Космет, касарна „Косовски Јунаци” у Приштини, у оквиру 15. оклопне бригаде ПрК (други вод, друге чете састављен из 3 БВП возила).

Почетак акција против ШТС

Оно што је важно да напоменем јесте да од првог дана на Волујку, други вод, друге чете до краја рата остао је у непромењеном саставу. Изузев када је дошло до промене у мом возилу, јер је због операције слепог црева мој возач био замењен.

Друга чета, други вод је увек гурана у ватру, свака акција увек ми, али буквално увек ми. То ми је много сметало, јер кад и шта год треба увек нас шаљу.

Дан пре почетка НАТО агресије добили смо наређење да увече кренемо у акцију чишћења терена од ШТС. У том тренутку ми смо се налазили на Волујку, када је наредба стигла. Наређено ми је да скинем топ и митраљез, очистим их, јер се није дуго пуцало из њих, да не би дошло до застоја оружја, ако током акције дође до сукоба. На топу има један шраф, то се скида само у сервису и то су нам на обуци нагласили. Али мене не знам шта је навело да тог дана узмем и одшрафим, а из њега испадне федер, који нисам могао да нађем.

Увече крећем у акцију, а мени оружје не ради.

Ухватила ме паника, али сам некако уз помоћ пар војника успео да нађем федер и наместим оружје.

У акцију су била укључена поред наша три БВП-а, један тенк М-84, један тенк Т-55, један БОВ-троцевац и једна Прага.

Ноћу око 2-3 часа смо кренули у акцију. Пут нас је водио кроз села од Приштине ка Ђаковици.

У акцијама испред нас су увек ишли полицајци, како би проверили, да л’ је улаз у село чист, како не би упали у заседу и са тешко оклопним возилима још теже извукли живе главе. Прво село у које смо упали било је празно. Како смо ушли у село, добијамо наређење да пошаљемо један БВП назад, јер се полицији покварио џип који је кренуо нама у подршку.

Што пре морамо тамо стићи, јер су полицајци на отвореном сами.

Водник ми рече да одмах уђем у куполу, за сваки случај, јер не знамо да л’ ће неко и када да припуца на нас. Како сам ушао у куполу, поред главе ми је стојала цев од М-84 тенка.

Колико смо брзо ишли у патролу, показује ова чињеница:

Врло лако је могло доћи до незгоде, при наглом кочењу, цев тенка је могла да нам откине куполу на БВП-у. Дођемо до полицајаца, нема их, отишли су. Толика је фрка подигнута, на крају испоставило без потребе. Тада се окренусмо и вратисмо у запоседнуто село. У селу су наши БВП добила задатак да чувају улаз и излаз села. Међутим, нису сви били упознати са том наредбом.

Ујутру устајемо, пали се оруђе и крећемо. Међутим, неко се дере – чује се неко возило на крају села.

То су Шиптари, дошли су да нас побију!

Тада неко изађе из тенка и каже: пуцај у њих, пуцај у кућу иза која се налазе!

Када је тенк грунуо, а ја збуњен – што овај пуца, па доле су наши?!

Крећем да се дерем – ‘ало бре што пуцате доле, доле су наши!

-Шиптари су доле, не наши!

Ма који Шиптари, доле су наши, стани, не пуцај!

У том тренутку, наши онако прашњави истрчавају и вичу да се не пуца…

Други већ спремили пушке да пуцају, ја вичем – стани, стани наши су!

Испало је да смо само ми из БВП-ова знали и официр који их послао, док други нико није знао да су послати да чувају село. На сву срећу, све се добро на крају завршило.

Екипа из села креће даље по задатку. Крећемо се главним путем ка Клини, пут који води за комуникацију Ђаковица-Пећ. Скрећемо лево ка путу за Ђаковицу, када у том моменту иза нас видим да куља црни дим са Волујка, нашег командног центра.

То се десило 24. марта, на сам дан почетка агресије.

