Године 1991, када је Запад био заузет прослављањем победе у Хладном рату и очекиваног ширења либералне демократије на све крајеве света, политиколог Семјуел Хантингтон је издао упозорење против претераног оптимизма. У чланку за ,,Џорнал оф демокраси“ насловљеном ,,Трећи талас демократије“, Хантингтон је истакао да су два претходна таласа демократизације, од 1820-их до 1920-их и од 1945. до 1960-их, била праћена ,,повратним таласима“ у којим су ,,демократски системи замењивани… историјски новим формама ауторитарне владавине“. Трећи повратни талас је могућ, констатовао је, уколико нове ауторитарне велике силе буду показале одрживост недемократске владавине или ,,уколико људи широм света почну да посматрају Сједињене Државе“, тај стари светионик демократије, ,,као силу која бледи пред политичком стагнацијом, економском неефикасношћу и социјалним хаосом“.

Хантингтон је умро 2008, али да је поживео, чак и он би се вероватно изненадио кад би видео да је либерална демократија данас угрожена не само у земљама које су прошле кроз демократску транзицију у протеклим деценијама, попут Бразила и Турске, него и у најетаблиранијим демократијама Запада. Ауторитарност је за то време поново изронила у Русији и оснажила се у Кини, а спољни авантуризам и унутрашња политичка поларизација су драматично оштетили светски утицај и престиж Сједињених Држава.

Можда најалармантнији развој је промена мишљења у Источној Европи. Двоје узорних ђака посткомунистичке демократизације региона, Мађарска и Пољска, сада су места у којим су конзервативни популисти постигли убедљиве изборне победе, демонизујући политичку опозицију, претварајући мањине у жртвене јарце и подривајући либерални поредак. Друге државе региона, укључујући Чешку и Румунију, делују као да су спремне да следе овај пут. У говору из 2014, један од нових популиста, мађарски премијер Виктор Орбан, истакао је своју позицију о либерализму: ,,Демократија није нужно либерална. Ако нешто није либерално, оно и даље може бити демократско“. Како би се задржала светска конкурентност, наставио је, ,,морамо да напустимо либералне методе и принципе организовања друштва“. Иако Орбан управља малом земљом, покрет који он представља је од глобалног значаја. На Западу, где народна воља остаје главни извор политичког легитимитета, његов стил нелибералне демократије ће у деценијама које долазе вероватно постати главна алтернатива либерализму.

Зашто је демократија најотвореније објавила рат либерализму у Источној Европи? Одговор лежи у јединственој природи револуција из 1989, када су се државе Источне Европе ослободиле од совјетског царства. За разлику од претходних револуција, оне из 1989. нису биле покренуте утопостичким идејама, него идејом нормалности – односно револуционари су исказали жељу да живе нормалним животом какав је већ био доступан људима у западној Европи. Једном када је Берлински зид пао, најобразованији и најлибералнији источни Европљани су постали први који су напустили своје земље, изазивајући огромну демографску и идентитетску кризу у региону. А како су домаћи бирачи либералне демократије емигрирали на Запад, међународни играчи, попут ЕУ и САД, постали су лице либерализма у Источној Европи, чак и док је њихов утицај опадао. Ово је припремило терен за националистички револт против либерализма који данас осваја регион.

НАРОДНА СНАГА
Многи налазе успон источноевропског популизма тешким за разумевање. Након што је пољска популистичка странка ,,Право и правда“ (позната по пољској скраћеници као PiS) освојила парламентарну већину 2015, Адам Мичник, једна од либералних икона државе, жалосно је констатовао: ,,Некад прелепа жена изгуби разум и оде у кревет са скотом“. Међутим, популистичке победе нису мистериозни ексцес, него свесни и узастопни избор: десничарски Фидес је два пута заредом победио на парламентарним изборима у Мађарској, а анкете показују да PiS држи огромну предност над својим ривалима. Источна Европа је изгледа намерила да се уда за скота.

