којој се очито жури у утврђивању фактичког стања у афери ‘Скрипаљ’“ (СДЗ). Жури се и онима који су покренули нови турнус дипломатских санкција против Русије пре било каквог става OPCW-a – Вашингтон је прекјуче, у петак, најавио нови одговор на најновији руски одговор.

НАЗОВИ НАТО ЗА РАТ 1

Европљани, са чланском картом ЕУ и без ње, добродошли на клацкалицу безумља!

Као што сам Скрипаљ постаје неважан у жустром покрету у ком се тренутно налази глобални дипломатски апарат, исто се може догодити и OPCW-у кад његови представници у средини између два Ускрса објаве свој прелиминарни извештај.

Јер, колико год су бојни отрови у међувремену постали хемијски разноврсни и креативни, политички разговор о њима је, ако се гледа тип употребљеног вокабулара, једноставно саштрикан – или их је нека страна користила, или није; или лаже, или не лаже.

OPCW-у тако овог тренутка стоје на располагању само три могућа одговора: а) крива је Москва; б) крив је неко други; ц) немамо појма (треба нам више времена).

У случају највероватнијег одговора под „ц“ ситуација се само одлаже до новог термина, али политички релевантна сума одговора опет остаје иста – или је Москва, или неко други, или се никад неће сазнати.

Не очекујући „а“ или „б“ ни брзо, ни икада, европски релевантан Запад – САД, Уједињено Краљевство, Француска и Немачка – већ је превентивно прогласио и спровео у дело додатне дипломатске санкције против Русије. Американци су чак најавили нове идуће седмице.

Оно што је нарочито депресивно је да ни друге две могућности не би спустиле међународну тензију. Рецимо да OPCW у среду каже како се „траг налогодаваца може пратити у Москву“ – шта ће онда Запад направити? Већ су казнили Москву пре него што се знало стање ствари. Да ли то онда значи да је више неће кажњавати, или да ће тек сад заправо?

Претпоставимо да Организација за забрану бојних отрова каже да је „б“, неко други. Хоће ли то значити да Запад повлачи последњу рунду „дипломатских мера“, по својој природи санкција, на делу од прошлог понедељка? Да ће се извинити?

Наравно да неће, не би било економично. Неке владе, као на пример немачка, већ су се осигурале за тај случај, изјављујући да се последње „дипломатске мере“ не спроводе само због Скрипаља, већ и због руских сајбер напада, као и одбијања руске кооперације око Крима и источне Украјине.НАЗОВИ НАТО ЗА РАТ 2

Осим тога, констатација да је Скрипаља отровао „неко други“ претпостављала би наговештај ко је тај могући други – Лондон, CIA, Кијев, неко с Балтика, давни КГБ-пребези без домовине и смисла, неки лични Скрипаљев непријатељ из обавештајне заједнице.

Чак и у том хипотетичном, за Русију оптималном сценарију, стручњаци OPCW-a би опет спали на претресање горе споменуте формуле: а) MI6; б) неко други; ц) немамо појма (треба нам више времена).

КО ТРУЈЕ? NO IDEA!
У какофонији изузетних гласова прошле седмице, у смислу важних и релевантних особа које полако али сигурно воде Запад ка војној конфронтацији с Русијом, издвајају се три изјаве – америчког министра одбране Џејмса Матиса, британског шефа дипломатије Бориса Џонсона и председника немачког Бундестага Волфганга Шојблеа.

Све изјаве се односе на најновије заоштравање Запад-Русија поводом афере „Скрипаљ“.

Матис: „НАТО је поново показао да је релевантан.“ Џонсон: „Руси су потценили наш одговор.“ Шојбле: „Можда ће Енглези сад одлучити да остану у ЕУ, кад су видели како их безрезервно подржавамо.“

Те три изјаве одају конструкцију садашње кризе, њену унутрашњу мустру: НАТО се осетио занемарен и „нерелевантан“, па је заједно са Лондоном, који тражи начин да остане у ЕУ и истовремено сачува понос, употребио аферу „Скрипаљ“ не би ли појачао експлозивност руско-западних односа.

Укратко: ЕУ се додворава Лондону, Лондон користи НАТО, НАТО пати јер га сваки миран дан кошта самосвести. Политички театар који тренутно гледамо има везе с тиме да се НАТО алијанси нађе нешто да ради. Она је привилеговани незапослени у Европи растуће незапослености.

