Односи међу државама не крећу се само у оквирима интересима вођене реалполитике, већ и у „самозадатим“ вредносним оквирима. Они не само да утичу на самоодређење и перцепцију „другог“ у међународној политици, већ и знатно доприносе виђењу сопствених интереса. Отуда и у спољној политици и у политичкој теорији преовладађују убеђења како вредносно-идеолошки блиске државе (то јест, оне сличног уређења) имају много мање међусобних проблема и интересног сукобљавања. (1) Са друге стране, сматра се да веома различите политичке заједнице знатно чешће упадају у непоразуме и сукобљавањa. (2) Нису реткост ни ставови о неминовности сукобљавања између међународних субјеката са веома различитим политичким устројством. (3) На овим премисама су вековима грађена теоријска виђења попут „теорије демократског мира“ или некадашње солидарности унутар социјалистичког блока. У истим оквирима кретала су се и разматрања о некадашњој непомирљивости између наследних монархија и република, између демократских и тоталитарних држава, између либералних и ауторитарних система итд.
Савремено супротстављање ЕУ и Русије често се презентује у овом светлу. Није, дакле, питању само став подстакнут ескалацијом украјинске кризе, због чега се ЕУ, пратећи политику САД, конфронтирала са Руском Федерацијом. Ради се о једном већ дуже времена присутном становишту. За његово уобличавање био је потребан читав низ конкретних повода. Како су се антагонизми од 2000. године наовамо само повећавали, они су на крају довели европске званичике и експерте до становишта како за њих савремена Русија представља „стратешки изазов.“ (4)
Прве пукотине у међусобним односима јавиле су се са „Концептом шире Европе“ кога је донела Европске комисија у новембру 2003. године. Несугласице су се појачале са најавом „Европске добросуседске политике“. Ова политика је смерала да „креира „пријатељски прстен“ у окружењу ЕУ који би укључивао Русију и друге постсовјетске земље попут Украјине и Моладавије, као и европске северноафричке суседе, (5) чему се Русија жестоко супротставила. Насупрот оваквим намерама, Русија је потенцирала активно стратешко партнерство са ЕУ засновано на једнакости две стране. (6)
Убрзо након тога, спорови су почели да се умножавају: од оних везаних за „калињинградско питање“ и проблеме прекограничне контроле, преко различитог оцењивања читавог низа политичких дешавања у време „великог проширења ЕУ“ 2004. године, затим бојазни везаних за проширење НАТО-а на исток, све до крајње супротстављених становишта везаних за тадашњу „наранџасту револуцију“ у Кијеву, за стање на Кавказу, за авионски прелет преко Сибира… Временом се списак „спорних питања“ између Русије и ЕУ само увећао. У центру спора су се налазиле експанзија НАТО-а и ширење противракетног штита на просторе бивших чланица Варшавског пакта; оптужбе Брисела упућене Москви које су биле везане за кршења људских права и слабљење демократије, затим за ткз. ,,гасни спорови“ (2006, 2009) између Русије и Украјине око исплате дугова за транспорован гас, као и краткотрајни рат у Грузији у лето 2008. године где се ЕУ, заједно са САД, оштро супроставила руској војној интервенцији након оружаног напада грузијских трупа на простор Јужне Осетије.
У фебруару 2007. године Владимир Путин је имплицитно критиковао европске лидере на „Минхенској конференцији о безбедности“ због тога што нису заузеле чвршћи став против изигравања међународног права и ауторитета УН од стране САД и НАТО-а. Истом приликом, Путин се оштро супроставио предложеним испорукама ракетне одбране лоциране у централној Европи. (7) Руска реторика постала је све оштрија како су предлози НАТО експанзије почели до дотичу просторе блиске ономе што Русија сматра легитимном сфером свог утицаја, пре свега простор Грузије и Украјине. (8) Украјинска криза која је ексалирала након „Евромајдана“ (чији је повод, формало, одлагање да потпише ССП са ЕУ) представља само бурни завршетак једног дугог процеса постепеног конфронтирања две различите вредносне и интересне концепције.
