Коме ових дана посветити речи једа и болних сећања на НАТО бомбардовање Србије, које се десило пре 16 година, ако не њиховом тренутно главном зликовцу и промотеру, звери која има само форму човека, који уједно представља поезију зла, есенцију и оличење све несреће модерне српске историје.
Да, погодили сте! Пишем посвету речи и делу Вука Драшковића!
Вуче, одмах на почетку да рашчистимо: ја, за разлику од тебе, нисам припадник ниједне политичке странке, и припадам само онима којима је једина политичка опција Србија, а то све тренутне политичке опције на домаћој политичкој сцени искључује из мог становишта!
Знам да стил којим пишем овај текст, представља непримерен и најтежи језик који сам икада себи дозволио да користим и којим сам се икада икоме и ичему у свом животу обратио, али у исто време сам свестан и знам и да је то једини речник који је достојан лика и дела нашег драгог Вука!
Тај језик који данас користим није моја срамота, већ његова, а у исто време је и моја обавеза према многобројним жртвама овог, једног од несумњиво главних твораца политичког и друштвеног беспућа модерне Србије! Тај мој данашњи језик је директан, без очекиваних, свима добро познатих књижевних форми и језичкостилских фигура којима је богат српски језик, који у тој својој „игри сопствених речи“ подлеже одавно успостављеним вековним правилима! Ја данас та правила и богатсво српског језика, само за потребе овог текста, заборављам и нећу их користити! Било би идеално када не бих ни користио српски језик за овај текст, да случајно не бих, ненамерно, сопствени матерњи језик унизио бавећи се оваквим ликом и делом!
Како сам себи дозволио да сам толико личан, кад се лично и не познајемо?
Пре свега, зато што ја нисам дволичан! И зато Вуче, зато што сам ти некада лично веровао! Зато, што си ме издао, као и милионе других! Зато, међеду један, што ти ни лисица равна није, колика си овца, кукавица и хијена! Зато што си нанео невиђено зла, како мојој генерацији, тако и десетку генерација пре и после моје! И што је најгоре, ти то и даље чиниш! Свака ти је, мој Вуче, ко у несоја, одавно и потпуно погрешна!
Није лако, Вуче мој, у пар речи објаснити, како је између мене и тебе све тако лично постало, јер требало је за то дело много твојих година недела!
Зато запамти – ово није само мој лични обрачун с тобом Вуче! Ово је мој обрачун са задњим симболом и носиоцем једног злог времена у Србији!
У име свих оних трајно жртвованих и онеспокојених генерација хоћу да ти напишем ово јавно писмо, једно, и да ти буде доста, што и није лако урадити било коме, поготову теби који си тако често и тако лако знао да се латиш пера, и то исто онако лако као што си знао и да олако изговориш свашта! А на речима си био јак, као на својим делима! А на делима си био никакав! Такве су ти и речи, и писане и изговорене! Али су ти зато недела постала наше тешко и незаобилазно наслеђе и бреме!
Ово моје обраћање схвати и као мој свечани испраћај тебе, драги Вуче! Где те испраћам, питаш се?! Па тамо где сви „политички лешеви“ овога света и завршавају Вуче, тамо где се (не)свечано испраћају: на сметлиште историје – свакако не на „политичко и историјско гробље“ јер таква гробља су ипак само за људе и нељуде! А ти, драги Вуче, на жалост, не спадаш ни у једну од те две категорије! Зато, збогом драги Вуче!
Ево, и зашто ти то кажем Вуче!
Иако си ти писањем силних књига (које, додуше, по скоро јединственом мишљењу свих књижевних критичара не представљају ама баш ништа вредно у књижевности Србије, чак ни вредно икакве критике) већ одавно обезбедио трајни и вечни незаборав књижевног неба Србије, не треба тек тако олако прећи преко тога! Али не треба бити наиван и заборавити какав је ефекат имало то твоје писање на судбину Србије!
Сећам се гласила твоје странке, твог листа „Српска реч“. Сваки број сам имао и још га и скупљао!
