У српској народној књижевности много је успелих представа јунака који носе натприродне особине, a један од најуспелијих свакако је Змај Огњени Вук. Oсобинама које му је доделило колективно памћење и народни певач, Вук се сврстава у корпус јунака са својствима змајевића карактарестичним за општесловенску усмену традицију. Историјски подаци говоре да је Вук Гргуревић (у народу познат као Змај Огњени Вук, Змај Деспот Вук) син слепог Гргура Бранковића, а унук деспота Ђурђа Бранковића. Као младић био је у добрим односима са Tурцима, да би касније прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака, Аустријанаца, а нарочито против Турака, због чега је уживао велики углед код народа. Добио је на посед територије: Купиново, Сланкамен, Беркасово, Бечкерек, Бијелу Стијену и друге. Вук је славу стекао борбама под Шапцем и Смедеревом. Чувен је и његов смели поход на Сарајево 1480. године. У сталној борби са Турцима, Вук Гргуревић је умро 1485. године. Радош Љушић записује како је Вук Гргуревић „због своје велике храбрости и многих успешних похода против Турака остао упамћен у народној поезији као Змај Огњени Вук“. Иначе, Вук је био ожењен Варваром, кћерком хрватског великаша Сигисмунда Франкопана, која се после Вукове смрти преудала за јајачког бана Фрању Бериславића.
Поетска биографија Вука Гргуровића испреплетана је са митским особинама о пореклу змајевитог јунака. У песмама долази и до анахронизама и појаве „забрањеног“ порекла од митског бића. За Вука се често наводи да је директни потомак деспота Ђурђа Бранковића (у рукописној песмарици Теодора Добрашевића, Вук је син Ђурђа и Јерине), понекад је директни потомак самог змаја који обљубљује Вукову мајку, жена Змаја Огњеног Вука је најчешће љуба Барбара, а брат му је Андријаш. У неким песмама Вук Гргуревић је опеван као брат свог деда Ђурђа и Лазара. Често је и подвођење Змаја Огњеног Вука и Вука Јајчанина под исту личност у српској народној поезији. У круг песама о Вуку Гргуревићу укључене су и песме о Вуку Јајчанину, које се за овог јунака могу везати преко извесних историјских асоцијација: веза са Јајцем, поход на Сарајево, непријатељ са којим се сукобљава – Алија Ђерзелез – и само име Вук. Специфичност овог круга песама чинило би то што се у њима један сегмент судбине историјског лика – везаност Вука Гргуревића за Босну и поход на Врхбосну из 1480. године – отеловљује као засебни јунак, Вук Јајчанин. Осим историјских испреплетаности лозе Бранковића чији је изданак Змај Огњени Вук, важно је везивање змајоликих особина за поетски идентитет овог јунака. Појава змајоликог типа јунака честа је у словенској традицији. Овакав јунак на мистичан начин долази на свет, чини велика јунаштва, а његова смрт везана је за магијске ритуале или за митолошка бића (најчешће виле). У збирци песама која носи назив Косово, Новица Шаулић је записао песму о змају и његовој погибији након напаствовања књегиње Милице. Змај говори да је отац три јунака: Реље, Милоша и Вука. Такође, змај говори да се највише плаши свог трећег сина – Вука, који је наследио змајевите особине и неисцрпну снагу. Сличну тематику има и песма „Змај Никодин и књегиња Милица“. На овај начин се потврђује мишљење да песма „Царица Милица и Змај од Јастрепца“ припада општесловенском предању о змајевићима (потомцима змајева). Овакви јунаци носе посебни скуп особина. Осим њиховог необичног порекла, јавља се и кратко детињство, брзо сазревање и стицање физичке снаге. Змајевитог јунака прати онеобичено обележје које се примећује још при рођењу. Тако у Ерлангенском рукопису јављају се песме у којима се рађа дете са обележјима змаја и вука, а у Српском рјечнику (1852) уз одредницу „Змајогњени“ стоји и песма у којој Јерина говори о особинама детета:
„Није чедо каквана су:
Вучја шапа и орлово крило,
И змајево коло под пазуом,
Из уста му модар пламен бије,
Матери се не да задојити“
Посебно место заузимају песме које обрађују тематику јуначке смрти. Овај круг песама најуже је везан за митолошке, архетипске представе у којима је јунак смртно рањен, а у помоћ му долазе митски помоћници. Тако се у песми „Кад је Вук Огњени умро, шта је наредио на самрти“ јављају вила и змај који отиру ране Вуку. У кругу песама које обрађују љубавне мотиве и зачеће, змајевити јунак приказан је као похотљив љубавник. Чини се да змај као партнер заводи девојке које након тога остају верне свом љубавнику. Слободан Зечевић говори да је „према раширеном веровању змај јако похотљив, веровало се да су његове везе са лепим женама веома разгранате и многоброје. Змај женама долази ноћу кроз камин. Када уђе у кућу, претвара се у лепог човека. Такве би жене обично биле бледе и испијене, а губиле би и полни афинитет према људима.“ Други круг епских песама приказује Змаја Огњеног Вука као историјску личност чије је херојско понашање у првом плану. У овим песмама нема толико повезаности јунака са митским бићима, али је Вук свакако морално и физички хиперболисан. У песми „Женидба Змај-Деспота Вука“ описан је јуначки мегдан са Ђерзелез-алијом. У овој песми је успели лик верне љубе која помаже драгом у борби. Песма „Порча од Авале и Змајогњени Вук“ доноси потпуну хиперболизацију, где се Порча од Авале и Ђерзелез-алија прибојавају Змаја Огњеног Вука исто колико се плаше и самог Бога.
У песмама дугог стиха, тематски оквири су исти, али су стилски поступци знатно другачији. У бугарштицама има песама са више испреплетаности митског и историјског, као и чешћег „призивања“ необичних бића и помагача. Код Валтазара Богишића има више песама које су везане за Змаја Огњеног Вука као што су: „Барбара сестра краља босанскога, краљ угарски и деспот Вук“, „Кад се Вук Огњени женио“, „Кад се свадио Огњени Вук и бан Пав’о Стријемљанин“, „Када је Вук Огњени одмјенио од копја краља босанскога“ и „Кад је Вук Огњени умро, шта је све наредио на самрти“.
Костадин Стојадинов
Извор: serbum.rs