Легенде кажу да је Свети Георгије убио аждају на Пештеру и да је заслужан за стварање немањићке државе. Био је ослободилац заробљених, лекар болесних, заштитник сиромашних, борац против царева и великомученик

Свети Ђорђе, ​ на икони представљен као коњаник који копљем пробада аждају
Свети Ђорђе, на икони представљен као коњаник који копљем пробада аждају

Свети Георгије, Ђорђе или Ђурађ је најчешћа крсна слава код Срба после Светог Николе и Светог Јована. Слави се два пута, у пролеће 6. маја по новом календару као Свети Ђорђе, који је на икони представљен као коњаник који копљем пробада аждају, а у јесен 16. новембра слави се као Ђурђиц, у спомен на преношење његових чудесних моштију.

Научници су још средином 19. века приметили да Свети Георгије има веома специфичан и снажан култ код Срба као „ослободилац заробљених, заштитник сиромашних, лекар болесних, борац против царева, победник и великомученик“.

По предању, он је заслужан и за стварање немањићке Србије. Кад су љубоморна браћа оковала и заточила Стефана Немању у пећину, овај се молио свом свецу заштитнику Георгију да га ослободи. Чудо се десило. Немања се нашао на слободи, постао је велики жупан, утемељио је моћну државу и саградио велики манастир Ђурђеве ступове, на брду изнад престоног града Раса, на месту данашњег Новог Пазара.

Пећина из које је Свети Ђорђе спасао Немању постала је стециште монаха и у време Светог Саве ту се развио велики пећински манастир. Његови остаци и данас стоје у подграђу моћне тврђаве на ушћу реке Рашке у Себечевску реку. Из пећине се виде види небо и брег са белим зидовима Ђурђевих ступова. Пут у подножју овог чудесног места води до врела Рашке, уз које се налази Коштано поље, јер је по још живој пештерској легенди ту кости оставила троглава аждаја коју је убио Свети Ђорђе.

Овде је према легенди био заточен Стефан Немања

Српске епске песме вековима су преносиле легенду о томе како је свети ратник погубио змаја из језера крај тврђаве Тројана и спасао кћи господара града. Средином 19. века ти древни стихови постали су честа тема слависта који су се дивили народној машти. Зато је праву сензацију изазвао 1859. путопис руског дипломате Александра Гиљфердинга коме су на путовању преко Пештера становници висоравни показали зидине митског Тројана, на истоименом планинском врху.

– Најчудније је то што на Пештеру једну развалину називају Тројан-градом. Око тог Тројана народ је фокусирао легенду о Светом Георгију. Под градом се налази мало језеро. Из њега је излазила аждаја и прождирала девице из целе околине, док није дошао ред на кћи бана Тројанскога. Онда се је појавио Свети Ђорђе, убио аждају и ослободио девојку. Сваке године на Ђурђевдан Арнаути-муслимани из целе околине и многи Срби хришћани долазе на језеро под Тројан-градом да принесу жртву Светом Ђорђу – забележио је Гиљфердинг.

КУЛТ СА ИСТОКА

Представа Светог Ђорђа који стоји с копљем и штитом на коме је крст, по речима историчара уметности, старија је од оне на којој је свети ратник приказан као коњаник који убија аждају. Научници наводе да је приказ свеца као коњаника настао у 9. веку негде код источних хришћана, где је култ Светог Георгија био веома јак, а на Запад су га донели крсташи.

Милован Видаковић и Милан Ђ. Милићевић су забелжили легенде да је троглави цар-аждаја живео у Тројановом граду на Церу и имао кћи Косану, која је живела на врху Косаниног града. Игром судбине, најкрвавије борбе у Церској бици 1914. одиграле су се баш на та два планинска врха са рушевинама римских утврђења.

– Не може бити сумње да је легенда о Светом Ђорђу као витезу на коњу и победиоцу аждаје, који је спасао Тројан град и ћерку бана тог града, својина усмене литературе српског народа – сматрао је велики историчар Стојан Новаковић.