Проширење на исток је било забавно, али је неправедно заустављено у тренутку кад се чинило да је Алијанса међу собом већ расподелила везове и виле на Криму. Србија је 1999. капитулирала након само 78 дана, па је НАТО поново имао превише слободног времена. У Ираку је НАТО изворно доста учинио, али сад је ситуацију тамо преузео нетранспарентан број нових играча.

Борбу против тероризма у принципу воде националне полицијске снаге. Хоће ли неки исламски фанатик побити 150 људи у Паризу, за НАТО формацијски није релевантно питање.НАЗОВИ НАТО ЗА РАТ 3

Санкције против Русије 2014. су биле звездани тренутак НАТО дипломатије, али Русија је не само остала на ногама већ преко блискоисточне политике и стратешког пријатељства са Ираном и Турском чак и поправила свој међународни статус. То за НАТО у крајњем ефекту значи као да није уопште кажњена – Москву мора да боли, мора видљиво да је боли!

НАТО се досађује. Ко га воли, добациће му неки рат, макар мали, макар само као досетку која се захуктава, врти и окреће, да би једног тренутка била заустављена мудром одлуком западних лидера – али само ако Руси већ једном покажу да се боје, ако дају знак да су рањени у сваком могућем симболичком и реалном смислу. Како у руској природи није да покажу да се боје, посебно не онда кад се боје, НАТО иде даље.

Гинтер Ферхојген: „Није било тако давно да су Американци и Британци свесно и намерно слагали читав свет да би оправдали рат у Ираку“

Зло и наопако за оне који у политици памте више од, рецимо, десет година, који досађују с паралелама и подсећају на криве одлуке у далекој прошлости од две деценије.

Посебна невоља је да се у тим случајевима ради о изузетним гласовима у горњем смислу, али бившим, о „пензионерима“ који су прогледали кад су сишли са власти, па сада, као патолози, све разумеју, али ништа више не могу.

Гинтер Ферхојген, бивши потпредседник Европске комисије под Барозом: „Ова група за притисак која се формира око Лондона, та пратећа музика, начин на који британска влада говори о Русији, понашање британских медија, оно што долази из Америке – то је више од ескалације у једној дугој свађи. То је почетак тешке интернационалне кризе, за коју нисам сигуран да се може држати под контролом. Она је пуштена у погон не на основу поузданог знања, већ скаче с претпоставке на претпоставку и то продаје као ланац доказа. Пада у очи да се све базира на информацијама тајних служби, а то је, јел’ да, као што сви знамо, један јако истинољубив свет! Уопште није тако давно да су америчка и британска влада свесно и намерно лагале како би оправдале напад на Ирак.“ (ЗДФ, 28. марта)

Вили Вимер, бивши потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, дугогодишњи CDU-ов гласноговорник за безбедност у немачком Бундестагу: „Реч је о политици високог ратног ризика коју Лондон не започиње први пут у ЕУ или НАТО-у. Из Лондона не долазе никакви докази, само ескалација коју Лондон безочно гура кроз НАТО и ЕУ. Најстрашније је да половина ЕУ, укључујући немачку владу, аплаудира. Кад у Москви не би седео рационално агирајући Путин, Европа би, с обзиром на ратну страст која тренутно влада на Западу, изгледала сасвим другачије.“ (Телевизијски канал МРД, 27. марта)

Герхард Шиндлер, бивши председник немачке информативне службе BND (Bundesnachrichtendienst): „Нема елемената који омогућавају закључак о поузданој руској одговорности за случај ‘Скрипаљ’. Тренутна доказна ситуација није тако робустна како би примењене мере према Москви желеле да верујемо.“ (МРД, 27. марта)

БИВШИ КОЛИН ПАУЕЛ
Ако већ говоримо о бившима, био је то амерички генерал у пензији Колин Пауел, Бушов шеф дипломатије 2002–2005, који је у фебруару 2003. махао у УН ампулом антракса као поузданим доказом да ирачки диктатор Садам Хусеин поседује хемијско оружје за масовно уништење.

