Поп Владимир – Влада Зечевић (1903-1970), православни свештеник, студент проте Стеве Димитријевића, који је изневерио Дражу Михаиловића и своје четничке саборце, заменивши током Другог светског рата свештеничку мантију партизанском униформом, био је већник Другог заседања АВНОЈ-а и први министар полиције у „Демократској држави Југославији“ Јосипа Броза.

На промоцији моје књиге о проти Стеви у Алексинцу 5.јула 2001.г. био је један Алексинчанин, емигрант из Аустралије, пријатељ брата по оцу др Босе Милошевић, Веселина – Вићи Прљинчевића. Њих двојица су заједно били у четницима. Био је то његов први долазак у отаџбину након Другог светског рата и он је , по повратку за Аустралију, написао за „Искру“ утиске са моје промоције.

Био је одушевљен што се коначно у Србију вратила слобода и што су се почеле појављивати књиге попут моје о проти Стеви („Искру“ иначе уређује Владимир Љотић, син Димитирја Љотића, који живи у Енглеској).

Он је чика Вићи донео из Аустралије копију „Службеног гласника “ од  6.ожујка (марта) 1945.г. у коме је на наславној страни био указ о „ПРИВРЕМЕНОЈ ЗАБРАНИ ВРАЋАЊА КОЛОНИСТА У ЊИХОВА ПРЕЂАШЊА МЕСТА ЖИВЉЕЊА.“

Нисам могла да се повратим од чуда и покварености попа Зечевића и србских комуниста, који су на перфидан начин забранили повратак Србима и Црногорцима на њихова вековна огњишта – на КОСМЕТ. Да се Власи не досете, они нису навели да забрана важи за прогнане Србе и Црногорце са Космета, већ су их прекрстоли у „КОЛОНИСТЕ“. Како неко може бити колониста на земљи на којој је рођен и он и његови преци?!.

Чика Вића, чији је отац проф, Призренске богословије Александар – Алекса Прњинчевић, рођен у селу Бабљак код Урошевца и потомак је лозе Немањица, рођен је у Призрену 1924, као и његове сетре и браћа и сви они су са осталим Србима били протерани са својих косметских вековних огњишта.

У тој „ЗАБРАНИ“ поп Владa изражава „збринутост“ за те тзв.колонисте, јер није као време за њихиов коначни повратак на Космет, а и било би им наводно да се излажу трошковима путовања на Космет који нису били мали.
„Службени гласник“ је штампан ЛАТИНИЦОМ у сред Београда и то на хрватском, јер за назив месеца марта Хрвати користе „ожујак“. А и Други светски рат није још званично био завршен.

По повратку из Алексинца однела сам копију тог „Службеног гласника“ у Архив САНУ и сви запослени су се запњили када су је видели, јер у Архиву САНУ нису имали ни један примерак тог злосрећног „Службеног гласника“ од 6.ожујка 1945.г., па су ме замолили да им га ископирам.

Мислим да је све ово УЖАС!

Зорица Пелеш

Извор: srpskaistorija.com