Трагедија политике већ хиљадама година је то што империја пружа одговор на хаос. Империјализам, како то оксфордски историчар Џон Дарвин рече, ,,јесте основни модел политичке организације кроз највећи део историје“, и то из разлога што способности за изградњу снажних држава, захваљујући обрасцима географије, никада нису биле равномерно распоређене, па је једна етничка група углавном израњала као владар туђих територија. А ипак, пошто освајање води до таштине, милитаризма, пренапрезања и бирократске калцификације, сам акт изградње империје указује, по мишљењу немачког филозофа Ослвада Шпенглера, на декаденцију и културни пад. Империје (посебно британска или француска) никад нису биле очигледне као тик пред њихову пропаст.

Али ако је империја норма, чак и ако се завршава трагично, шта је то што долази после империје што је одрживо? Који систем пружа ред, а да није подложан патологијама које је Шпенглер набројао? Кинеска иницијатива ,,Појас и пут“, руска кампања субверзије у централној и источној Европи, Европска унија, амерички либерални светски поредак, све су то покушаји решавања тог питања. Велика стратегија, тема која опседа политичке елите, у суштини се своди на избегавање клопке империје.

КИНА: ГЕОГРАФИЈОМ ПОДСТАКНУТИ ПРОСВЕЋЕНИ АУТОРИТАРИЗАМ
Кина и Русија представљају један образац ширег бављења овим питањем, а ЕУ и САД други. Оба модела имају своје снаге и слабости. Кина и Русија су наследници копнених, недемократских империјалних традиција. Њихови покушаји експанзије су укорењени у географији, а не у идеалима. Али то не значи да њиховом приступу недостаје суптилност која их чини импресивним противницима.

Кинески лидери живе са знањем да је Азија у ранијем периоду, под династијама Минг и Ћинг (од средине четрнаестог до средине деветнаестог века), била стабилнија под трибутним империјалним системом (назив за врсту дипломатских и економских односа између Кинеске Империје и њених сателитских провинција; прим. прев.) него што је била Европа са својим вестфласким поретком држава који је стављао акценат на баланс снага. Политиколог Дејвид Канг са Универзитета Јужне Калифорније објашњава да је овај систем ,,садржао поуздане обавезе Кине да не експлоатише секундарне државе које су прихватиле њен ауторитет“.

Стога, Минг и рана Ћинг империјална хегемонија је укључивала не само доминацију него и ,,легитимност и консензус“. Пошто је кинески империјализам донео релативни вишевековни мир Азији кроз систем који је већина прихватала, кинески лидери данас не виде ништа лоше у својим покушајима да поново буду врховни арбитар у региону, што за њих значи обичну рестаурацију регионалне хегемоније под новом и далеко истанчанијом верзијом империјалног поретка.

Кина није демократија, али није ни тоталитарна. Управо у томе је њена привлачност. Њен ауторитаризам – у коме је омогућен ред, а политика предвидљива, док се дебате ограничавају на руководство, пекиншке ,,тинк-тенкове“ и слободну популацију – пружа режиму оно што ми симплистички у манихејским терминима етикетирамо као диктатуру. Штавише, намера кинеског лидера Сија Ђинпинга да обнови регионалну хармонију представља онај облик више сврхе који је традиционално одређивао успешне империје и њихове варијације.

Иницијатива ,,Појас и пут“, која прати стазе средњовековних кинеских династија и повезује Кину са Ираном и Европом, пружа Кини визију пуну наде коју може понудити централној Азији и Блиском истоку, што би могло да олакша њихова стања географске изолације, сиромаштва и нестабилности. О Кини размишљамо као о економском изазову. Али она је нешто више. Она је филозофски изазов, због тога што њен јединствени систем, макар за сада, пружа свом народу и својим суседима поуздане и конкретне политике развоја.

Си није баш прави диктатор: он је нека врста диктатора која и даље свом народу пружа одређену дозу личних слобода и економског раста док спречава анархију. То је привлачност ауторитарности са којом живимо. И то тако остаје чак и поред тога што је Си укинуо ограничења мандата својој владавини. Кина и даље има институционалне снаге које недостају Русији, а Сијева владавина је и даље далеко од апсолутизма Садама Хусеина или Асада у Сирији.

