Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, а само због ње из Велике Хоче свакодневно долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије.

Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи.

Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном зивоту и битно није променило.

Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен.

Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе.., не значе много.

Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба.

Сада можда Милица више никоме и не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружење својих сународника и у оквиру свог језика.

У Великој Хочи је лако наћи. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али, да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица.

– Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје – информише Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика.

Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“.

– Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку – прича и дели своје искуство о дружењу с дечацима.

Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју добро фудбал као дечаци.

– Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо – закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива.

Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношцу комшија и суграђана Албанаца.

Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и њеној мајци преузео оног момента када је преко пријатеља Евициних покојних родитеља сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана.

Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично.

И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених.

Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка поподне када долази кући преко викенда.

Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква су Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, биле једино место за утеху, разговор и дружење.

У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове.

Они које је познавала, док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли.

– Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници. – прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену.

– Имају ту попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца – предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века.

Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења.

– Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо – прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“.

Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду.

Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“.

Ишчекује и екскурзију.

– Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини – каже.

Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место.

Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве.

– Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим – каже.

Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“.

У каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш, свети Никола Чудотворацн чува децу“.

А онда је Милица, као да је хтела да скрене пажњу, да можемо да са њом и разговарамо о мање „дечијим“ стварима, и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег, рекла:

– Нас чувају свеци и светиње на Косову пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде.

Advertisements

loading...

Оставите одговор