Невероватно је да се евро и скупина еврозоне нису распали до сада. То је могло да се деси због Грчке 2010, али је избегнуто ванредним мерама европских влада и Европске централне банке. Сада се те мере враћају да прогоне, пре свих Немачку која се понаша као спонзор дуговима преоптерећених јужноевропских земаља попут Италије и Шпаније. Ово је главни разлог због ког су антибриселске странке које су тријумфовале на инталијанским изборима – Покрет пет звездица и Лига – одједном дигле руке од приче о напуштању евра. Они су своје опкладе ставили на то да ће Макрон и Меркелова и њихова предложена нова архитектура ЕУ извући њихово дужничко кестење из ватре о трошку немачких пореских обвезника. То је темпирана бомба чији су откуцаји све гласнији.

Фото: REUTERS/Albert Gea
Фото: REUTERS/Albert Gea

Десет година од највећег колапса у историји финансија, изазваног пропашћу америчког тржишта некретнина 2007, евро и 19 централних банака земаља које су га усвојиле са налазе на опасном раскршћу. Из скорашњег обраћања канцеларке Меркел немачком парламенту, јасно је да она покушава да намами Немачку у оно што она и Макрон намеравају да постане ,,унија трансфера“. У преводу, то би значило да би јаке, суфицитарне економије Немачке и северне Европе, укључујући Холандију, морале да ,,трансферишу“ стотине милијарди евра како би субвенционисале дефиците земаља попут Италије, Шпаније и југа Европе. Коначни победници би биле климаве банке Француске и југа еврозоне. Не би требало да изненађује то што Меркелова, као близак савезник бившег банкара Макрона, није искрена према свом народу у погледу тога о чему се заиста ради.

ЗАМКА ЗВАНА ТARGET 2
Током 2011, усред манипулисане грчке кризе обвезница која је изазвала панику од ,,заразе“ на тржиштима еврозоне, Европска централна банка је иницирала високо контроверзну и слабо схваћену прерушену акцију спасавања познату као ,,TARGET 2“. Не улазећи у комплексне детаље око тога како кроз TARGET 2 функционише балансирање централних банака, он у суштини допушта централним банкама земаља еврозоне које су у кризи, предвођених Италијом и Шпанијом, да издају државне обвезнице које ће у ствари преузети јаке централне банке еврозоне, пре свега немачка Бундесбанка. Од 2011. и грчке кризе, баланси TARGET 2 су невероватно расли, па данас они нпр. само за Бундесбанку износе 914 милијарди евра. То је отприлике једна трећина немачког БДП-а.

Цењени немачки економиста и тадашњи руководилац минхенског IFO института, Ханс Вернер Син, 2011. године је назвао употребу TARGET 2 од стране ЕЦБ ,,стелтном кауцијом ЕЦБ-а“. Он је био први који је упозорио да ће TARGET 2 систем ЕЦБ-а за циљано балансирање ,,створити јавне кредитне односе на исти начин како то чине кредити дати у склопу званичних пакета помоћи“.

Суме о којим се говорило 2011. биле су само делић онога што представљају сада. Данас огромност ових слабо обнародованих баланса централних банака еврозоне из TARGET 2, нарочито Бундесбанке, прави огроман притисак на солвентније северне чланице ЕУ, а пре свих Немачку, да коначно одустану од одупирања усвајању плана Џорџа Сороша да земље евра издају заједничке евро-обвезнице. Са таквим евро-обвезницама, јавни дуг земаља еврозоне би био сакупљен и конвертован у евро-обвезнице еврозоне са заједничком одговорношћу. То би de facto значило да би немачки и порески обвезници северних чланица ЕУ плаћали дуг земаља у кризи попут Италије, Португала или Грчке. Из ових разлога се бивши министар финансија Волфганг Шојбле снажно противио било каквом наднационалном издавању обвезница које би представљало маску иза које се крије принудно немачко извлачење земаља попут Италије или Шпаније из кризе.

Како Син примећује поводом тајног избављења које је Драгијева ЕЦБ (мисли се на Марија Драгија, италијанског економисту који је од 2011. на функцији председника ЕЦБ, прим. прев.) извела кроз слабо схваћене кредите централних банака из TARGET 2, ,,ипак су потраживања Бундесбанке по ‘таргету’ (према Италији, Шпанији, итд) суштински безвредна, јер никад неће доспети, а и издата су по каматним стопама које одређују дужници, који држе већину у управном одбору ЕЦБ. За сада су каматне стопе подесили на нулу“. То је 914 милијарди евра данас, само за немачку Бундесбанку.

МЕРКЕЛ, SPD И ЕВРО-ОБВЕЗНИЦЕ
Сада је јасно зашто је Меркелова елегантно одгурнула Шојблеа у страну именујући га за парламентарног лидера CDU. За његовог наследника, социјалдемократу Олафа Шолца, се прича да приватно симпатише предлог француског председника Макрона о европској банкарској унији и унији трансфера. У свом првом говору као канцеларка нове Велике коалиције у марту, Меркелова је исказала подршку плановима за претварање 500 милијарди евра вредног Европског стабилизационог механизма (европског кризног помоћног фонда основаног 2013) у перманентни европски монетарни фонд, тј. ЕУ верзију вашингтонског Међународног монетарног фонда.

У унији трансфера, здравије земље еврозоне би подржавале слабије. То стоји иза Макроновог залагања за заједничког министра финансија еврозоне који би развио заједнички порески буџет за чланице ЕЦБ. Под Макроновим планом, који су Меркелова и SPD подржали, сваки евро пренет из северноевропске у јужноевропску земљу би умањио потраживања и пасиве из ,,таргета“ за један евро.

Дубљи проблем присутан у свим овим шемама је чињеница да земље ЕЦБ и еврозоне нису учиниле ништа фундаментално да рашчисте хаос банкарске инсолвентности. Уместо тога, ЕЦБ је под Драгијем коришћен да створи оно што је данас de facto нерешив проблем за Немачку и друге јаке централне банке земаља еврозоне које користе балансе TARGET 2 као ,,стелтну кауцију“. Сада је осовина Меркел-Макрон спремна да лансира следећи корак – евро-обвезнице, заједничког министра финансија еврозоне и заједничку фискалну политику еврозоне, као и унију трансфера.

Ово је прави разлог због ког су италијанске ,,евроскептичне“ странке одједном одбациле изборне захтеве за референдум о напуштању евра и ЕУ. Схватили су да би Италија могла да буде велики добитник тиме што би остала и подржала унију трансфера унутар ЕУ. Шпекуланти тржиштима обвезница попут Џорџа Сороша могу задовољно да трљају руке. Немачка, Холандија и друге солвентне чланице ЕУ ће у ствари платити рачун. За Немачку, у којој је демографско опадање радно способног становништва већ очигледно (што ће се само убрзати у годинама које долазе), растући пензиони издаци ће учинити немачке дужничке обавезе дугорочно неодрживим. Ако се сада томе дода и фискални трансфер од Немачке ка презадуженим јужним чланицама ЕУ, то ће изазвати политички и економски цунами.

Ф. Вилијам Енгдал – консултант за стратешке ризике и предавач, дипломирани политиколог Принстон универзитета и аутор бестселера о геополитици и нафти

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rs / journal-neo.org