Нисмо чули авионе ни бомбе како падају. Из приче другара који су преживели то бомбардовање, кажу да су гађали врло брзо након нашег одласка у акцију. Ми коментаришемо, са водником шта су ови наши запалили на Волујку, откривају положај, да л’ су нормални. Тада схватам да ми је на Волујку остао „Шкорпион”, који возач није скупио када је полазио. Пошто смо у канцеларији нашег водника држали возач и ја своје „Шкорпионе” како нам не би сметали у возилу. У свој журби кад смо полазили, ја скупим његов а не свој „Шкорпион”.

Настављамо ка Ђаковици, а на путу улазимо у села и проверамо ситуацију у њима. Маскирамо возила, како их не би снимили авиони, опалимо по који метак да проверимо ситуацију. Али се не задржавамо превише, како не би постали сумњиви авионима.

У једном моменту, спазим да имам возачев пиштољ, питам га врати ми мој ево теби твој пиштољ. Он каже – брате, ја у журби нисам ни узео пиштољ. Сам себи говорим, ако преживим, има да заглавим затвор због изгубљеног пиштоља.

Док смо ми били у акцији, на Волујку су стигли неки тенкови, мислим М-84.Ту су били редовна и резервна војска са неким поручником или потпоручником као командантом.

Тамо су нам остале ствари: ранчеви, транспортне вреће…

Јер ко ће да носи толику опрему у возилу. О дешавањима на Волујку ми је причао покојни Стошић Роберт из 125. мт.бр. који су ту били остављени без команданта. Они су ишли уз војску која наиђе, тако смо се у упознали на Волујку где су били стационирани са нама, али су они остали на њему док смо ми кренули у чишћење ШТС. (Роберт Стошић је касније погинуо на Кошарама, а након рата једна караула у КЗБ понела његово име).

Спомињем га јер ми је он сачувао транспортну врећу и вратио Шкорпиона. Ја сам му говорио да је луд, што се враћао да то узима, док је Волујак бомбардован и већи део претворен у прах и пепео. Није био исти човек када сам га поново срео, био је блед, једном речју за непрепознати.

Причао ми је како је то било:

„Када смо ми отишли, дошли су 1 или 2 тенка, војска, команданти, резервисти и да су тада почели да бомбардују и туку из авиона. То је било стравично! Излећем из куће, клизам, падам на леђа и гледам у потпоручника/поручника који стоји поред тенка како га гелер погађа у вилицу! Откида му доњу вилицу која му виси, али је био присебан човек, те узима вилицу руком и враћа је на место! Возач тенка сипа гориво и док то ради удара нешто, у том тренутку и гине у присуству рођеног брата! У свом том хаосу, вратим се по твој ранац. Нисам могао да дозволим да дођу Шиптари и узму неке твоје личне ствари и документа!”

Човек ми је све моје ствари донео, нисам могао да верујем.

Били су са нама неких 3-4 дана у селу, да би потом отишли. Касније сам чуо да је погинуо на Кошарама.

Након свега ми смо наставили своју акцију из села у село, путем за Ђаковицу.

Долазимо до неке С кривине и моста где тече Бели Дрим. Зауставља нас полицајац, командант полицајаца који су ту били. Дотле смо се возили голи до појаса, виримо из возила, нимало свесни стања и ситуације у којој се налазимо, да нас неко врло лако може упуцати са околних брда, јер не идемо брзо. Каже нам да улазимо у ово село и да им је ту јако упориште.

Скреће нам пажњу да не излазимо на куполу, јер лако можемо да страдамо.

Док смо ишли, на околним брдима сам видео целофан, он се лако уочи ако није лепо сакривен као тада. Сигурно су ров прекрили њиме, цео пут сам видео те целофане. Не знам што нису пуцали на нас, кад смо им били лака мета?!

Могуће да су мислили да не идемо у њихово село, па нису хтели пажњу да нам привуку. Договор је био да се иде 10-15 метара и да се осмотри ситуација, а сви морају бити у ставу приправност за дејство.

Како сам се спустио из куполе и сео, креће јака снајперска ватра.

Рикошетирају меци о куполу.

Први пут да сам чуо метак да удара у моје возило, баш непријатан осећај.

Почиње страх да ме обузима.

Позиција наших оруђа била је следећа: лево Прага, мој БВП у средини, десно БОВ троцевац, иза 2 БВП-а и на крају тенк.

