– Наши дипломати нису попут америчких дипломата и не вређају српски народ и њихове жртве својим изјавама, не указују председницима земаља са хиљадугодишњом историјом шта је добро или лоше за њихов народ.

Ово у ексклузивном интервјуу за „Искру“ каже господин Анатолиј Иванович Лисицин, сенатор, члан Спољнополитичког одбора Савета федерације Русије.

Како Руска Федерација гледа на брутално насиље над Србима у Косовској Митровици, хапшење високог представника Владе Србије и покушај да се понизи држава и читав српски народ?

– За нас је то најтеже кршење међународног права – споразума из Брисела, резолуција УН-а, осталих основних докумената. Овај инцидент, међутим, не може се посматрати изоловано из контекста општег гажења међународног права у свету. Колапс темеља светског поретка почео је још 1999. године, бомбардовањем Југославије. Ни данас ти темељи не стоје на правним основама, стога и варварске акције неких држава Запада и њихових сателита постају чудовишни стандарди. Нове монструозне норме, правила понашања. Ми смо у Русији то схватили и развили смо контрамере. Срби, с друге стране, морају схватити на којој раскрсници их је саплела нова међународна стварност.

После терористичког чина на северу Косова, председник Србије Александар Вучић тражио је савет председника Русије Владимира Путина шта да чини. Русија је осудила тај чин, председник Путин рекао је да је Србија кључна земља Балкана и Европе за Русију и да ће подржати Србију. Да ли би Русија сада дозволила да се Србији понови оно што се десило 1999. године?

– Односи између Русије и Србије уопште су пример без преседана у светској историји односа две државе. Нећу идеализовати – имали смо ми и периоде узајамних неспоразума. Али уопште (понављам) – ми смо невероватан пример односа две нације, које су биле константно раздвојене и, чак, врло често теране у сукоб. Различите силе споља и унутра наших земаља бавиле су се тиме и даље се баве. Међутим, неуспешно! Никада у светској историји нису Срби и Руси гледали једни друге преко нишана.
Данас, наши међудржавни односи на највишем су нивоу могу се окарактерисати као пријатељски. А на нивоу народа, као братски. Уз све ово, морам да вас подсетим да Србија и Русија нису војни савезници. Ово је избор Србије. Ми нисмо везани ниједним међудржавним споразумом у овој сфери, као што су Русија и Јерменија, па чак и Русија и модерна Сирија, влада која се обратила Кремљу са званичним захтевом за војном подршком.
Ипак, ја лично не могу да замислим ситуацију у којој би Србија данас некажњиво била подвргнута спољној војној агресији. Схватате, данас није 1999. година.

Ни једна земља Запада није осудила брутално насиље албанске полиције у Косовској Митровици, пребијање Срба. Какву поруку Запад тим нечињењм, таквим понашањем шаље Србима и Србији?

Ово је сигнал беспомоћности Бриселског споразума. Малодушје, зависност, нажалост, представљају данас главни тренд модерне европске политике. Свестан сам, наравно, предности које ескалација насиља на северу Косова доноси Сједињеним Државама и Приштини. Али не могу да објасним самоубиствено понашање земаља Европе према Србији, а раније и Југославији. Ваша држава је увек крвљу својих грађана плаћала мир на јужним границама Европе. Увек је била гарант очувања европске цивилизације. Черчил је, на пример, схватио ово. Али он је био политичар из времена независне Европе.
Немам право да нешто саветујем Србе и српско руководство, али чини ми се да је Брисел показао своју тоталну неспремност да реши косовско питање. И своју неспособност показује већ одавно. САД показују спремност да зауставе сваку иницијативу „мировњака“. Чини се да, ако говоримо о преформатирању преговора о Косову, онда је то немогуће без учешћа Русије и Савета безбедности УН-а.

Србија није увела санкције Русији, Србија није подржала Запад у случају Скрипаљ. Како у Русији гледате на те поступке Србије?

Прво, захвални смо руководству Србије на доследном и адекватном третману Русије. Друго, захвални смо српском народу, који својим политичарима не оставља могућност избора.

Како гледате на оптужбе Запада да је Русија крива за тровање Скрипаља, и жесток дипломатски притисак на вашу земљу тим поводом. Шта је циљ тих притисака?

