„НЕМАЊИЋИ” КАО ДОРЋОЛЦИ

Серија о славној српској династији у продукцији Јавног сервиса, као најскупљи продукцијски пројекат у историји српске телевизије, наилази на опречне реакције историчара

Ка­да учи­тељ мла­дом Раст­ку Не­ма­њи­ћу по­ру­чу­је да ко­нач­но „ски­не мрак”, сва­ка­ко не ми­сли да оде до оф­тал­мо­ло­га и ски­не ка­та­рак­ту. Учи­те­ље­во упор­но ин­си­сти­ра­ње мла­дом прин­цу да „при­чвр­љи не­што” до­ли­ко­ва­ло би мо­жда ка­фан­ском је­зи­ку овог вре­ме­на, али је те­шко по­ве­ро­ва­ти да су се та­кве про­во­да­џиј­ске пре­по­ру­ке из­го­ва­ра­ле кра­јем 12. ве­ка.

Ду­го­на­ја­вљи­ва­но еми­то­ва­ње се­ри­је „Не­ма­њи­ћи” у про­дук­ци­ји Јав­ног сер­ви­са, као нај­ску­пљи про­дук­циј­ски про­је­кат у исто­ри­ји срп­ске те­ле­ви­зи­је, на­и­ла­зи на опреч­не ре­ак­ци­је гле­да­ла­ца, ко­је су кул­ми­ни­ра­ле сце­ном Раст­ко­вог ула­ска у мо­на­шки свет. Иза ње­га, у ка­дру је фре­ска Све­тог Са­ве! Да­кле, нај­ве­ћи срп­ски све­ти­тељ, осли­кан на зи­ду ма­на­сти­ра, по­сма­тра са­мог се­бе у ра­ној мла­до­сти.

Па­жљи­ве и ма­хом ма­ли­ци­о­зне кри­ти­ча­ре се­ри­је не би из­не­на­ди­ло да у не­ком од на­ред­них на­ста­ва­ка Са­ва на­ру­чи – Ка­ра­ђор­ђе­ву шниц­лу.

По­сле при­ка­зи­ва­ња пи­лот-епи­зо­де се­ри­је „Не­ма­њи­ћи” од­мах су на­ста­ле оштре по­ле­ми­ке у јав­но­сти, од оних да је пи­са­ним уво­дом тре­ба­ло гле­да­о­ци­ма при­бли­жи­ти епо­ху о ко­јој је реч, до при­мед­би сце­на­ри­сти­ма Гор­да­ну Ми­хи­ћу и ре­ди­те­љу Мар­ку Ма­рин­ко­ви­ћу због ло­ше глу­ме, од­су­ства дра­ма­тур­ги­је и упо­тре­бе слен­га ко­јим при­пад­ни­ци слав­не срп­ске ди­на­сти­је по­не­кад ви­ше под­се­ћа­ју на – Дор­ћол­це.

Са­че­кај­мо крај

Ми­лош Ко­вић, ван­ред­ни про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, на Оде­ље­њу за исто­ри­ју, има дру­га­чи­је ми­шље­ње. За ње­га, ова се­ри­ја из­гле­да све бо­ље у сва­кој на­ред­ној епи­зо­ди.– Оно што је те­шко по­пра­ви­ти је­су, по мом ми­шље­њу, сла­би ди­ја­ло­зи и сла­ба глу­ма, уз ча­сне из­у­зет­ке. Али за сва­ку по­хва­лу је чи­ње­ни­ца да смо ко­нач­но до­би­ли се­ри­ју о Не­ма­њи­ћи­ма. Мо­же­мо да има­мо сто­ти­не при­мед­би, али би тре­ба­ло да са­че­ка­мо да по­гле­да­мо це­лу се­ри­ју. Овом се­ри­јом се ипак ис­пра­вља сра­мо­та да ни­смо има­ли ни­је­дан филм, ни­јед­ну се­ри­ју о нај­ва­жни­јој те­ми на­ци­о­нал­не исто­ри­је. Јер иден­ти­тет Ср­ба се за­сни­ва на се­ћа­њу на Све­тог Са­ву, Све­тог Си­ме­о­на и оста­ле Не­ма­њи­ће – оце­њу­је Ко­вић.