Дубоко погоршани односи између ЕУ и Русије имају своје реперкусије и на теоријска гледишта која се развијају на обе стране. Интересне стране односа ЕУ-Русија најчешће се гледају само у димензијама комплексне економске међузависности, док се, напротив, политичко-дипломатски односи или своде на нормативни приступ или се прећуткују (нарочито њихова геостратешка димензија). У западним виђењима, ЕУ се посматра као ултра-прогресивна „вредносна“ заједница која одбацује реалполитички концепт у међународним односима. Наспрам ње, према овом виђењу, стоји Русија лишена свог депласираног комунистичког месијанизма. Својим савременим понашањем – сматрају аналитичари у ЕУ – постсовјетска Русија све више поприма димензије неокласичне, суверене вестфалске империје и „велике силе“ која тежи да реафирмише стратегију „централног балансера“ унутар настајућег мултиполаризма. (9) Због свега тога стручњаци у ЕУ често истичу како ЕУ и Русија воде политике из различитих векова. (10) Из руске перпективе, спољна политика ЕУ се све чешће доживљава као још једна верзија освајачке политике, као реприза «продора на исток» (Drang Nacth Osten), чије се нормативне стране посматрају само као идеолошка обланда.
Дуализам у поимању међународних односа који сугерише да ЕУ поседује некакву „постмодерну ексклузивност“ јавља се и у перцепцији њеног одношења са другим великим силама. Роберт Кејган је још 2003. године примећивао ову појаву у односима између ЕУ и САД: „Амерички и европски погледи разилазе се по веома важном питању о сили – по питању њене делотворности, моралности и пожељности. Европа напушта принцип силе или га, другим речима, превазилази, повлачећи се у свој затворени свет закона и правила, међунационалних преговора и сарадње. Она ступа у постисторијски рај мира и релативног благостања, остварујући „вечити мир“ Имануела Канта. САД, међутим, остају заробљене у историји и примењују силу у анархичном хобсовском свету у ком су међународни закони и правила непоуздани, а права на одбрану, безбедност и утемељење либералног поретка још увек зависе од поседовања и употребе војне силе.“ (11)
РАЗЛИЧИТЕ „ПРИРОДЕ“ И ВИЂЕЊА МОЋИ ЕУ И РУСИЈЕ
ЕУ, коју су њени истакнути креатори и званичници називали „неидентификованим политичким објектом“ (12, Жак Делор), своју природу дугује специфичном историјском настанку и еволуцији. Унија се у прво време развијала као међународна мировнa организација, а касније и као фунционално наднационало удруживање које се тешко могло одредити постојећим правно-политичким категоријално-појмовним апаратом. За објашњење сложене природе ЕУ постоје мноштва теорија: неки је виде као „ентитет sui generis“ са специфичним карактеристикама уређења односа између држава чланица и органа Уније, други као провизоријум са федералним елементима, трећи као простор интеграције што постепено из конфедералног уређења прераста у федерацију, четврти као хибридни ентитет који сублимише одлике федеративне државе и међународне организације, пети као систем вишестепених споразума и интеракција. (13)
Знатним делом опорављена од удеса совјетског пројекта, савремена Русија има све атрибуте класичне суверене државе: хијерархијски устројене, федеративног урећења, са јаком централном влашћу и строго дефинисаним надлежностима државних органа и нивоа власти, премда са историјским, културним наслеђем „предмодерног“ империјалног идентитета. (14) Према свом Уставу, Руска Федерација је федеративна република са полупредседничким системом. У њој се на челу државе налази председник, док премијер руководи владом, са класичном поделом власти на три гране – законодавом, судском и извршном. У погледу полититичког система, Русија фукционише као вишпартијска представничка демократија. (15)
ЕУ и Руска Федерација не разликују се само по свом уређењу, већ и по сасвим различитим погледима на природу и начине коришћења политичке моћи. Русија се, углавном, придржава вестфалског, сувереног концепта моћи у међународним односима. (16) Овај приступ комбинује све елементе тврде и меке државне моћи зарад заштите својих интереса у овирима постојећег међународно-правног система. Заступајући модерне државне вредности (сувереност, равноправност и једнакост држава, национални идентитет и историјска свест, престиж) и традиционалне комунитарне (укључујући и породичне и верске) вредности, Русија на политичку моћ гледа управо у класичном смислу.