„Афера Скрипаљ“ за нас је само једна непрофесионална провокација. Биће још много тога. И Русија и њени савезници морају бити спремни за дуго суочавање. „Косовски инцидент“ – карика је у истом ланцу. Сада су на мети сви који имају сопствено мишљење. Данас је у међународним односима постало јако опасно поштовати свој суверенитет, независно размишљати (замислите!).
Не сумњам да ће Русија (и они који одлуче да буду њени савезници) на крају победити у овом цивилизацијском спору. Ми само бранимо своје право на независност и вишеполарни светски поредак, у којем постоји место за било који други поглед на свет и за све нације. Међутим, ово није једноставан пут, а нарочито нас на том путу оптерећује низ претходних озбиљних грешака. Русија тек данас схвата колико је смртоносан информативни рат (суштина је рат за људске душе). Дуги низ година нисмо озбиљно радили на овом питању. У исто време, у Србији је приметан велики дисбаланс у ставовима друштва и ставовима средстава масовних комуникација у односу на Русију. Радећи у Србији шест година на пројекту обнове „руског гробља“ на Новом гробљу у Београду, ја знам добро шта говорим. Информациони простор Србије, професионално гледано, заправо је окупиран од стране Запада. Русија данас заправо тек учи да користи читав арсенал „меке моћи“ и мени би било драго да се ово активније ради, одговорније, са свешћу о могућности губитка читаве генерације потенцијалних савезника, којима се сада, вешто, мозгови испирају „новим толерантним вредностима.“ Ми сада схватамо да међу овим „вредностима“ не постоји место за снажну Русију, или суверену Србију или Србе на Косову!

Има ли Русија снаге да се супротстави нарастајућем притиску НАТО и САД, све жешћим притисцима на руске границе?

Русија, као и свака независна држава, посвећује велику пажњу борбеној ефикасности својих оружаних снага. Како је рекао председник Владимир Путин, „разумна особа не може имати илузије о могућности некажњене војне агресије против Русије и њених савезника“. Уверавам српске читаоце да се руски народ осећа сигурним. У могућности смо да се бранимо и то са катастрофалним последицама по било ког агресора. Питање је у другом – шта штитимо? Руско друштво је веома свесно зашто нас нападају и које вредности чувамо. Заправо, данас бранимо наше право на културни, национални идентитет. Исто раде и прогресивни људи у Србији, патриоти земље, на пример, руководство Андрићевог института. Али (понављам) и даље недовољно јако, недовољно моћно, преносимо своје позиције, своје ставове грађанима светске заједнице. Чак и у Србији, где је необјашњива, генетска љубав према Русији изузетно јака, млади људи нејасно познају модел развоја руског модерног друштва. Дешава се тако да они наседају на западну пропаганду, сматрајући да је Русија архаична држава која вуче Европу у повратак друштвених односа и у тоталитаризам, у сиромаштво.

Како односе Србије и Русије видите у будућности?

Морам бити пажљив у оценама. Верујте ми да сам сасвим свестан монструозног притиска којем је изложено руководство Србије. Александар Вучић, Ивица Дачић, Александар Вулин стотину пута више трпе од својих руских колега! Данас се неретко може чути теза о Србији као земљи са „делимичним суверенитетом“. Можда је то тако. Међутим, у садашњој фази таква формулација не би требало да буде увредљива. Напротив! У поређењу не само с суседним балканским државама, већ чак и са најстаријим европским демократијама, „делимичан суверенитет“ је стварно постигнуће и заслуга вођства земље!
Србија ће, ако истраје у својој политичкој независности, моћи изненадити Европу, и још једном може постати дугорочно озбиљан играч на европском континенту.
Знате, међу многобројним коментарима у српским медијима, могао се прочитати и такав емотивни вапај: да одржимо референдум – ЕУ или Русија ?! Овај коментар је добио већинску подршку на страницама „Политике“. Ово на ваше питање о перспективама наших односа …

Али желим да нагласим да модерна Русија не намеће никакво пријатељство ни савезништво никоме. За разлику од западних земаља, никада нећемо уценити Србију њеним добросуседским односима са европским земљама. Нама никако у главу не иде замисао да притискамо Србију, да је застрашујемо санкцијама у вези са растом трговине, на пример са Немачком. Наши дипломати нису попут америчких дипломата и не вређају српски народ и њихове жртве својим изјавама, не указују председницима земаља са хиљадугодишњом историјом шта је добро или лоше за њихов народ.

Али, у дугорочном односу, мислим да ми (политичари Србије и Русије) немамо морално и историјско право да уништимо те изванредне односе између Руса и Срба које су наши преци градили вековима. И понекад то плаћали крвљу. Ко смо ми да променимо овај курс?! Наша одговорност је само у развијању јединствених братских веза између два народа. Свакако.

Извор: iskra.co