Без обзира на то, сам економски динамизам Кине, комбинован са киптећом озлојеђеношћу поводом анархије и опадања које је искусила током два века од стране западних сила, чини је склоној ароганцији – а то може бити фатално, доводећи до ,,империјалног пренапрезања“, да употребимо термин историчара са Јејла Пола Кенедија. Кина једноставно не може томе да се одупре. Сам њен динамизам у овој деценији би могао да доведе до тога да систем ,,Појаса и пута“ почне да се шири стопом коју успоравајућа кинеска економија не би могла да испрати у следећој деценији. Кина би могла да се покаже као превише слична традиционалном империјалном режиму да би опстала. Ово би могло да се догоди у тренутку када растућа кинеска средња класа почне институцијама да поставља захтеве које чак ни најмудрији ауторитарци не могу да испуне.

РУСИЈА: ГЕОГРАФИЈОМ ПОДСТАКНУТИ НЕПРОСВЕЋЕНИ АУТОРИТАРИЗАМ
Што се Руса тиче, можда су реаговали тврдо са својим наоружаним грубијанима под фантомкама у Украјини, али њихово ослањање на сајбер домен у субверзији демократских влада је истовремено и јефтино и згодно за порицање. Штавише, они не покушавају да обнове Варшавски пакт у централној и источној Европи (који је имао све претпоставке и недостатке традиционалног империјализма), него уместо тога само настоје да играју улогу ометача. У Сирији су пазили да не уведу копнене снаге у великим бројевима. Агресивни су били у свом блиском суседству, али подједнако обазриви. Њихов је циљ да поврате простор совјетске географије, али без ризика и трошкова империје. Траже утицај, а не отворено освајање. Ово је паметна постимперијална стратегија.

Али постимперијални пројекат руског председника Владимира Путина за субверзију централне и источне Европе, иако свестан граница, манифестује опсесију сламањем либералних демократија без неке више сврхе – што га је учинило слепим за кинеску претњу у сопственом дворишту – чак и ако су његове кампање сајбер ратовања подстакнуте бесом због начина на који се завршио Хладни рат. А без осећања више сврхе његов нискокалорични империјализам је осуђен на пропаст.

Историја нас изнова и изнова учи да је за трајање империјализма неопходно да он, макар у главама његових носилаца, има виши, цивилизаторски циљ. Венеција и Британија су веровале да побољшавају свет кроз трговину, Рим је веровао да његове институције и путна инфраструктура унапређују човечанство. И Хабзбурзи и Османлије веровали су да лојалност њиховим суверенима спречава подељена друштва разних етничких група да се међусобно поубијају. Кина је чврсто доследна овој традицији, Русија није. Русија није подстакнута јаким институцијама као што је Кина, и не нуди наду економског развоја попут кинеске иницијативе ,,Појас и пут“. Због тога је Кина за нас другачији изазов од Русије. Разлика између једне и друге врсте ауторитаризма је понекад велика као и разлика између ауторитаризма и демократије.

ЕВРОПСКА УНИЈА: ВИРТУАЛНА ИМПЕРИЈА
Европска унија је најиновативнији одговор на империју. Како истиче историчар са Јејла Тимоти Снајдер, њен акценат на легалности и малим државама ослобађа је традиционалног империјализма. А ипак, како он такође каже, европска прошлост је скоро у целости империјална и стога многе државе Европе, нарочито на истоку, немају будућност без кишобрана ЕУ, чија величина и разноликост саме по себи носе империјалну димензију. У ствари, Европска унија је прави наследник космополитизма Хабсбуршке и Османске империје, па зато има потенцијал да испуни функцију империје дуж читавог континента без опасности да упадне у клопку сопствене таштине. Али суочена са руским постимперијализмом, ЕУ не може у потпуности да осигура сопствену безбедност. То је на крају посао Сједињених Америчких Држава.

Ипак, Европска унија се, због своје дужничке кризе праћене таласом популистичког национализма, научила одређеној дози скромности, најбоље испољене од стране италијанског премијера Паола Ђентилонија у Давосу када је упозорио Европљане на ,,ароганцију космополитске дигиталне елите“. Одбацујући национализам, његове колеге Емануел Макрон и Ангела Меркел су у Давосу говорили како раде на томе да задовоље оне привучене њиме. Они сада схватају да квази-империјална суперструктура Европске уније може опстати само представљањем Брисела као мање удаљеног и бирократског места. Европска унија би стога могла да буде у бољој позицији за овладавање будућношћу захваљујући сопственом искуству смртне опасности. Европски лидери сада размишљају трагично како би избегли трагедију, што је нешто што нису радили (макар не у истом обиму) пре кризе.

Док је руски ауторитаризам неодвојив од гангстеризма и због тога не представља модел за будућност, а систем Кине функционише управо због оригиналне мешавине личних слобода и политичке репресије, Европска унија може да преживи једино ако се претвори у не-елитистичку демократију и истовремено задржи свој снажни бирократски елемент.