Теоријско проучавање таквог виђења политичке моћи потиче из веберовске перспективе коју је, потом, преузео реализам у науци о међународним односима. У датом кључу моћ се посматра као „способност наметања воље другоме, ослањајући се при томе на ефикасност средстава силе у случају непокоравања“. (17) Сила, односно принуда се, дакако, употребљава само у крајњем случају. Далеко чешће се преферирају различити видови делотворног утицаја виђени из песпективе интересног преклапања као и читав других утицаја који теже коришћењу елемената „тврде“ и „меке моћи“. Лишена патоса совјетског месијанизма, Русија поново задобија своје неокласичне континенталне карактеристике. Оне је постепено оспособљавају за вршење улоге „централног балансера“ мултиполаризма са јасним, у традицију укотвљеним, националним идентитетом и поимањем међународних односа у пресеку интереса и међународних правних норматива као задатог оквира сарадње између самосталних државних субјеката.
ЕУ, пак, не доживљава себе као једног од настајућих полова моћи на „Старом континенту“. Она себе види као есклузивног носиоца постмодерног порива унутар идентитетског галиматијаса од које је сачињена. (18) Своју постмодерну, дифузну природу ЕУ виде као прогресивну – са историјски најсавршеније задатим нормативним садржајима и њиховим самосврховитим усмерењем. Услед специфичне природе њеног настанка и развоја те разноликости која постоји између њених чланица, ЕУ се не може ослонити на компоненте своје „тврде моћи“ као механичког збира компоненти моћи својих саставних делова. Једном примљене у Унију, њене државе чланице убрзано се раслојавају у типично „фрагмеграционом“ (Џервис, 19) смислу: оне разливају своју пређашњу државну моћ и наниже – на поддржавне нивое и ентитете (регионе, области, локалне власти) и навише – на наддржавне структуре.
„Колажни“ плурализмам ЕУ је настао у типском конструкционистичком кључу. У њему се норме, моћ и идентитет(и) формирају кроз сталне интеракције које стварају колективна значења. Овакви садржаји – виђени испрва као релативни у односу на идентитете и вредности других (Вент, 20) – условљавају да ЕУ нема типичан државни однос према својој територији, нити суверено располагање ресурсима. ЕУ нема привредне капацитете подложне политичким утицајима из једног центра; она нема релативно хомогено становништво с заједничким идентитетом, карактером и моралом. ЕУ нема своју војску; нема ни класичну дипломатију (чак ни после Лисабонског уговора и увођења институције Високог представника за спољну и безбедносну политику). Сви ови недостаци воде ЕУ у правцу окретања другим видовима моћи у међународној политици, а не оним класичним, реалполитичким.