Неки успеси популиста се могу приписати економским потешкоћама: Орбан је изабран 2010, након што се мађарска економија смањила за 6,6 одсто 2009. године. Али тај аргумент не може да објасни зашто је Чешка, која ужива једну од најнижих стопа незапослености у Европи, гласала за сијасет популистичких странка на прошлогодишњим парламентарним изборима, или зашто је нетолеранција у порасту у економски успешној Словачкој. Пољска је најзагонетнији случај. Ова земља је имала најбрже растућу економију у Европи од 2007-2017, и њена социјална покретљивост се унапредила у протеклим годинама. Истраживање пољског социолога Мацеја Гдуле је показало да политички ставови Пољака не зависе од тога да ли лично имају користи од посткомунистичке транзиције. Политичка база владајуће партије укључује много оних који су задовољни својим животима и који су имали користи од просперитета своје земље.

Детаљи популистичког преокрета Источне Европе варирају од земље до земље, као и карактер и политике појединих популистичких влада. У Мађарској, Фидес је користио парламентарну већину да преправи правила игре: Орбаново штимање изборног система је претворило његову већину у супервећину, по речима социолога Ким Лејн Шепеле. Поред тога, корупција је свепрожимајућа. У чланку Атлантика из марта 2017, писац Дејвид Фрам је цитирао анонимног посматрача који је за Фидесов систем рекао: ,,Корист од контроле модерне државе је мање у моћи да се прогоне невини, колико у моћи да се штите криви“.

Пољска власт је такође настојала да демонтира поредак, нарочито кроз смене у уставном судству. Међутим, за разлику од мађарске владе, она је практично чиста по питању корупције. Њене политике су мање усмерене на контролу економије или стварање лојалне средње класе, него на морално образовање нације. Пољска влада је пробала да преправи историју, најупечатљивије скорашњим законом који забрањује осуђивање Пољске за холокауст. За то време, у Чешкој је премијер Андреј Бабиш прошле године повео своју странку до победе обећањем да ће државу водити као фирму.

Но, испод ових разлика леже сличности које пуно говоре. Дуж Источне Европе израња нови нелиберални консензус, обележен ксенофобичним национализмом и помало неочекиваном подршком младих људи који су сазрели након пропасти комунизма. Ако су либерали који су доминирали деведесетих били преокупирани правима етничких, верских и сексуалних мањина, овај нови консензус се тиче права већине.

Где год преузму власт, конзервативни популисти је користе да продубе културну и политичку поларизацију и прогурају оно што амерички Историчар Ричард Хофштадер назива ,,параноидним стилом“ политике. Овај стил се обилато ослања на теорије завера, попут уверења које дели велики број бирача PiS, да је авионска несрећа у којој је 2010. погинуо председник Лех Качински – брат лидера PiS Јарослава Качинског – била резултат атентата, а не саобраћајни инцидент. Параноја такође израња из Фидесових оптужби да Брисел, уз помоћ милијардера мађарског порекла Џорџа Сороша, тајно планира да преплави Мађарску мигрантима.

Популисти Источне Европе примењују сличан политички вокабулар када себе представљају као аутентични глас народа против унутрашњих и спољашњих непријатеља. Како политиколог Жан Вернер Милер сматра, ,,популисти тврде да они сами представљају народ“, што је тврдња која није емпиријска него ,,увек јасно морална“. Фидес и PiS се не претварају да представљају све Мађаре или све Пољаке, али инсистрају на томе да представљају све праве Мађаре и све праве Пољаке. Они трансформишу демократију од инструмента инклузије у инструмент ексклузије, односно искључења, делегитимизујући институције које нису продукт већине, називајући их препрекама за народну вољу.

Друга честа одлика источноевропског популизма је дволичан став према ЕУ. Судећи по најновијим анкетама Еуробарометра, источни Европљани спадају у друштва која су у највећој мери позитивно настројена према ЕУ, али гласају за неке од најевроскептичнијих влада. Ове владе, заузврат, користе Брисел као реторичку врећу за ударање док се служе његовом финансијском дарежљивошћу. Мађарска економија је расла 4,6 одсто између 2006. и 2015, али студија KPMG и мађарске економске аналитичке компаније GKI процењује да би се смањила 1,8 одсто без ЕУ фондова. Пољска је највећи корисник новца из Европског структурног и инвестиционог фонда који промовише економски развој унутар мање развијених чланица ЕУ.