Сећам се твоје књиге „Одговори“! Нисам се питао тада ко те је то и шта питао да би ти имао толико потребе да одговориш!
Сећам се, да си као комуниста и шеф кабинета Мике Шпиљка, као млад и способан комуниста, једини ти могао бити некажњено толики ватрени националиста и говорити некажњено баш свашта!
Сећам се како си се баш ти први сетио да у модерну политику уведеш стару антисрпску конструкцију „Велике Србије“ и њених антисрпских интереса и граница на линији Карлобаг Огулин Вировитица! Оставио си то као свој трајни допринос политичком беспућу Србије и то заједно са кумом Шешељем!
Сећам се, како си, 9. марта 1991. године, са терасе Народног позоришта у Београду, позивао ватрено на „Јуриш, јуриш, јуриш“ и то на полицију своје земље! Ти си позивао на српско-српски обрачун!
Сећам се, како сам се тада нагутао сузавца, и како сам једва успео да се склоним из тог хаоса, који си ти извео и планирао са будућим припадницима твоје страначке војске – Српске гарде! Док смо ми, обични грађани Србије који смо се нашли између те „од тебе створене“ две стране, полиције и твојих „јуришника“, бекством са Трга Републике покушавали да спасемо главу, твоји „јуришници“ су већ били за тај хаос спремни, и трчали су кроз нас у правцу полиције, опремљени камењем и гвозденим палицама! Сећам се, како сам из тог хаоса једва извукао колегиницу са којом сам био на том скупу!
Сећам се, како сам тог дана, док сам силазио низ Балканску улицу, налетео на групу младића (твојих симпатизера!) која се окупила око Милана Витезовића, неспорног интелектуалца (за разлику од тебе!) и вређала га и шиканирала! Пришао сам, загрлио Витезовића, повукао га да иде за мном полутрчећи, и говорио му најтеже речи, како не бих био сумњив „твојима“, и како би надјачао те твоје „хероје“ који су желели да се обрачунају са њим! Гадио сам их се! Још се сећам: Витезовић је на све то само рекао: „Нажалост, не воли Србију нико, ко ово данас ради: ни Вук ни Милошевић“.
Сећам се, како си са поносом говорио о својој Српској гарди, јединој правој паравојној формацији у Србији, у чијем оснивању и финансирању су учествовали све сами ондашњи доајени криминала! Да, драги Вуче, то су били твоји Гишка, Бели, Лаиновић-Дуги и Опачић! Ти си се први тога сетио у Србији: сетио се да од ових врхунских контроверзних „патриота“ и криминалаца (а можда и лоших дебеоваца) правиш хероје нације! Ти си једини тада инсистирао на твојој оданој „партијској“ војсци, и да само теби лојалан твој „Главни Штаб“ управља директно твојим јединицама Српске гарде (иако је то било противзаконито, јер је легално било само скупљати добровољце и одмах их упућивати у регуларне војне јединице, или војне јединице побуњених Срба).
Сећам се, како си на завршној конвенцији СПО-а, у сали Дома Омладине, пред твоје учешће на првим председничким изборима на којима си требао бити противкандидат Милошевићу, ти изашао у „официрским чизмама“ некадашње краљеве гарде, обучен као „удбаш“! Сећам се, како си подигао руке, смирио овације, клекнуо на подијум и рекао „како се молиш Богу да ти да снаге да после лозе Немањића, Карађорђевића и Обреновића, ти будеш тај који ће пити из те чаше власти, чаше меда и жучи“! Те твоје речи су заљуљале моју дотадашњу младалачку еуфорију и активирале, по први пут, сумњу у твој циљ крајњи и твој карактер! А онда си, у оквиру промоције своје политике на државној телевизији, причао о Видовдану, о својим сећањима из детињства поводом прославе тог празника, о посту видовданском, о симболици херцеговачке и црногорске капе, о овцама, чобанину и клању!
Е Вуче, што ли си нам то тада причао! Чему ли си нас то тада учио! Не сећам се да си нам помињао НАТО пакт и обавезно учлањење у њега! Зато сам, ипак, поред свега, дао задње паре од студентског кредита, за аутобус до куће, да заједно са сестром, гласамо за тебе!
