Антипатије које немачка канцеларка Ангела Меркел гаји према Русији изазване су тиме што јој је још у детињству у Источној Немачкој један совјетски војник украо бицикл, објашњава у својој књизи „Подмукла стаза“ руководилац „Руских железница“ Владимир Јакуњин.

Фото: REUTERS/Maxim Shemetov
Фото: REUTERS/Maxim Shemetov

Како образлаже, управо му је тим речима једном приликом у Берлину Меркелова лично објаснила њен свој према Русији.

„Сец́ам се када сам још 2008. године питао председника корпорације ’Сименс‘ Петера Лешера зашто на састанцима са руским званичницима Меркелова користи преводиоце, кад је познато да се родила у Источној Немачкој и да добро влада руским језиком. Увек сам се водио мишљу да ц́е неко користити страни језик ако зна макар три речи на њему, самим тим сам стекао утисак да је код Меркелове ипак у питању нека фобија“, описује у својој књизи Јакуњин.

Убрзо након тога, наставља Јакуњин, био је у прилици и да се сусретне са Меркеловом лично — дочекала га је у њеној резиденцији и рекла: „Господине Јакуњин, у праву сте, заиста се бојим да причам на руском, јер ми је, када сам још била дете, један совјетски војник украо бицикл због чега и дан-данас осец́ам ту неку антипатију према Русима“.

„Одмах сам одговорио: ’Госпођо Меркел, одмах иза ц́ошка је велики тржни центар, кад бих и на секунд помислио да би то излечило вашу рану, купио бих вам и поклонио све бицикле који су у радњи, али нисам сигуран да би то помогло“, додао је он.

Пријатељ Хуан Карлос

Јакуњин у својој књизи наводи и један топао пример односа између њега и тадашњег краља Шпаније Хуана Карлоса Првог.

„Када сам почетком двехиљадитих дошао у Шпанију како бих преговарао са тамошњом железницом о куповини возова ’Талго‘, позвали су ме на састанак са краљем. У Русију сам се вратио са снажним утиском о његовој невероватној топлини и једноставности, као и о његовим демократским манирима“.

„Међутим, једном приликом нешто касније зазвонио ми је мобилни телефон. Нисам могао да разазнам ко је био на вези, па сам морао да питам са ким разговарам. ’То сам ја, твој пријатељ Хуан Карлос‘, одговорио ми је“, пише Јакуњин.

Путин — преговарач од поверења

Јакуњин је велики део своје књиге посветио познанству са председником Русије Владимиром Путином, са којим се, како наводи, упознао још деведесетих година прошлог века у Санкт Петербургу, када се бавио инвестицијама у том делу Русије, а Путин је тада био на функцији заменика градоначелника.

„Не мислим да је било ко од нас двојице могао тада да замисли каква нас будуц́ност чека. Сматрам да је Путин након преузимања функције председника Русије пре свега успео да заустави распад земље, да створи стабилни политички систем, формира јасну управљачку структуру и реформира односе између државе и бизниса“, указује он.

Према његовим речима, у доба Совјетског Савеза, мало је вероватно да би неко из Санкт Петербурга могао уопште да претендује на место лидера земље, будуц́и да је тамошње друштво важило за демократско, са јасном тежњом ка слободи. Међутим, Путин је имао једну специјалну особину која га је издвајала од мноштва његових колега — увек је држао своју реч. Управо то му је омогуц́ило да постане председник, истиче Јакуњин.

Један од најбољих примера то што је Путин успео Ахмада Кадирова, некадашњег лидера Чеченије, да претвори у савезника. „Када је Кадиров био ухапшен, Путин се брже-боље састао са њим. Не знам о чему су причали, али, по свему судец́и, Путин је успео да задобије његово поверење и да створи однос базиран на међусобном поштовању. Убрзо затим се и рат завршио“, присец́а се он.

Јакуњин као шеф РЖД

Велики део књиге Јакуњин је посветио и свом искуству на месту председника Руских железница (РЖД), једне од највец́их транспортних компанија на свету која запошљава око 900.000 људи, а како је рекао, тај посао му је постао главни изазов у животу.

Најдраматичнији тренутак у његовој каријери био је, како тврди, инцидент са „Невским експресом“ 2009. године, када је брзи воз на релацији Москва — Санкт Петербург искочио из шина услед снажне експлозије бомбе коју су поставили терористи. Тада је погинуло 28 људи, а рањено најмање 132.

„Одмах сам отишао на место несрец́е како бих организовао операцију спасавања преживелих. Потом сам сазнао да су тадашњи министар саобрац́аја Игор Левитин и министар за ванредне ситуације Сергеј Шојгу затражили од Путина да обиђу место где се догодила несрец́а, али када је Путин сазнао да сам ја вец́ ту, рекао им је да нема потребе да иду, да је довољно што сам ја ту, те да ми помогну како могу да ми олакшају спасавање људи“, наводи он.

Јакуњин је РЖД напустио 2015. године, међутим, како објашњава, још 2013. је осетио да му је време да се посвети другим стварима у животу. „Тада сам учествовао на једном састанку са министрима и заменицима председника, а био је присутан и Путин лично. Са министром финансија имао сам жустру расправу, ниједан од нас двојице није желео да попусти ни трунку. Након тога осетио сам да губим ову битку, што ми је дало до знања да је таква политичка ситуација да више не одговарам у потпуности за место председника Руских железница“, закључује Јакуњин.

Извор: alo.rs