Године 1894. жале се писмено приштински Срби мутесарифу Муарем — Мехмед паши: да одрасла турска деца свакодневно нападају њихову децу, која иду у школу, прекидају им пут, бију их, псују, плаше, бацају на њих камење и блато; а девојчице хватају, вуку за косе и љубе.

Албански дечаци, крај 19. века.

„Исто тако не дају мира нашим поповима када их виде на сокаку, него их грде, гађају и свакојако називају. „Најпосле молимо и љубимо руку и ногу да нам ову молбу примите и уважите правим путем, како по закону треба“, наглашавају у својој жалби Срби из Приштине крајем 19. века.

„Конзул Нушић је 1895. године јављао председнику српске владе Стојану Новаковићу, да је Колашин (косовски) стално затворен, јер су све друмове око њега затворили хајдуци Шабан Коприва и Хусеин Делић са својим друштвом.Због тога Срби Колашинци не могу изаћи у Митровицу, нити неко из Митровице доћи код њих. Несмеду, дакле, никуд без јасакције (спроводника) Арбанаса или Турчина, које они скупо и прескупо плаћају од своје сиротиње. „У Колашину је за 10 година опљачкано 213 волова, 120 коња, 600 коза и оваца и 37 људи поубијано“.

На мети лопова и данас је сувише често српска имовина за шта у ствари Срби осећају да је порука да оду са Косова и Метохије. ипак, сходно традицији која овде постоји, испостваља се да је пљачка стоке и остале имовина изузетно исплатива те су душтва организована а успела су и да придобију за тај свој посао и тзв „косовске полицајце“ међу којима нажалост има и Срба.

“Освета Арбанаса дешавала се у свако доба и на сваком месту; чак и на гробљу за време сахране било чије. Ето, на пример, у Приштини је 1894. године умрла кћи угледног Приштевца Хаџи Лимана. У исти мах када се пратња кретала за покојницом, према гробљу, дочека поворку на крају вароши зликовац Рустем Кабаш, са још двадесет наоружаних Арбанаса, те из плотуна убију Хаџи Лимана, затим познатог првака Шакир агу и још неколико људи. Уз све невоље, раја је притиснута била разним дажбинама, кулуком, десетком, порезом, путарином, болестима, па и глађу. На путу за Феризовић (Урошевац) конзул Станковић се срео са кулучарима Србима, који су колима вукли камен и шљунак за поправку пута. Том приликом сељаци су му се „жалили на зулуме који им се чине од Арнаута и што Арнаути не излазе на друм да кулуче, већ само Срби“… „Ми овде оправљамо друм више од 20 дана… а зулумћари код наших кућа једу и пију и наше им жене окопавају кукуруз, а наш (кукуруз) пропада неокопан, а сустигла жетва и косидба ливада, па не знамо шта ћемо и куда ћемо“.

Данас је тај начин робовања кудикамо измењен. Свет је увелико у процесу глобализације те се нека од опште прихаћених начела и овде примењују због чега постоји привид „слободе“ и поштовања „људских права“. Као и у то време, полтронски устројени Албанци према свом ментору Западу као онда према Турској, прилагођавају своје друштвено уређење према том моделу. У региону који је по свему незаконито скројен уз бројне масовне и бруталне злочине над Србима од стране Албанаца и њихових западних ментора, закони су усаглашени са европским. Али само на папиру. Срби остају обесправљени а облик ропства се променио. Данас више наликује оном другом делу описа живота Срба на КиМ где аутор погрешно назива „осветом“ гнев, мржњу и бахатост којом су Срби били обасипани од Арнаута: 

Што се тиче дажбине путарине, пунолетни мушкарци плаћали су држави годишње 12 гроша. Порез на земљу (емлаћ) нису плаћале аге и бегови (пошто је земља била њихова), него су плаћале бедне чипчије. Жене које су знале прести плаћале су годишње 6 гроша. У условима тоталног безвлашћа и насиља над Србима, аграрни односи између ага и чипчија на Косову спустили су се до последње степенице.“За наше време довољно је рећи да од више хиљада почињених злочина над Србима, од сране Албанаца, нико није одговарао. Срби се не осећају сигурним и нерадо путују кроз насеља у којима живе Шиптари. То их много више кошта него што је иначе предвиђено. Тако за Србе, иако се тим превозом такође баве Срби, карта од Косовоске Митровице до Грачанице кошта три евра, док албански превозници својим путницима наплаћују за ту исту релацију 1 евро, три пута мање. Ако је шта хитно онда Срби позову неког од албанских таксиста, или ретки Срби који смеју да се усуд возе јужно од реке Ибар од 50 до 100 евра, зависи да ли ће сачекати путника. Чак и тада осећај сигурности никада није потпун.

Резултат слика за old photo albanian rich

Срби се ни сада не налазе у знатно другачијем односу, с тим што је разлика мање приметна јер се у међувремену развио нови и већи спектар занимања али нажалост и прихватила много стварност и тежак живот Срба као нешто сасвим природно и нормално. Тачније, потребно је ћутати о томе како би успех „косовског друштва“ био презентован искључиво као успешан. Све што не ваља ако се о томе и чује, правда се „лошим искуством“ из проплог рата указујући да су за своју судбину ионако криви Срби над којима Албанци имају сво право да се иживљавају.