Због свега тога, теби је требало да се давно суди и пресуди! Али, ако ништа друго, пресудила ти је Србија, пресудио ти је њен народ, а од таквог суда, горег нема! На народне пресуде нико нема право жалбе, јер његове пресуде су вечне и коначне! Том пресудом народа Србије, ти си заувек избрисан са политичке сцене Србије! Твој „политички леш“, на данашњој политичкој и јавној сцени Србије, насилно одржавају и чувају само твоји прави творци и газде: Американци и НАТО! Ти мислиш да те држе што им требаш, а не знаш да те држе за пример свим осталима, шта све они могу да направе од једног (не)човека!
Слутиш и ти Вуче, да твоја олињала њушка и твоје зубалобез зуба не играју више никакву улогу у Великом Европском Циркусу који гостује на политичкој јавној сцени Србије, а већ више од деценију и по, под покровитељством Америке и НАТО-а, наступа на сваким нашим изборима! Ко ће у том „нашем а њиховом“ циркусу да гледа такву „звер“, као што си ти, драги мој Вуче, ко ће да гледа „звер“ која међу гледаоцима (гласачима), више не изазива ни страх, ни смех, већ само сузе, подсмех и сажаљење?! А због сажаљења и подсмеха се ни у један циркус не иде и карта не плаћа! Чак ни малу децу то не занима!
Ти такав, почео си да правиш својим газдама и „политичке“ губитке, драги Вуче, и зато си и из њега одлучен! Склоњен си Вуче, у један те исти „НАТО“ кавез, заједно са свима онима што више не представљају никакву политичку тежину и атракцију у Србији: тешким, позмашаним, и лепим женама, лидерима плаћеничких невладиних организација! У том кавезу данас влада мир победника, у том кавезу се данас добија најбоља храна, а за њу се више не морате ни борити, ни плаћати као што сте је некада плаћали: чистим злом које Србији наносите! Сматра се, да сте већ све најважније завршили, и да сада можете у заслуженој пензији да уживате! Мада, што се тебе тиче, теби је и она твоја једна таква жена била сасвим довољна! Али ето, једино се твоја судбина у томе мало са тобом поиграла, па их уместо једне, данас имаш тушта и тма! Драги Вуче, иронија је животна да са толиким женама, баш онаквим какве и заслужујеш, подсећаш на лошег практиканта муслиманске вероисповести, којима си својевремено, у нашој Србији, претио одсецањем руку! Срам те било!
Али изгледа да ипак, и поред свега, није још увек све готово у Србији! Прича се, да у Србији данас, ти још увек нечему служиш Вуче! Служиш, кажу, као једини прави отворени промотер НАТО пакта у Србији! Постао си, ето, под старе дане, и симбол новог зла у Србији, зла које прети многим младима Србије, зависницима попут тебе, зависницима од тог „вештачког сновиђења“ званог и „НАТО сан на јави“!
Како је дошло до тога, да постанеш оно најгоре што је српски народ дао у XX веку, Вуче?
Кажу да је карактер човека његова судбина, али у твом случају Вуче, то не важи, јер је нешто сасвим друго код тебе у питању: код тебе је потпуно одсуство било каквог карактера она чудесна тајна твоје судбине и твог величанственог успеха! Твог успеха да будеш, као да никада ни постојао ниси: једно велико нико и ништа!
Ето и мог одговора како си ти успео, да за само једног живота, будеш главни творац и градитељ свега онога што је било најгоре у нашим животима!
На крају, треба бити искрен и рећи да није баш све ово силно зло које си нам ти учинио било само заслуга твоје памети и твојих (не)дела Вуче: ипак није све то само твоја заслуга и твоја способност, јер ипак се мора признати: имао си, у свом том бешчашћу и доста среће!
Нека су ти срећне ране, НАТО јуначе! Хиљадили им се дабогда, такви као ти!
Миланко Шеклер
Извор: facebookreporter.org