Дозирана прилагођавања су овде од кључне важности. Овај нови век геополитике који је наследио век идеологија подразумева да ће разлике између разноврсних такмичарских система бити суптилније него током Другог светског рата и Хладног рата. Проблем са манихејским погледом је у томе што закључује да у борби између диктатуре и демократије само једна страна може однети победу. Али то не мора бити случај: страна која ће стећи предност могла би да отелотворује елементе оба система.

АМЕРИКА: ПРЕДОДРЕЂЕНА ДА ПРЕДВОДИ?
Либерални светски поредак предвођен Америком се, макар до доласка Доналда Трампа у Белу кућу, осећао сигурно поводом универзалности својих идеја. Али то га не чини аутоматски постимперијалним. Јер у умовима својих практичара империјализам je углавном био уздижућа, цивилизаторска мисија. Колико год расистичка и лицемерна та мисија можда била у прошлости, нарочито у случају европских колониста, она је такође била ,,привлачна и евоцирајућа“ захваљујући ,,осећају дужности и жртве“, што је нешто што су империјалисти суштински делили са америчким и совјетским хладним ратницима, како примећујехарвардски професор Од Арн Вестад.

Заиста, Хладни рат је представљао борбу две империје, иако су оне себе другачије називале. А амерички поредак, поврх свега, управо зато што се протеже преко океана, захтева огромне војне издатке. Управо то, према многим историчарима, изазива империјално опадање. Инвазије на Ирак и Авганистан, као и операције специјалних јединица у Сирији, имале су све одлике империјалних експедиција – јер заузети територију значи управљати њоме. Наравно, Америка мора да брани своје вредности на забаченим местима, али нека ради то на начин који не оптерећује домаћи фронт трошковима и врећама лешева. Ово је теже него што звучи, јер произвољни ратови у почетку могу деловати као ратови из нужде.

У САД, председник Трамп је ставио тежиште на имперолике ратове на Блиском истоку, преферирајући да победи ISIS без настојања да свргне сиријског диктатора Башара ал Асада, што су захтевали елементи вашингтонског спољнополитичког естаблишмента. Поред тога, он је својим позивима на протекционизам и уско дефинисано слеђење америчких интереса лишио спољну политику САД било какве стварне, уздижуће сврхе – што је још један сигуран знак опадања. Уз то, његово обожавање војске, упарено са десетковањем дипломатског корпуса, асоцира на судбину свих војничких империја, што подсећа на опис древне Асирије од стране британског историчара Арнолда Тојнбија као ,,леша у оклопу“.

САД су на раскрсници. Како је британски географ Хелфорд Макиндер истакао пре више од стотину година, умерена зона Северне Америке је највећи од острвских сателита Афро-Евроазије: способна да утиче на Стари свет док је истовремено географски заштићена од њега. Према томе, ако би Америка успела да изведе своју варијацију квази-империјализма како треба, и даље би била предодређена да предводи. Ипак, по први пут у три четвртине века, Америка изгледа као да је без велике идеје за мотивисање света. Ово, више од било чега другог, ставља САД у опасност. Постимперијални свет је онај у којем је вођство базирано на великим идејама, али тако да оно не води географском освајању и тлачењу.

ЗАВРШНЕ МИСЛИ
Било би погрешно претпоставити да је либерална демократија последња реч у политичком развоју човечанства. Систем који ће тријумфовати биће онај који интерно пружа више достојанства својим становницима, а екстерно више наде својим поданицима и савезницима. Заиста, живимо у ауторитарном тренутку, мање због Русије него због Кине, чији се економски успех и добро оркестрирана велика стратегија – толико слична империји – не ослања на универзално право гласа.

Али дубље питање лежи у нама. Америка је била инспиративна демократија у добу писаћих машина и штампе. Да ли је Трампов ауторитарни стил аберација или продукт новог и вулгарног дигитално-визуелног доба чији акценат на различитим наративима храбри поделе и заобилази објективну истину? Уколико је ово друго, онда би кинески модел озбиљног ограничавања сопственог народа могао да се покаже као очигледнији сукцесор империје. Но, упркос свој својој привлачности, то је клопка која би покренула нелиберално доба и опадање не само Америке, него и Запада генерално. Зато би просвећени ауторитаризам требало схватити као изазов, а не као судбину.

Роберт Д. Каплан – аутор ,,Повратка у свет Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“. Он је виши сарадник у Центру за Нову америчку безбедност и виши саветник Групе за Евроазију

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rsnationalinterest.org