Пре само неколико дана без икаквог обележавања, сећања чак ни помена прошло је 105 година од славног ослобађања старе српске престонице града Скадра, 23.04.1913. године, чиме је окончан Први Балкански рат. На исти дан 1998. године у Србији је одржан референдум о страном посредовању у решавању проблема на Косову и Метохији, изашло је чак 73% уписаних у бирачки списак гласача, а против учешћа страних представника изјаснило се њих 94,73 %.

Годину дана касније на исти датум 23. април злочиначки агресори су монструозно бомбародовали зграду државне телевизије. Погинуло је 16, а повредјено 18 радника, новинара. То је био историјски преседан, да се главна медијска кућа дефинише као дократна мета. Злочин за који до данас нико не зна зашто је почињен?

Данас се све гласније поново помиње некакав референдум везан да ли за промену устава, да ли за дефинисање статуса Космета или пак прихватање правно обавезујућег споразума који би нормализовао односе Београда и сепаратистичке Приштине.

Јасно је да се у 2018.године не може поновити 1999-а из више разлога, Трамп није Клинтонови, Путин није пијани Јељцин, а и ЕУ није више толико хомогена у послушности Вашингтону. Сирија је потврда да свет више није униполаран, да је крај диктата једног светског силника. Дакле, спољна војна интервенција је искључена.

Оно што мене више брине је унутрашња свест нашег народа. Већ деценијама трован дефетизмом и аутошовинизмом разноразних НВО, које су ништа друго него наставиле агресију на Србе, само без бомби и санкција, већ са унутрашњом сатанизацијом, самооптуживањем да смо ми кривци за једине злочине у ратовима на Балкану, да се немамо чиме поносити, да немамо јунаке, да смо једини починили некакав „геноцид“ у Сребреници, и остале лажи. Намерно пласиране да убију свест у сваком појединцу.

Јасно је да су у много чему успели. Јер вратићу се на почетак текста – пре само два дана је непримећено прошла годишњица ослобађања једне старе српске престонице Скадра. И никога није брига. Такође, не видим да се елита, интелектуалци или било ко потреса, да се у народу прича да треба да се формализује отимање још једне престонице – Призрена. Баш људе брига, када је древни српски град и такође царска престоница Скопље одавно већ главни град некакве БЈРМ. Срби очигледно великодушно деле околним творевинама, налик државама, своје древне градове, док се сав остали свет труди да сачува и поноси са и најмањом мрвицом своје историје и славног наслеђа.

Скопље, Призрен, Скадар некада насељени само Србима, данас су без Срба, не рачунајући туристичке појединце. Не напуштају Срби само престонице, већ је и ужа централна Србија све пустија, широм источне Србије напуштена села,  једно до другог.

Неопходност опстанка подразумева буђење националне свести. Да се рађамо, да победимо прво главног убицу Срба, саме себе – „белу кугу“. А онда да нове генерације учимо о индетитету, традицији, славној историји и поносу предака. Само тако можемо се надати да ће се неправде које смо претрпели у прошлости, исправити у будућности коју почињемо да стварамо већ данас.

Зато пробудити се или нестати, Србине!

Фото: Небојша Мандић
Фото: Небојша Мандић

Миша Вацић

Извор: nedeljnikafera.net

loading...