Мајор полиције каже да сви нанишанимо у „оно бело горе на брду, на ров!”

Сви пуцајте на њих, одатле дејствују по нама!

Спремим се да пуцам из БВП-а, да по први пут у борби кренем пуцати. Али нисам имао прилику.

Зашто?

До тада никад нисам чуо и видео како је то кад Прага крене пуцати.

Мајко моја кад је она кренула, цео БВП од 18т нам се тресао.

Ко ће да пуца, цео се тресем!

Мајор се дере – Пуцајте!

А ја му се одговарам, ма ко ће да пуца од Праге!

Иначе ми смо врата возила и куполе увек држали отворене, због лакше комуникације и ако возило буде погођено, неко барем може да се спаси искакањем (то су нам рекли резервисти из претходних ратова, њихова лична искуства). Он ми се и даље дере, пуцај пуцај, а ја му одговарам – не могу цео се тресем, пустим све и баталим пуцати!

Заустави мајор пуцање, и пошаље нас горе.

Прво полицајци па ми са БВП-ом за њима, идемо 50 метара па станемо док нам не јаве каква је ситуација па наставимо, и тако наизменично.

Изађосмо на равницу, а УЧК пуцају, па се повуку на одступницу и стално тако. Крећу се уназад уз неки пут који води у брдо. Али иза тог великог брда нисмо знали да се налази једно огромно село у котлини, до којег воде два пута преко брда.

Договоримо се да БВП-ови крену једним путем, део другим, а део да остане позади да нам чувају леђа како би могли да се извучемо ако нас опколе. Испред нас свих иду полицајци, како оруђе не би страдало.

У покрету траје кратко пушкарање. Чују се по пар куршума у даљини, али ништа конкретко још увек.

Да би на пола села, дошло до јачег пушкарања, али сам то слабо чуо…  Да би се одједном БВП од 18т заљуљао баш жестоко.

Питам водника – Шта је ово, ко гађа?

-Ово су минобацачи – одговори водник.

-Чији?

-Наши!

Опет експлозија, опет љуљање…

Видим ја дим из једне куће по свему судећи од РРБ-а, кажем им свима да нас Шиптари гађају, ручним бацачем, шта да радим? Предлажем рикверц и пробијамо зид куће како би се заклонили.

Побиће нас као врапце, два пута маши, трећи пут тешко…

Водник рече да није сигуран да може да пробије зид, на шта возач у рикверц, пробија зид и упаркирамо се у кућу где смо били на сигурном од ручног бацача.

Ту су нови проблеми, не видимо остатак екипе, знамо да су наши полицајци у суседној заклоњени од снајпериста…

Водник реши да оде до њих, како би видео шта даље да ради, с обзиром да смо се нашли у незгодној ситуацији. Ми смо га одвраћали, али кад те тера неки ђаво, он те тера. Како седим у куполи излазим да видим каква је ситуација, видим полицајца како се крије иза једне капије. У том моменту водник излази једном ногом из БВП-а, креће другом окреће се ка мени, ја не чујем ништа.

У тренутку остаје укопан у месту и сав крвав пада!

Прекид филма, код нас у БВП-у…

Нико се не помера, све док полицајци не притрчаше да помогну.

Видимо, помера се водник, крвава брада, руке, глава…

Најгоре од свега, не видимо где је погођен и чиме! Дође полицијски џип и покупи водника, а најближа болница била је у Ђаковици, што није било близу. Ми сви погубљени, немамо командира више.

Шта да радимо?

Полицајци су у међувремену ликвидирали шиптарског снајперисту и двојицу који су нас гађали ручним бацачима. После неког времена, требало је наставити акцију.

Долази мајор полиције и пита – је л’ смо спремни. -Ми јесмо, али немамо командира возила.

Ништа се не брините, идим ја поред вас, ја ћу да вас наводим. Сложили смо се са тим и  кренусмо даље.

