Црква, један од стубова наше нације, у тешким временима пружала је уточиште народу. Да није било ње, питање је да ли би опстали као нација. Били би друге вере, говорили другим језиком, и вероватно би било заборављено, можда чак и избегавано говорити да смо били хришћани.

У шеснаестом веку, на нашим просторима, освајач је радио шта је хтео, кад је хтео и како је хтео. Милости за Србе није било. Народ је гледао како им неки Османлија пали цркву, одводи децу и жене. Убиства свакодневна, отимања далеко чешћа. Народ више није могао да трпи. И први устанак, заправо, није био онај 1804. са Карађорђем. Било их је неколико од Косовског боја до тада. Први прави устанак, подигли су Срби из Баната 1593. године. Тражили су од владике Теодора Несторовића, да их, као духовни вођа, предводи. А Теодор Вршачки је био благе нарави. Налик блаженопочившем Патријарху Павлу – стално у молитви, непрестано у посту. Одвраћао је народ од борби, одвраћајући га тако од убистава. Међутим, ужаси злих Османлија натераше народ да сачине овако писмо: „Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћи ће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклети Турци са наше земље. Дај да испунимо завет цара Лазара и свих косовских мученика!“.

Уследио је одговор владике: „Да ли завет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади, отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве? Надате се у принчеве, али ”боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове”“.

Дивљање пристигле турске војске распомамило је и Османлије из градова, који уђоше међу српска села и почеше колективну пљачку и убиства.

О ономе што се десило Теодору Вршачком у једној од наредних ноћи остало је чудесно предање. Следећег дана је изашао пред окупљени народ и поручио му:

„Узмите заставе из својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик Светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу!“.

Устаници су урадили управо то: ишавши напред са црквеним барјацима са којих је бљештао лик Светог Саве, побеђивали су најпре мање, а онда све веће турске одреде. Шта су започели 1593, наставише 1594, ослобађајући западно Тител, Бечкерек (сада Зрењанин) и Бечеј, на северу Јенопоље, Вилагош, Липово, Фачет, централно Охат и Бокшан, а јужно Парту, Мерчино и Вршац.

Српски устаници су, где год би се нашли наспрам Османлија, односили победе. Мале, али свака од њих – животно значајна. Преживеле Османлије, бежећи у мирне, још увек турске градове, говориле су да тамо њих не побеђују устаници већ „каурски светац Сава“ (у старом турском језику „каурин“ је била реч којом се означавао свако ко је био другачије вере од Османлија). Многи су, има записа, поверовали у Светог Саву, а „неки се кришом и покрстили“.

Дотад  највећи бој се десио у јуну 1594, када је двоструко јача османска војска, од 11.000 људи, на крају спала на 1.000 преживелих.

Устанак је доживео кулминацију 10. јула 1594. када је дошло 30.000 Османлија и у боју са 4.300 српских устаника однело одлучну победу у близини Бечкерека. Остатке, од око 300 Срба, су уништили у борби код Темишвара.

Теодор вршачки, до ког су долазили гласови о Синан-паши, послатог из Стамбола да казни Србе, свакодневно је добијао извештаје да Османлије убијају  не само учеснике устанка, већ и невине, жену и децу. „Срећни су били они који су умирали брзо, а таквих је било мало“. Највећи број је набијан на колац, черечен, жив дран, печен на ражњу. Села опустеше. Стотине, хиљаде несахрањених по Банату развлачише дивље звери и птице.

Владика реши да се врати међу Турке, како би својом предајом сачувао преостали народ у Банату. Пред Османлијама потом исповеди Бога Живога, помоли се светим великомученицима и паде у руке бесних. Они га везаше за колац, па су му полако драли кожу са целог тела, од врата наниже. Убише тако Теодора Вршачког, али му тело оставише са забраном сахрањивања, да би га звери изјеле. Вукови који су се појавили, убили су неколико турских војника, али тело светог владике нису дирали. Оба џелата која су драли кожу са њега, сутрадан полудеше. Турском команданту који је наредио гуљење коже, избиле су неке силне ране по телу и он је почео да урличе у боловима даноноћно. Старешине наредише да се тело светог Теодора Вршачког однесе тајно на скривену локацију и сахрани, како се народ не би окупљао око њега.

Уз све то, сећајући се да су устаници на барјацима носили лик Светога Саве, у коме су стално видели подсећање на снагу вере, снагу љубави, снагу наде, Синан-паша донсе одлуку: „извадите мошти из Милешеве, спалите тог Саву усред Београда“.

То се и деси 27. априла по старом, 10. маја 1595. године по новом календару. Пепео моштију узе и развеја на све четири стране света, уверен да више нико међ Србљем неће ни помислити на Светог Саву.

Ево прође више од четири века, а Срби се радо сећају Светог Саве. Славе и неизмерно поштују као нација. Питање је само колико се држимо његових смерница за живот.

Верујемо да је народ који је носио барјаке са бљештавим ликом Светог Саве пред собом, и односио победе, живео у нади да ћемо ми својим животом, врлинама и делима, бити живи барјаци са ликом Светог Саве, да ћемо бити узор другима.

То нам је и обавеза. Према славним прецима, и потомцима. Љубав према Богу и ближњима.

Следимо пут Светог Саве! Како радили, тако нам и Бог помогао!

Добрица Петрић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

--