НОРМАТИВИСТИЧКА СПОЉНА ПОЛИТИКА ЕУ
Вредносне димензије „недржаволике“ природе ЕУ одавно су уочене и теоријски концептуализоване: називане су прво „цивилним“, (21) „меким“, (22) а тек од недавно и „нормативним“. (23) На сличан начин еволуирали су и термини који су у званичним документима били употребљавани од стране европских бирократа. „Праведна основа“ у међународним односима као вредносни циљ ЕУ јавља се још у „Декларацији о европском идентитету“ из децембра 1973. године. „Појединачни европски акт“ из 1986. године позива целу заједницу да „покаже принципе демократије и заступање владавине закона и људских права“ у свом вођењу спољних послова. Године 1988, Европски савет позивао се на улогу ЕЗ да чува међународни мир, као и да заступа остварива решења за регионалне конфликте и покаже солидарност према демократији. Такође, апосторфирана је њена спремност да пружи подршку „Универзалној декларацији о људским правима“ и појача учинак УН по питању побољшавања друштвених и економских услова у мање развијеним земама.“ (24)
Споразум из Мастрихта 1992. године задао је даље нормативне путоказе спољне политике ЕУ. У њему је исказано залагање за ширење заједничких вредности попут демократије, владавине закона, људских права и фундаменталних слобода, као и подршка економском и друштвеном развоју као несумњивим приоритетима (Article III-193(1), Article I-2 и I-3). Деценију касније, све то је у појачаном виду истакнуто на самиту у Лакену. На овом скупу је понављано како је Европа континент на коме је донета „Велика повеља слобода“, где су се одиграле Француска револуција и пад Берлинског зида, да је она постала простор зачетка идеја слободе, солидарности и различитости. „Једино ограничење ЕУ су демократија и људска права. Унија је отворена само за земље које се придржавају базичних вредности као што су слободни избори, поштовање мањина и поштовање владавине права.“ (25)
„Стратегија европске безбедности“ из 2003. године истицала је значај нормативних садржаја ЕУ за вођење њене спољне политике са циљевима ширења добре управе, подршке друштвеним и политичким реформама, борбе са корупцијом и злоупотребама моћи, успостављања владавине закона и заштите људских права. Управо то је био оквир кога је ЕУ дефинисала као модел свог меког утицаја. Већ тада је истицано како је овај утицај лишен принуде и унилатералних потеза који сежу за коришћењем елемената класичне, тврде моћи. Циљ овакве „непринудне“ спољне политике био је да пренесе вредносне димензије својих унутрашњих прилика у спољни свет, да тамо пренесе своје “природу“ везану за слободу и безбедност. При томе је снажно прокламовано удаљавање ЕУ од „политике моћи“, доминантне у међународним односима кроз историју. Истовремено, европска спољна политика проглашена је за суштинску алтернативу наслеђеној анархичности у међународним односима. ЕУ је због тога своје нормативне утицаје сматрала релевантим не само у односу на своје суседство, већ и у глобалним размерама. Све државе – сматрали су заступници европског нормативизма – могу да се размимоилазе по различитим питањима и начину на који желе да остваре своје интересе. Но, оне не могу да оспоре успостављене инстуционализоване оквире за миран дијалог уз помоћ којег се чува међународна стабилност, а све на основу ових норми, односно нормативних садржаја чији је – веровали су евопски нормативисти – ЕУ родоначелник и главни заговорник у савременом свету.
Декларативни циљеви нормативистичке спољне политике ЕУ били су демократизација и економска модернизација на основу западњачког модела вишепатријског политичког система и слободно-тржишних активности. Управо њих је ЕУ у свом проширењу промовисала и „пресађивала“ на земље средње и источне Европе. Приступање постсоцијалистичких држава Европској унији подразумевало је безрезервно прихватање представничке демократије, тржишне економије те усклађивање („хармонизацију“) правног система ових држава са прописима ЕУ („критеријуми из Копенхагена“). Главна „нормативна средства“ ЕУ у контексту њеног проширења била су базирана на принципима „штапа и шаргарепе.“ (26) Инструменти проширења су укључивали кажњавање других држава услед њиховог одступања од нормативних оквира спољне политике ЕУ.