Кри­ти­ча­ри већ пред­ви­ђа­ју ду­хо­ви­те на­став­ке ди­ја­ло­га Сте­фа­на Не­ма­ње и ње­го­ве вер­не љу­бе, у ко­ји­ма му она ода­је стра­шну тај­ну: да су си­но­ви Ву­кан и Сте­фан не­то­ле­рант­ни на глу­тен. Али, ако су Сте­фан Не­ма­ња и Фри­дрих Бар­ба­ро­са раз­го­ва­ра­ли о но­вом свет­ском по­рет­ку без пре­во­ди­о­ца, јер не­мач­ки цар у се­ри­ја­лу го­во­ри срп­ски да­ле­ко бо­ље од ЊКВ Алек­сан­дра Дру­гог Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа да­на­шњег, мо­жда нас тек че­ка­ју за­ни­мљи­ви сце­на­ри­стич­ки и ре­ди­тељ­ски екс­пе­ри­мен­ти.

Да ли су кри­ти­ча­ри ипак не­пра­вед­ни јер су оче­ки­ва­ли да ће сло­же­ни и чу­де­сни жи­во­ти јед­не од нај­ва­жни­јих европ­ских ди­на­сти­ја сред­њег ве­ка пре­ва­зи­ћи опи­се мо­ћи, за­пле­та и сплет­ки из се­ри­је свет­ског до­ме­та ка­ква је, ре­ци­мо, „Игра пре­сто­ла”? Мо­жда ће тек по­сле за­вр­шет­ка се­ри­је и исто­риј­ске дис­тан­це „Не­ма­њи­ћи” ипак би­ти ам­не­сти­ра­ни, као што је то слу­чај с исме­ва­ним фил­мом „Бој на Ко­со­ву” Здрав­ка Шо­тре, ко­ји по­след­њих не­де­ља, упра­во за­хва­љу­ју­ћи ак­ту­ел­ном се­ри­ја­лу, до­би­ја за­ка­сне­ла при­зна­ња.

Ни ве­ћи­на исто­ри­ча­ра не гле­да бла­го­на­кло­но на „Не­ма­њи­ће”. Иако су ре­дов­но ис­пред те­ле­ви­зо­ра, че­сто су и оштри­ји од ТВ кри­ти­ча­ра или тви­те­ра­ша.

Про­фе­сор Оде­ље­ња за исто­ри­ју Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду др Ђор­ђе Бу­ба­ло ка­же да пр­ви и нај­ја­чи ру­жан ути­сак оста­вља је­зик ко­јим глум­ци ко­му­ни­ци­ра­ју ту­ма­че­ћи лич­но­сти сред­њо­ве­ков­не епо­хе.

– Ре­кло би се да је сце­на­ри­ста ста­вља­њем да­на­шњег град­ског го­во­ра у уста љу­ди­ма ко­ји су жи­ве­ли пре осам ве­ко­ва же­лео да и њих и њи­хо­во до­ба при­бли­жи на­шем вре­ме­ну, да их учи­ни људ­ски­јим, обич­ни­јим, а ефе­кат је био упра­во су­про­тан. Он их је уда­љио и учи­нио не­ис­то­риј­ским, без трун­ке аутен­тич­но­сти. Та­ко смо, и по­ред при­вид­но исто­риј­ске сце­но­гра­фи­је, до­би­ли не­ис­то­риј­ске лич­но­сти, из­ме­ште­не из свог вре­ме­на, за­пра­во ску­пи­ну на­ших са­вре­ме­ни­ка, чуд­но оде­ве­них, без­вољ­них и на­мр­го­ђе­них, ко­ји го­во­ре бе­сми­слен текст и кре­ве­ље се пред ка­ме­ра­ма, а ни­су ни за­бав­ни – твр­ди Бу­ба­ло.

Он се сла­же да не мо­же­мо оче­ки­ва­ти да сце­на­ри­ста роп­ски сле­ди при­по­ве­да­ње Не­ма­њи­них би­о­гра­фа и са­вре­ме­ни­ка, као што твр­ди да не тре­ба за­ми­шља­ти Не­ма­њи­ће као мит­ске ју­на­ке ко­ји не до­ди­ру­ју зе­мљу. Ме­ђу­тим, ука­зу­је он, о епо­хи Не­ма­њи­ћа са­чу­ва­ло се до­вољ­но све­до­чан­ста­ва да је би­ло мо­гу­ће пре­не­ти дух то­га вре­ме­на, оби­ча­је, на­ви­ке љу­ди, њи­хо­ве пред­ста­ве о се­би и све­ту у ко­јем жи­ве.