Садам, како се показало, није имао ни капсулу цијанкалија за властиту употребу. Кад Ферхојген данас подсећа на ту епизоду америчке политике, то на позадини острашћене британске дипломатије изгледа као да проговара о догађајима од пре сто година; срам га било ко се сећа.НАЗОВИ НАТО ЗА РАТ 4

На Минхенској безбедносној конференцији прошлог фебруара, британска премијерка Тереза Меј је одржала изврстан говор, у коме је све рекла, практично најавила случај „Скрипаљ“: „Ми смо глобално оријентисана земља“; „Ми смо у НАТО-у други по издвајању за одбрану“; „Наш план је да трансатлантском партнерству удахнемо нову динамику“; „Сарадња са ЕУ превасходно у области безбедности – али само ако се кроз њу јача НАТО“.

Треба ли бити параноичан па доћи на идеју да је Лондон мало порадио око случаја „Скрипаљ“, не би ли убрзао примену британског каталога критеријума за сарадњу са ЕУ?

Да ратни бубњеви из Лондона почињу да терају крв у очи Западу, а Запад са своје стране читавој Европи, добро илуструје притисак што га они који су у најновијем таласу протерали руске дипломате (НАТО, 19 земаља ЕУ, седам ван ЕУ), врше на оне који нису.

Рецимо Аустрија – британски амбасадор је влади у Бечу већ упутио два демарша у знак протеста јер Аустрија није прогласила додатне санкције. Оба пута је одбијен, пише Пресе. Аустријска влада се чак не усуђује ни да то каже у званичном саопштењу, већ се крије иза анонимних „извора“ и упетљава са „историјском улогом моста између Истока и Запада“.

Притисак медија је још страшнији, да човек не поверује колико се угледним новинарима угледних европских медија жури да континент гурну у спиралу ескалације отвореног краја са Москвом. У поређењу с тим, ратне трубе српских и хрватских медија из 1989–91. су ништа, вежбе цивилне одбране у дечјем вртићу!

При томе је интересантно да што медиј више важи за „леви“, у смислу да заступа постмодерно наслеђе леве, прогресивне хуманистичке интелигенције (у Аустрији ПрофилСтандардОРФ), тим је агресивнији у констатацији како постоји ургентна потреба да се сви, читава Европа, читав слободни свет, уједине против Москве, па шта буде!

DR STRANGELOVE & GENERAL RIPPER
Друштвене мреже такође имају своју улогу у ритуалном наношењу ратничких боја. На пример, аустријски новинар Норберт Мапес Нидик је на свој Фејсбук налог ставио Ферхојгенов интервју за ЗДФ. Порука: обратити пажњу, ако наставимо, туда идемо.

На то се јавила пријатељица с коментаром како је „и иначе неукусно проглашавати санкције на дан кад Руси сахрањују мртве из пожара у Сибиру“, а одмах иза ње Волфганг Ишингер, немачки дипломата, водитељ Минхенске безбедносне конференције, човек који је у фебруару ове године модерирао наступ Терезе Меј.

Ишингер: „Неукусно? Питајмо породицу Скрипаљ колико је за њих неукусно тровање, као и, успут речено, потпуно мекани западни одговор с протеривањем, зато што као мера остаје на чистом дипломатском нивоу.“

Протеривање је ништа, треба нешто јаче.

За почетак, треба се вратити у праисторијску 1964. годину када је Кјубрик снимао филм „Dr Strangelove“. Тамо амерички „генерал Рипер“ (буквално: генерал Цепач) заобилази све сигурносне инстанце и шаље флотилу нуклеарних бомбардера на Русију.

Кад Риперов аистент, „капетан Мендрејк“ из британског РАФ-а схвати да му је шеф полудео, почиње битка за спас људске расе.НАЗОВИ НАТО ЗА РАТ 5

Смирено, хладнокрвно, емотивно рањиво, британски капетан кроз пола филма ради на томе да полуделом „Цепачу“ одвуче пажњу, да га заигра и некако дође до кода којим ће вратити бомбардере. Није успео, али је умро покушавајући; херојски, поред аутомата за кока-колу.

Овог пута, „Рипер“ и „Мендрејк“ раде синхронизовано, на истом задатку. No more distraction.

Весна Кнежевић

Извор: rts.rsstandard.rs

Advertisements

loading...