Дођосмо до неке шуме, он ми нареди да опалим кратки рафал ка њој, јер сматра да су тамо ШТС. Након мог рафала, од некуд’ кренуше Шиптари да пуцају у нашем правцу, а ја крећем да се губим – ко сам, где, са ким сам, шта радим…

Притисао сам папучицу на топу и митраљезу, пуцам не стајем!

Другар из екипе се дере да станем, како не бих потрошио сву муницију а ја ништа нисам чуо од ватре.

Возач види колико има сати, гаси БВП, долази до мене и креће да ме вуче и дере – стани пи*ка ти материна, је л’ си ти нормалан, сад да погинемо на крају, а шта смо све прегрмели!?

Некако се тада мало вратих у нормалу… Тада ми је возач рекао да ће ме он наводити, јер сам се жалио да не могу да пуцам без навођења, без командира.

Стави шлемофон и ја ћу те наводити, али смо избегавали да стављамо шлемофон због радио везе. Без зезања, ми смо све на поглед радили, толико смо били уиграни, да нам шлемофон није требао, до ове ситуације!

Мислили смо да могу да нам ухвате сигнал…

Кренули смо тактиком, пар метара напред па истресем муницију – пар метара напред истресем муницију. Тако неко време, док се не чуше гласови – Ево га, враћа се! Ми сви збуњени, ко се сада враћа. Ја се окрећем, кад оно наш водник.

Мене сунце огрејало, сви се смејемо…

Установисмо да је добро, само што је тражио да он седне на моје место, и да им се „наје*е миле мајке”. Њега је погодио шиптарски снајпериста који је користио дум-дум које су нашли након ликвидације, али је био толико „добар” стрелац, да је погодио део гусенице (који нам је фалио цео рат), а не директно водника. Иглом је после вадио сам гелере, док сам му ја ране алкохолом прао.

Два дана смо у том селу имали жестоку пуцњаву са шиптарима.

Решим да одем код једног мајора који се ту појавио немам појма одакле и из које јединице је био, да га питам шта даље да радимо. Другари ме одрваћају, али ја идем.

Представим му се, он мени каже седи и кад смо сами немој са тим официјалним делом, опуштено када смо сами.

Реци шта те мучи?

-Где идемо одавде мајоре? Шта се дешава?

-Увек смо у сваком селу 3 до 4 дана и идемо даље, овде смо се баш задржали и стојимо у месту.

-Синко сад ћу да ти кажем нешто: „иза овог села је чувено село Јабланица. Слушај ме, тамо идемо данас, евентуално сутра ујутру… Ко се врати, врати се. Тамо има јако упориште, ми крећемо чим нам јаве…”

Мислим се у себи, када смо се два дана тукли за оволико село, шта нас тек чека тамо?! Нема бежања сада, ту смо где смо.

Не држи мене место, ја опет до мајора…

-Господине мајоре када крећемо?!

Седи! Је л’ чујеш ово што пуца у навелико? То је нека наша јединица која је послата тамо, борбе у навелико трају. Ми не идемо тамо!

Мене огреја сунце.

Не знам оним људима како је било тамо што су отишли уместо нас, али свака им част на храбрости!

Све се ово одиграло априла месеца. Скупили смо се сви и сели да договоримо шта да радимо даље. Ми смо дотле били као специјалне јединице идемо ко нас где позове. Дају нам муницију и гориво, а ми идемо за њима.

Мајор полиције нам каже да они иду путем Ђаковице па на Кошаре. Ви можете са нама, рече нам, али нисте у обавези. На вама је да одлучите.

Ми, а где да идемо?! Дуго се нисмо чули са остатком јединице, не знамо да ли су живи…

-Живи су и налазе се у околини Приштине. Тако да ви идете у том правцу сада. Ми вам дајемо гориво и муниције колико вам треба, а онда правац Приштина.

Мени кроз главу, идемо кроз ватрену линију, дан, нас три БВП-а, М-84, Т-55, БОВ и Прага.

Нека нам је Бог у помоћи!

Имали смо среће, да авиони тог дана нису надлетали рејон где смо се ми кретали. Ту нам се разишао пут са полицајцима који су кренули пут Ђаковице, а ми у касарну Косовски Јунаци у Приштини.

Извор: cojstvo.rs