Санкционисање није спровођено коришћењем елемената „тврде моћи“, већ, пре свега, одлагањем добијања бенефита очекиваних приступањем ЕУ. „У начелу, ЕУ је више инклинирала да охрабри и награди усаглашавање него да санкционише неусаглашавање, осим индиректно. Овим се не занемарује асиметрија у моћи између ЕУ и земаља кандидата. ЕУ је она која одлучује о подобности сваког кандидата да постане члан клуба, одређујући критеријуме приступања и вреднујући спремност пријављених да то учине. Док у теорији кандидати формално преговарају о приступању, у пракси се веома мало тога преговара. Acquis нису предмет преговарања, осим изузетака везаних за етапе транзиције и неких привремених дерогирања. И само је ЕУ та која може одлучити да ли је и на који начин кандидат испунио критеријуме за чланство.“ (27)
ВРЕДНОСНО И ИНТЕРЕСНО РАЗМИМОИЛАЖЕЊЕ ИЗМЕЂУ ЕУ И РУСИЈЕ
Овако је у теоријском погледу изгледала „нормативистичка димензија“ спољне политике ЕУ током задње две и по деценије. У пракси се ова политика није суочавала са отвореним опонирањем међу малим и слабим државама са периферије западног културног круга. Разлика у „габаритима“, спремност на структурно уподобљавање у скаду са задатим нормативним садржајем и решеност да се, уласком у Унију, постане део јединственог „великог простора“, била је код ових држава углавном неупитна. Она је то остала и у случајевима када су тумачења „треће корпе“ људских права, почела да се поступно крећу у ултра-индивидуалистичком смислу. Право суочавање са суштинским опонирањем се догодило тек када се ЕУ у својој „прогресивној“ мисији суочила са једнако „габаритном“ а историјски самосвесном Русијом. Руски културни идентитет и вековно империјално наслеђе нису јој дозвољавали да „седи у чекаоници“ за чланство у једној контроверзној супранационалној заједници и послушно се уподобљава стандардима сумњиве универзалности који се дубоко косе са морално-културним садржајима не само њеног, него и свих других незападних друштава.
Гледајући очима реалполитике у савременим међународним односима, ситуација је јасна: у настајућем мултиполарном поретку, ЕУ представља убедљиво наслабији пол у међународом систему. ЕУ је здање са најпроблематичнијим перспективама, док Русија преставља делимично обновљену велику силу. Док Русија представља самосталан пол политичке моћи, ЕУ се све време налази у подређеном положају према САД и њеном војном савезу (НАТО). Нормативна моћ ЕУ представља само пратећу идеолошку потпору геостратегији атлантистичког Запада. ЕУ је принуђена да се стално уподобљава и служи геостратешким виђењима и интересним перспективама САД и НАТО-а и да селективно користи или пренебрегава своја нормативна усмерења. Нормативне димензије спољне политике ЕУ потичу из исте идејно-цивилизацијске матрице и – мада у неким елементима предњаче над САД својом постмодерном авангардношћу – углавном следе трасе „тврде“ политичке моћи атлантизма.
Русија – која тежи реафирмацији њеног статуса „велике силе“ у глобалним размерама (28) – управо на овај начин гледа на ЕУ и њену спољнополитичку улогу. Руско виђење самог себе, на Западу често тумачено „постимперијалним синдромом“ и пратећом носталгијом, не представља само жудњу за рестаурацијом моћи као велике силе: оно је, пре свега, базирано на историјском искуству и културно-колективном идентитету. Руски идентитет је незападни, мада европски; али не западно-европски, већ идентитет израстао из православне хришћанске традиције источног дела Европе и њене симбиозе са Азијом. Руски дискурс као пратња обнове класичних атрибута државне моћи одређен је представама о „руској цивилизацији“. „Руска цивилизација“ је једним делом блиска, а другим веома удаљена од западно-европске цивилизације, нарочито њених савремених постмодерних тенденција. (29) Практично цело културно-колективно историјско наслеђе Русије укотвљено је у традиционалне, предмодерне обрасце. (30) Такође, Русија строго разликује Европу, са свим њеним наслеђем, од ЕУ као њеног постмодерног експеримента у сваком смислу, а посебно оном нормативном. „За Русију, европски континент се састоји из два дела – западног (кога данас предводи ЕУ, а која напушта и трансформише сопствено предмодерно културно наслеђе и вредности) и источног (кога предводи и чува Русија). (31)
Такво вредносно становиште имлицира однос Русије ка ЕУ као равноправном, иако посве различитом партнеру. Такође, Русија у савременој међународној политици заступа полицентрични цивилизацијски културализам. (32) Овакав став одриче убеђење било кога о његовом универзалном примату. Руско становиште се супротставља сваком ставу о суперионим вредносним оквирима једних културно-цивилизацијских творевина над другим. Руски културни полицентризам због тога дубоко противречи западном европоцентризму и његовим глобалним тежњама. Праћен „тврдом“ експанзијом САД и НАТО-а незападним друштвима овакав „мисонарски“ нормативизам пре свега личи на нови идеолошки вид неоколонијалног потчињавања. Поред тога, мултицентрични културно-цивилизацијски приступ само учвршћује Русију у њеном опредељењу да постовјетски простор посматра као сопствену сферу утицаја. Русија, на основу мноштва културних и историјских аргумената, сматра да је она та која треба да има првенство да утиче и предводи тамошње економско-политичко наддржавно повезивање, а не да те просторе препушта онима које доживљава као „друге“ и другачије.
