Мало је на свету примера да се о једног политичара толико „отимају“ људи после његове смрти, колико је то случај (пропорционално нашим приликама) у Србији са Зораном Ђинђићем. Читаве године, а на 12. марта нарочито, све бруји од помена „Зоранове визије“, „Зоранове визије“ , „Зоранових реформи“ , итд. Не улазећи у његове намере, мало је бесмислено величати и (потенцијално) дизати споменик једном политичару због нечега што је НАМЕРАВАО да уради, а не због нечега што је заправо УРАДИО.

Међутим, они који на ламентирању над Зорановим „ликом и делом“ данас тако подло и лешинарски граде своје политичке куле од карата и песка, ретко говоре о томе ЗАШТО је он убијен (правдајући то уобичајеним флоскулама и крајње „општим местима“ да је то због његове визије, несхваћености, неспремности друштва на промену, стајања на путу ретроградним силама мрака, таме, хаоса, прошлости…) а још мало или нимало о томе ШТА ЈЕ ГОВОРИО ПРЕД СМРТ. А ми верујемо да је то што је рекао у неколико последњих интервјуа врло индикативно у смислу потраге за извршиоцима и наредбодавцима његовог убиства. Па да видимо шта је рекао у последњем интервјуу, доступном за гледање на линку:

Издвајамо (према нашем мишљењу) најинтересантније делове;

„Читав тај процес иде у правцу да једног тренутка сви атрибути државности ће бити пренети на локалне албанске структуре. А онда ће међународна заједница да каже: е сад да видимо како ће Београд и Приштина да сарађују. Створили смо два потпуно независна правна, економска, политичка система, е сад ви хармонизујте. Ако не можете, ево вам 5-10 година, па се договарајте, али сте за то време ван европских интеграција. Е тако не може!“

„Да нам кажу сутра: Ви морате да дозволите да албански бизнисмени купују по Србији, учествују у приватизацијама… А то што ви не можете да одете и попијете кафу у Приштини или Призрену, то су инциденти, то су појединачни људи, то су екстремисти, али ви нисте такви, ви сте разумни, нека купе Теразије својим нарко доларима и милијардама које имају, нека купе Електропривреду и нека Србија практично буде албанска држава. То је оно што се неће десити и што ћемо ми спречити!“

„Ми имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима, који позивају министре, који позивају мој кабинет и чује се што нећу да их примим. Ја кажем: замислите да мој амбасадор позове Вашег премијера и да га пита да са њим руча. Овај би мислио да је то нека шала, скривена камера. Па ми смо исто таква земља, као што је Ваша земља. И немојте мислити да можете у нашој земљи да радите оно што наш амбасадор у Вашој земљи не би ни случајно помислио да ради!“

До сад најозбиљнији одговор на питање: „КО је убио Ђинђића?“ су дали аутори књиге „Трећи метак“ , Никола Врзић и Милан Веруовић, а да у књизи можда и има неке истине говори чињеница колико је она потискивана и прећуткивана у Србији, упркос десетинама хиљада продатих примерака. А по нашем скромном мишљењу, истина о разлозима да они који су довели Ђинђића на власт, одлуче да га уклоне из власти тако што би га уклонили из живих, јесте у његовим последњим јавним излагањима који су требали претходити сличном курсу у унутрашњој и спољној политици, дијаметрално супрот(ставље)ни онима због којих је био и постављен ту где је постављен. Управо је овај интервју горе и ове изјаве добар индикатор да је Ђинђић почео полако (или макар покуша(ва)о) да „врда“ и „одбија послушност“ од стране оних који то нису очекивали, нити су (његова ликвидација ће показати) то хтели трпети.

Ђинђић је у крајњој мери постао пример за све потоње српске политичке руководиоце како ће проћи уколико буду сувише слобод(оум)ни у вођењу унутрашње и (нарочито) спољне политике. Шта је све хтео и да ли би постао национално „изненађење“ или остао оно за шта га данас сматрају другосрбијанци, правећи се луди и глуви на његове последње интервјуе, као и на његове повремене „националистичке испаде“, никад нећемо сазнати…

Никола Јовић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

--