Целу причу чини још необичнијом податак да је баш у Старој Србији, на Пештеру, сачуван део моштију Светог Георгија. Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице, године 1880. је донео у Цркву Светог Прокопија у Прокупљу ковчежић обложен пурпурним брокатом и богато извезен златним концем. У њему су се налазиле кошчице шаке и део коже главе са плавим увојцима Светог Георгија. Пешић је испричао да су мошти донесене из Ђурђевих ступова које су 1689. Турци спалили. Оне су скривене у црквици Светог Ђорђа у Лопижи, а кад су Османлије спалиле и овај храм, Пешићи су преузели реликвију на чување.

Стари ковчежић у коме су чуване мошти Светог Георгија

– Пешићи су заветовани су да мошти предају најближој цркви чим се Србија ослободи од Турака. Сава Пешић је пред турским зулумом отишао из Лопижње и доселио се у Претрешњу код Блаца. Завет је пренео на сина Милета који је донео мошти у цркву у Прокупљу – наводи протонамесник Никола Илић, старешина Цркве Светог Прокопија.

Аутентичност моштију Светог Георгија потврдио је 1929. академик Радослав Грујић. На унутрашњој страни поклопца ковчежића био је залепљен графички лист са приказаним сценама мучења свеца. То не било чудо да графика није дело Христифора Жефаровића, који је живео и радио у Београду, Војводини, Бечу и Русији, у 18. веку. Остала је тајна којим је стазама путовао кивот с моштима из Ђурђевих ступова и како се вратио у Стару Србију, да би завршио у храму Светог Прокопија у Прокупљу.

ЛЕКОВИТО И КИћЕЊЕ БИЉЕМ

Традиционално кићење капија, ограда, врата, прозора, кућа, стаја и торова биљем за Ђурђевдан није у српском народу, како би се то површно дало закључити – тек пуки верски обичај обележавања једног од најпопуларнијих православних празника.

ЂУРЂЕВДАНСКА КУПКА

Уочи Ђурђевдана, олистале гранчице граба потопе се у десетак литара провреле воде и оставе потопљене до јутра на собној температури. На уранку, половином течности обредно се полије цело тело, без употребе сапуна, и брисања пешкиром. Потом се тело премаже за ову прилику сачуваним сувим шљивама које је захватила плесан – дивљи сојеви (плавог) пеницилина, и најзад се све спере преосталом половином грабовог екстракта. На крају овакве купке, мештани планинских села на Гочу и Жељину испијају и по шољу грабовог екстракта који, као изванредан еликсир, делује на цео. Д. Стојић

Осим верског обреда, као терапије за душу, ђурђевданско кићење најразноврснијим, али тачно одређеним дрвенастим, зељастим или цветним биљкама, има јасну улогу и у очувању здравог тела, па и (из)лечењу.

Када се биљке којима је домаћин окитио своје домаћинство сасуше, одлажу се и чувају током целе године ради напретка у кући, као заштитници поседа али, превасходно, за справљање окрепљујућих еликсира или чајева за лечење неких болести.

Тако овај обред, уз већ знана религијска значења, појашњава познати краљевачки биолог мр Живко Славковић који је, проучавајући биљни свет свога краја, пре свега околних планина, бележио и народне обичаје везане за култ биљака, па и – ђурђевданско кићење.

– У селима на Гочу, или на Жељину, баш као и на Столовима и Копаонику граб је, рецимо, омиљено дрво од којег се прави и окрепљујућа ђурђевданска купка – напомиње Славковић.

– Травка млађа користи се за справљање чаја против мучнине и других сметњи у органима за варење, а од здравца еликсир који чува имунитет. На Ђурђевдан се, не само обичаја ради, тело „жари“ младом копривом…

Ђурђевданско кићење не уклања се данима, па и недељама, све док се биљке којима су куће, дворишта и торови окићени – саме не сасуше.

Б. Субашић

Извор: novosti.rs

--