Различите „природе“ и вредносна усмерења ЕУ и Русије одсликавају се и на њихово виђење простора и времена. Ова виђења утичу на различита вредновања и интерпретације прошлости. ЕУ себе види и промовише као „завршену“, „безвремену“ и (гледано у класичном државном смислу) „неполитичку“ заједницу која се шири кроз простор вођена својим нормативним импулсима. За ЕУ, историја у правом смислу и не постоји мимо историјата њеног настанка и развоја. Наслеђене историјске контроверзе ЕУ се реинерптретирају или у постмодерном релативистичком кључу или зарад опортуних циљева. Реинтепретирање служи да се, кроз умањивање и негирање постојећих разлика, прикрију и некадашњи и актуелни спорови између држава чланица ЕУ.
Русија не само да географски простор посматра геополитички: она и садашњицу и будућност тумачи у културно-историјском кључу, у пресеку историјског права, културно-историјске генезе, њене динамике и интересне логике. Богата историја и обнова поштовања културно-историјских наслага учвршћује Русију у свом комплексном културном идентитету. Покушаји реинтерптерације историје и релативизације кључних догађаја и позиција у историји односа Русије и Запада у Русији се доживљавају као покушаји историјског ревизионизма.
Уочене ревизинитистичке тежње се виде као настојања усмерена ка колективно-идентитетском слабљењу и покушајима рехабилитације сумњивих историјских личности и поражених покрета. Заједничко и овим личностима и покретима је што су бивали у служби управо оних сила које су угрожавале историјски идентитет и самоствојност Русије, као и њен територијални интегритет. (33) У том смислу, између Русије и неких тенденција на њеном Западу одвија се својеврсна „борба за сећање“ (34), тј. битка за реинтерпретацију прошлости.
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Све у свему, Русија не гради своју спољну политику у складу са оквирима и вредностима које „задаје“ ЕУ. Руска спољна политика, међутим, није пуко опонирање ЕУ и ривалска реакција. Она је, пре и изнад свега, логични наставак тамошњег доминантог културно-колективног резоновања, а тек секундарно реакција на изазове Запада. И руске политичке елите и руски народ не виде територије између ЕУ и Русије као „празан простор“ који постоји ван руског културног, политичког и економског утицаја. Напротив, они га виде као „блиско суседство“ које исконски припада јединственом културном кругу у коме је Русија лидер и стожер окупљања. (35)
Видећи себе поново у статусу „велике силе“, Русија обнавља ову историјску улогу и води политику у складу са тим. Она се претходно ослободила комунистичког идеолошког багажа и почела да форсира билатерализам у свом „блиском суседству“ као најпогоднији начин за вођење политике. За разлику од Русије, ЕУ, са свог нормативног пиједестала, пориче свим другима актерима позицију једнако вредног субјекта међународних односа. Унија третира своје окружење углавном као мало вредан постисторијски материјал. Овај материјал, сматрају у Унији, треба преобликовати, превредновати и, поступно – када се саобрази ЕУ као „прототипу“ – апсорбовати провођењем кроз сопствени приступни процедурални лавиринт.
Услед дубоко удаљених вредносних ставова и, на основу њих, виђења стварности, Русија види активности ЕУ на постсовјеском простору пре свега у „геополитичким размерама“: као борбу за проширење „сфере утицаја“ на руски културно-историјски простор. Русија сматра да у свом „блиском суседству“ дугорочно ионако не може да постоји вакум моћи и да га, због тога, треба превентивно – мада поступно и мирољубиво – испунити. ЕУ, са друге стране, овакве виђења и активности Русије тумачи као обновљени „руски империјализам“.