Подршка нелибералном популизму расте широм континента већ годинама, али разумевање за његову прекомерну атрактивност у источној Европи захтева размишљање о историји региона у деценијама након краја комунизма. Заоставштина револуција из 1989, комбинована новијим шоковима које је изазвало опадање америчке моћи и криза ЕУ, јесте оно што је покренуло популистичку експлозију данашњице.

СЛОБОДА, БРАТСТВО, НОРМАЛНОСТ
Иако је источноевропски популизам био у успону већ почетком ове деценије, мигрантска криза из 2015/2016. га је претворила у доминантну политичку силу региона. Истраживања јавног мњења показују да је огромна већина источних Европљана подозрива према мигрантима и избеглицама. Студија Ипсоса из септембра 2017. је открила да свега пет одсто Мађара и 15 одсто Пољака верује да је имиграција имала позитиван ефекат на њихове земље, док 67 одсто Мађара и 51 одсто Пољака сматра да би границе њихових земаља у потпуности требало затворити за избеглице.

Током избегличке кризе, слике миграната који се сливају у Европу распламсале су демографску панику широм Источне Европе у којој су људи почели да верују да су њихове националне културе под претњом нестанка. Регион је данас сачињен од малих, остарелих, етнички хомогених друштава – на пример, свега 1,6 одсто оних који живе у Пољској су рођени изван земље, а свега 0,1 одсто су муслимани. У ствари, културна и етничка разноликост, а не богатство, јесу главна разлика између Источне и Западне Европе данас. Упоредимо Аустрију и Мађарску, суседне земље сличних величина које су некада биле уједињене под Хабзбуршком царевином. Страни држављани чине мање од два одсто мађарске популације, док у Аустрији чине 15 одсто становништва. Свега шест одсто Мађара је рођено преко границе и то су убедљиво највише мађарски имигранти из Румуније. У Аустрији тај број износи 16 одсто. У источноевропској политичкој имагинацији културна и етничка разноликост су третирани као егзистенцијалне претње, а супротстављање овој претњи чини срж новог нелиберализма.

Нешто од овог страха од разноликости би могло да има корене у историјским траумама, попут дезинтеграције мултикултуралне Хабзбуршке монархије након Првог светског рата и совјетске окупације Источне Европе након Другог светског рата. Али политички шок избегличке кризе се не може објаснити само историјом региона. Уместо тога, источни Европљани су током мигрантске кризе увидели да се суочавају са новом глобалном револуцијом. То није била револуција народних маса него миграната, није била инспирисана идеолошким визијама будућности него сликама стварног живота са друге стране границе. Ако је глобализација претворила свет у село, такође га је подвргла и тиранији глобалних поређења. Ових дана, људи у сиромашнијим деловима света ретко пореде своје животе са оним њихових комшија, него их пореде са оним у којим уживају најпросперитетнији становници планете, чије је богатство у целости изложено захваљујући глобалној дифузији комуникационих технологија. Француски либерални филозоф Рејмонд Арон (на слици испод) је био у праву када је приметио, пре пет деценија, да ће ,,са путем уједињења којим је човечанство пошло, неједнакост између народа преузети некадашњи значај неједнакости класа“.

Уколико сте сиромашна особа из Африке која трага за економски сигурним животом за себе и своју децу, најбоље што можете учинити за њих јесте да будете сигурни да ће се она родити у богатој земљи, попут Данске, Немачке или Шведске – или, уколико то не успе, у Чешкој или Пољској. Промена све више подразумева промену земље, а не владе. Источни Европљани су се осетили угрожено пред овом револуцијом.

Наставиће се…

Иван Крастев

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rsforeignaffairs.com

--