“ Када је сељак (чипчија) на крају летине сабрао своје производе, он је морао најпре да за државу одвоји десетак (десети део производа), па затим од преосталог дела да издвоји четвртину (четврти део) 3a cвora ary. Teк oнo што би остало после те две деобе, припадало је чипчији и његовој породици. Држава је, да би поједноставила прибирање десетка, продавала десетак за новац закупцима. Међутим, као закупци су се појављивали искључиво арбанашки прваци Сулејман паша и муфтија из Приштине, Мула Зека из Пећи, Хусеин ага из Гњилана, Исија Ферат Агић из Митровице, и други. А када су се они појављивали као закупци, нико други није смео изаћи на лицитацију. Они су одређивали и цену закупљеног десетка. То је, наравно, била штета и за државу и за чипчије. Мула Зека је, на пример, увек закупљивао десетак у пећкој нахији за 10.000 турских лира, а десетак је стварно вредео 25.000 лира. Тако су се арбанашки прваци нагло богатили„.Сродна слика

Идентично овоме узурпиране, у последњих неколико година уз допуштење српских власти, државне зграде и локале Шиптари продају приватним лицима на лицитацијама. На њима нема Срба, опет је разлог безбедност, јер би се већина Шиптара разбеснела да сазна за такву намеру Срба. Осим тога, и сама сепаратистичка власт не би дозволила да било шта падне у руке Срба па макар морал то и на сасвим незаконит начин да постигне. А на крају, чак и да нешто од тога купи било ко од Срба ако се не налази у средини насељеној већином Србима, неће моћи да користи нити да обавља посао било које врсте.

У време прибирања десетка, закупац је међу сељаке слао десечаре, који су узимали најбоље жито, најбољи кукуруз и заповедали где ће и кад сељак да те производе донесе и преда. – Након те невоље, долазила је друга још гора: у село би долазио ага, коме је оно припадало, односно чији је то чифлук био, и узимао четвртину за себе. За време бављења аге на чифлуку, чипчије су га служиле и богато храниле. Понекад је ага доводио и своје госте, па после обилатог јела и пића, почињали би баханалије са женама и ћеркама својих чипчија, и то би трајало данима. Јадан чипчија све је то подносио и опслуживао агу и његове госте„.

Физички Срби данас јесу поштеђени овако отвореног дивљања али вербално не. Напади су свакодневни, увреде и претње такође. Ако не на улици Албанци користе прилику да пронађу неког од Срба на друштвеним мрежама, које многима служе као бекство од стварности, и да их тако малтретирају, прете им и најављују разне злочине уз огромне количине иживљавања, наслађивања српском немоћи у коју је народ доведен и нарочито заштитом Запада и Америке у чињењу сваког зла Србима.

„Због многих жалби и приговора страних посланика у Цариграду о стању на Косову, турска влада (Порта) је упутила на терен Саадедин пашу, да види шта се то догађа и зашто раја цвили. Но паша није ништа учинио што би отупило оштрицу арбанашко-турских удара по Србима, него је по наговору приштинских главара предложио да се у свим местима Косова оснују комисије за мирење крви, назване по арбанашком језику „Исљахат“. По правилу дужност је Исљахата била да покуша измирење завађених странака, па ако се у томе не би успело, даљи поступак водио би државни суд за кривична дела.

У току времена, Исљахат је скренуо са правог пута. По наговору од српских крвопија муфтије и Сулејман паше, Исљахат је комплетно преузео компетенције турског државног суда. Он је судио тако, да су Срби у сваком случају били криви, а Арбанасима и Турцима гледао је кроз прсте“.

Сличности су готово невероватне. Оне године када су прогласили своју лажну независност, 2008., шиптарски сепаратисти су септембра месеца „у циљу уређења, организирања, функционирања и рјешавања спорова на што ефикаснији начин путем посредовања; 

Поштујући традиционалну хисторију посредовања на Косову, као и тежњу за побољшањем правног система на Косову усвајили „ЗАКОН О ПОСРЕДОВАЊУ“

„Овим Законом одређују се правила у поступку посредовања у спорним односима, нарочито у имовинско-правним односима правних субјеката, те трговинским, породичним, радним и другим грађанским, административним и кривичним односима, у којима стране могу располагати својом слободном вољом, уколико посебним законом није предвиђена искључива одговорност суда или другог надлежног органа. На основу овог Закона признаје се споразум између правних субјеката о поступка посредовања, у било којој фази поступка пред надлежним судом“ каже се у њему а који је и те како функционалан.

Већ је било случајева да правне агенције за посредовање када се сретну са случајем у коме је једна одстрана „ауторитет“ у том друштву, отворено и снажно врше притисак да се оштећена страна сагласи са вољом агресора. Идентично као и пре више од 100 година!

Тек да се зна ко данас на окупираном Косову и Метохији спроводи и регулише законе – а нису Турци.

„На покушај Саадедин паше да умањи трагедију Срба на Косову и оспори многе догађаје које су одкривали српски конзули, влада српска у Београду затражила је од великих европских сила: да на Косову пошаљу једну међународну комисију, која би на лицу места проверила тачност српских оптужби о генозиду Арбанаса и Турака према Србима на Косову. Али, на то турска влада и султан Абдул Хамид нису никад пристали“.

Ни данас косовски сепаратисти никако не пристају да се примени било каква мера која би олакшала живот Срба на Косову и Метохији. Но, од тога тужније је и већа несрећа то што за разлику од оног времена српска Влада саучествује, пристаје и чак организује живот тако да су Срби принуђени да се обрате Шиптарима. во је срамна тактика којом се ради на потпуном асимиловању косовских Срба у шиптарско душтво.

С обзиром шта су све доживљавали и шта све доживљавају данас, чудо је да на КиМ уопште и има Срба. Али истовремено то улива наду да ће их и остати, макар у довољном боју да при новом ослобођењу покажу прстом пут куда заиста треба ићи.

Из књиге Бранка Перуничића – „Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“

Преузето са: kmnovine.com

--