„Империјалистичке“ руске намере, сматрају на Западу, ношене су носталгичним сентиментима ка просторима на којима Русија више нема никакав примат ни историјско право, а поготово не неке културно-цивилизацијске разлоге који измичу западним идеалним нормативним оквирима. Ово дубоко размимоилажење – „погурано“ од стране САД зарад њених геополитичких амбиција – полако је преусмерило односе ЕУ и Русије у правцу „игре нулте суме“ (zero sum game) где се добитак једне стране сматра губитком друге. Садашњи антагонизими и санкције пуке су последице овакве логике и на основу ње виђеног сплета околности.
Александар Гајић
Извор: vidovdan.org / standard.rs
ИЗВОРИ И УПУТНИЦЕ
[1] Видети нпр. Achibugi Daniele The Global Commonwealth of Citiziens, Princeton University Press, Princeton New Yersey, 2008; Gowa Joanne, Ballot and Bullets, Princeton University Press, Princeton New Yersey, 1999; Ray James Lee, “Wars Between Democracies: Rare, Or Nonexistent”, International Interactions (18:3), 1993, стр. 251-276
[2] У питању је становиште коју заступа целокупна школа реализма у међународних односа, од класичних реалиста попут Ханса Моргентауа до офанзивних неокласичара као што је Џон Миршајмер. Видети: Morgentau Hans, Politics Among Nations, McGraw–Hill Education, New York, 2005; Миршајмер Џон, Трагедија политике великих сила, Удружење за студије САД у Србији, Београд, 2009
[3] Овакве ставове су најизраженије заговарали троцкисти – поборници „перманенте револуције“, незаустављивог сукоба између земаља социјалистичког и капиталистичког уређења.
[4] Anthony Ian, “Russia as a strategic challenge for the European Union”, SIPRI – Stockholm International Peace Research Institute https://www.sipri.org/commentary/essay/2015/russia-strategic-challenge-european-union приступљено 10.10.2017.
[5] De Bardeleben Joan, „The Impact of EU Enlargement on the EU-Russian Relationship“, A Resurgent Russia and the West: The European Union, NATO, and Beyond, (ed. Roger E. Kanet), Republic of Letters Publishing, Dordrecht, 2009, стр. 93-94.
[6] Видети: Donaldson Robert, Nogee Joseph L, The Foreign Policy of Russia: Changing Systems, Enduring Interests, ME Sharpe, Armonk, 2005, стр. 261.
[7] Putin Vladimir, ‘Speech and the Following Discussion at the Munich Conference on Security Policy’, Munich, 10 February 2007, http://en.kremlin.ru/events/president/transcripts/24034 , приступљено 24.10.2017.
[8] Donaldson Robert, Nogee Joseph L, The Foreign Policy of Russia: Changing Systems, нав. дело, стр. 94.
[9] Allison Roy, Russia resurgent? Moscow’s campaign to “coerce Georgia to peace”,International Affairs Journal 84:6, Blackwell Publishing Ltd/ The Royal Institute ofInternational Affairs, 2008, стр.1171; Donaldson Robert, Nogee Joseph L, The Foreign Policy of Russia: Changing Systems, нав. дело, стр. 261.
[10] Nathalie Tocci,”The EU as a Normative Foreign Policy Actor”, CEPS Working Document no. 281, Centre for European Policy Studies (CEPS), Brussels, 2008; Kropatceva Elena, „Russian foreign policy in the realm of European security through the lens of neoclassical realism“, Journal of Eurasian Studies, vol 3 issue 1, January 2012, Hanyang University, стр. 30-40.
[11] Кејган Роберт, О рају и моћи: Америка и Европа у новом светском поретку, Чаробна књига, Београд, 2003, стр. 7.
[12] Видетн Mc Cormic Niel, Questioning Sovereignity, Oxford University Press, Oxford, 1999
[13] Видети: Berholtz Peter, Institutional Aspects of European Integration, Mc Millan Publishing Group, London, 1993
[14] О свим главним социополитичким, правним, економским и демографски параметрима Руске Федерације видети: Busighia Irina, Analysis of EU-Russia Relations, MGIMO, Moscow, 2012.