– Су­сре­ти Не­ма­ње с ви­зан­тиј­ским ца­рем де­лу­ју го­то­во гро­теск­но („Је­си л’ ти, ца­ре, нор­ма­лан?!”). Исти је ути­сак и о Не­ма­њи­ном раз­го­во­ру с ца­рем Фри­дри­хом Бар­ба­ро­сом. Не­у­ку­сна су оп­се­сив­на на­сто­ја­ња Раст­ко­вог двор­ског и по­ро­дич­ног окру­же­ња да му на­ђе жен­ско че­ља­де. Као да је не­ко с пред­у­ми­шља­јем и отво­ре­но из­врг­нуо ру­глу сјај­но до­ба на­ше исто­ри­је, о ко­јем ће се, по­сле ова­кве се­ри­је, су­ма по­гре­шних зна­ња и пред­ста­ва са­мо умно­жи­ти – кон­ста­ту­је Бу­ба­ло.

И про­фе­сор др Ра­ди­вој Ра­дић с Ка­те­дре за исто­ри­ју Ви­зан­ти­је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду оце­њу­је да је, на­жа­лост, се­ри­ја раз­о­ча­ра­ва­ју­ћа, ура­ђе­на по­вр­шно и на бр­зу ру­ку, с мно­штвом ха­о­тич­них им­про­ви­за­ци­ја, на осно­ву сце­на­ри­ја ко­ји је пли­так и с мно­го чи­ње­нич­них гре­ша­ка.

– Јед­на од њих је, на при­мер, да је ви­зан­тиј­ски цар Ма­ној­ло Пр­ви Ком­нин при­ка­зан као јек­ти­ча­ви ке­пец, а исто­риј­ски по­да­ци не­сум­њи­во го­во­ре да је био огро­ман ра­стом, ве­ли­ки рат­ник без ма­не и стра­ха, уче­сник ви­те­шких тур­ни­ра. На са­мр­ти (1180), ка­да је тра­жио да бу­де за­мо­на­шен, све ман­ти­је ко­је су на­шли на дво­ру је­два су му до­се­за­ле до ко­ле­на. Уз то, он је ро­ђен 1118. го­ди­не, пет го­ди­на је мла­ђи од Не­ма­ње (1113), а у се­ри­ји је дру­га­чи­је. Не­мач­ки цар Фри­дрих Бар­ба­ро­са је од Не­ма­ње мла­ђи 12 го­ди­на, а у се­ри­ји је го­то­во обрат­но. Не­ма­њу, ко­ји је у Ца­ри­град као за­ро­бље­ник до­ве­ден 1172. го­ди­не, ви­зан­тиј­ски пи­сци опи­су­ју као „пле­ћа­тог стар­ца”, а исти Не­ма­ња, по­сле 17 го­ди­на, на са­стан­ку с Бар­ба­ро­сом у Ни­шу (1189) не­ма ни­јед­ну се­ду. Све су то чи­ње­ни­це ко­је су мо­гле ла­ко да се про­ве­ре. У вре­ме ка­да је кре­тао на Све­ту Го­ру и био у уз­ра­сту од ше­сна­ест или се­дам­на­ест го­ди­на, Са­ва је пред­ста­вљен вр­ло по­јед­но­ста­вље­но, као сму­ше­ни вер­ски за­не­се­њак чи­ја се по­бо­жност и на­кло­ност пре­ма мо­на­шком жи­во­ту сво­де на сим­пли­фи­ко­ва­не син­таг­ме као што су „Бог је љу­бав, љу­бав је Бог” – ис­ти­че про­фе­сор Ра­дић.

Он ка­же да се огра­ни­чио са­мо на не­ке од гру­бих гре­ша­ка у исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма, али, као и дру­ги, ни­је мо­гао да не при­ме­ти не­до­пу­сти­ве про­пу­сте у ди­ја­ло­зи­ма, по­јед­но­ста­вље­не и ни­ма­ло из­ни­јан­си­ра­не ли­ко­ве, на­лик на пла­ка­те, као и ме­ђу­др­жав­не раз­го­во­ре вла­да­ра у ко­ји­ма не­ма ни­шта од уоби­ча­је­не це­ре­мо­ни­јал­не уко­че­но­сти сред­њег ве­ка.

Зву­чи ап­сурд­но, али те­ле­ви­зиј­ска са­га о ве­ли­чан­стве­ној и та­јан­стве­ној епо­хи на­ше исто­ри­је ипак је ус­пе­ла. Мо­жда ни­јед­ну се­ри­ју у исто­ри­ји те­ле­ви­зи­је ни­је пра­ти­ло то­ли­ко кон­тро­вер­зи, кри­ти­ка и опреч­них ми­шље­ња. За ве­ли­ку гле­да­ност – ви­ше не­го до­вољ­но.

Извор: politika.rs