Као особа која воли попити кафу, нарочито у туђој кући и још битније, на туђ рачун, имао сам прилике упознати поприлично шаренолику лепезу живописних ликова. Један од њих, увек лак на новчанику и увек са поштеним залихама добре домаће ракије, комша Бобан, годинама је имао прелепу жену – заклети нерадник, драги мој Бобиша „музао је“, арчио и финансијски уништавао исту ту супругу, немилице.

Неретко је, дабоме, умео и подићи руку, чисто да се зна „ко је бабо у кући“, довлачити разноразну екипу (ту сам) у кућу, а омакла му се и авантурица, две (три,четири…) са стране. Тек, једног дана је вољена спаковала кофере и отишла. После претећих порука, позива, објашњавања да је курва и да ће се покајати, смирио се, донекле, тек када је нашла новог мужа, када је установио да је, иако је њихов однос дакако складан, „не поштује довољно“.

Зашто споменух ову Бобанову, више комичну, него трагичну судбину? Кад год неко спомене РТВ и то како су га, напредњаци, и њихови приучени кадрови, дрско узурпирали, сетим се управо овог мог комшије.

И они су, на крају крајева, покрајински јавни сервис, годинама третирали као своје лично власништво, дедовину: арчили, крали, пљачкали, музли. Користили њену касу да испуне све хирове, за које су били неспособни или лењи (а, најчешће оба) да зараде на други начин. У овај Пајтићев поклон, довлачили су сумњиво друштво, имали авантуре са стране, користили га за најпрљавију и најбљутавију пропаганду. А, онда је народ то препознао, па се прича променила: или ти, жена се преудала. Прво су викали да је курва, па да ће се покајати, а сада, закључују да је напредњаци не поштују довољно…

Пошто није исплативо рећи то гласно, а и они су политички коректни, нашли су „мету“: Ненада Ћаћића, уредника те телевизије. Кажу, сумњају у његову стручност. Можемо занемарити чињеницу да ми је популарни „Ћале“ другар, али не можемо занемарити његову биографију, а прескочићемо званичне и досадне податке о његовој каријери, који су мање-више свима из бранше познати. Рећи ћемо само: док су ови „истраживачки новинари“ на Сорошевој каси пишкили по песку (премда одатле нису пуно ни одмакли), Ћале је ведрио и облачио прво писаним, па онда агенцијским новинарством, градећи оно што Динков загрљај и Сорошеве донације никада не могу створити: име и репутацију.

Не смета њима то да ли је Ћаћић способан или није – смета им што на његовом месту није неко неспособан. И не боје се они да ће СНС Радио телевизију Војводине претворити у партијски сервис – већ роне сузе што више није њихов партијски сервис и лични билтен, и посебне ли наше среће, никада више неће ни бити. Не страхују какви ће кадрови доћи или су дошли, већ страхују што су Динкови потрчци и њима слични на излазним вратима, где им је и место, јер да је било реда, даље од тога не би ни стигли.

Рекох у једном моменту, да ме њихово ламентирање сваки пут подсети на комшију Бобана, у секунди, но ту није крај. Већ наредне секунде, буде ми ужасно криво. Какав-такав, баш тако наопак, Бобан је ипак господин за њих. Класа изнад. И тачка.

Томо Ловрековић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

--