[15] Авакьян С.А. Конституция России: природа, эволюция, современность, Сашко, Москва, 2000
[16] Видети: Стратегија националне безбедности РФ до 2020.(Стратегия национальной безопасности Российской Федерации до 2020 года) из 2009 године, http://www.scrf. gov. ru/documents/99.htm, приступљено 13.12. 2017. као и Deyermond Ruth, „The Uses of Sovereignty in Twenty-first Century Russian Foreign Policy“, Europa- Asia Studies, Volume 68, Issue 6, 2015, стр. 957-984.
[17] Schwartzenberger George, “Civitas Maxima”, Year Book of World Affairs, New York, 1975, стр. 338.
[18] Видети: Manners Ian, “Normative Power Europe: A contradiction in terms?”, нав. дело, стр. 235-258. Сличну аутоперцепцију ЕУ налазиму о читавом низу званичних њених званичних докумената. Видети: European Council (2005), Declaration on Kosovo, Presidency Conclusions, 16-17 June (www.europa.eu); European Commission , “What the EuropeanUnion could bring to Belarus”, non-paper, 21 November 2001, Meeting Doc. 265/06 rev 5, 2006
[19] Jervis Robert, System Effects: Complexity in Political and Social Life, Princeton University Press. Princeton, 1997
[20] Wendt Alexander, “Anarchy is What States Make of It – the Social Construction of Power Politics”, International Organisation, vol. 46, no. 2, 1992, стр. 391-425.
[21] Dûchene Francois,“The European Community and the Uncertainties of Interdependence”, A Nation Writ Large? Foreign Policy Problems before the European Community, (M. Kohnstamm and W. Hager (eds)), Macmillan, London, 1973, стр. 19.
[22] Hill Christopher, “European foreign policy: Power bloc, civilian model – or flop?”, in R.Reinhardt (ed.), The Evolution of an International Actor, Westview Press, Boulder, 1990
[23] Manners, Ian, “Normative Power Europe: A contradiction in terms”, Journal of Common Market Studies, Vol. 20, No. 2, 2002, стр. 235-258.
[24] Tocci Nathalie, „The EU as a Normative Foreign Policy Actor“, нав. дело, стр. 1.
[25] Исто.
[26] Schimmelfennig, Frank, Sedelmeier Urlich, “Governance by Conditionality: EU Rule Transfer to the Candidate Countries of Central and Eastern Europe”, Journal of European Public Policy, Vol. 11, No. 4, 2004, стр. 661-679.
[27] Tocci Nathalie, “The EU as a Normative Foreign Policy Actor”, нав. дело, стр. 3.
[28] Gomart Thomas, „EU – Russia relations: Toward a way out of depression“, CSIS/IFRI, Washington DC, 2008, стр. 5.
[29] Видети: Хантингтон Семјуел, Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 1998, стр. 182.187; Tsygankov Andrei, Russia’s Foreign Policy: Change and Continuity in National Identity, Rowman & Littlefield Publishers, New York, 2016
[30] Видети: Панарин Алекса́ндр, Россия в циклах мировой истории, Издательство МГУ, Москва,1999
[31] Trenin Dimitri, “Russia reborn: reimagining Moscow’s foreign policy“, Foreign Affairs, Vol. 88, Issue 6, 2009, стр. 37.
[32] Стратегија националне безбедности РФ до 2020. Године (Стратегия национальной безопасности Российской Федерации до 2020 года) из 2009 године, http://www.scrf. gov. ru/documents/99.htm приступљено 13. 12.2017.
[33] Simionov Loredana Maria, “EU and Russsia, cooperartion or competition?“, Center for European Studies, Alexandru Ioan Cuza University, The Romanian Academy,Iași, 2014, стр. 235.
[34] Gomart Thomas, „EU-Russia relations: Toward a way out of depression“, нав. дело, стр. 3.
[35] Видети нпр. Дугин Александар, Основи геополитике 1, Екопрес, Зрењанин, 2004, стр. 147-193.
