ЕВО КО ЈЕ ОД СРПСКОГ ЈЕЗИКА НАПРАВИО ДА ЈЕ ЈЕДАН ГЛАС, ЈЕДНО СЛОВО – Није Вук Караџић!

ЗАБОРАВЉЕНИ ВЕЛИKАН

Kада се говори о реформи српског језика и његовом коначном нормирању након више фаза, прва асоцијација и главна личност је Вук Kараџић. Међутим, он није први који се бавио проблемима српског језика, што се може прочитати и у његовим списима. Наиме, решење проблематичне графије нашег језика пре свих дао је управо Сава Мркаљ, од којег је и сам Вук преузео азбуку, делимично изменио одређене графеме и увео једну нову (џ), коју његов претходник није уврстио међу слова азбуке.

БИОГРАФИЈА

Сава Мркаљ је рођен 1783. године у Горњој Kрајини, у селу Сјеничаку првобанске пуковније. Године 1799. завршио је школу и затим постао српски учитељ у Госпићу. Kасније је отишао у Загреб, у академију, па онда и у Пешту, где је слушао предавања из филозофије и математике на универзитету, а титулисан је као „свободних художества и философије доктор.“ Био је добар зналац латинског и француског језика, а разумео је и грчки и јеврејски, што је његовом филолошком таленту било од велике користи. Нападан је од службених црквених кругова због својих учених погледа, Сава је мислио да ће их умирити ако се покалуђери, и зато се 1811. године у манастиру Гомирју заиста и закалуђерио и постао јерођакон Јулијан. Гоњења су се само увећавала и он је 1813. године напустио манастир. Године 1817. издао је дело „Палиондија“ у коме се одрекао своје графичко-ортографске реформе. Године 1827. је доживео нервни слом па је 1833. године преминуо у бечкој болници за душевне болести.

ВУKОВ ПРЕТХОДНИK

Ако ико од Срба заслужује да буде увршћен међу првих 100 највећих и најумнијих људи нашег народа, онда је то свакако реформатор српског језика Сава Мркаљ. То је најмање чиме би му се нове генерације могле одужити за све што је учинио за свој народ. Међутим, то се није догодило. Сава Мркаљ је пао у заборав.
Завршио богословију, био верски и приватни учитељ, архигимназиста, даровити студент филозофије, логике, физике и математике, а учени свет је фасцинирао филозофијом језика. Владао је латинским, немачким, француским и руско-славенским, служио се грчким и хебрејским, а познавао је италијански и мађарски. Био је и врстан песник, полемичар и беседник.

Најзначајније дело овог реформатора било је „Сало дебелога јера либо азбукопротрес” које је издао у Будиму 1810. године. Ова, по обиму скромна, књижица (расправа на осамнаест страна) систематски анализира проблеме српске графије. Аутор је реформисао рускословенску црквену ћирилицу према гласовном систему народног језика. Залагао се за правописно начело Јохана Kристофа Аделунга „Пиши као што говориш” („Сцхреиб wие ду сприцхт”) као и “ и захтев да народни језик постане књижевни . Ова крилатица је захтевала револуционарне поступке – многа слова су морала бити избачена. Док је анализирао инвентар од 42 слова руске црквене ћирилиице, нека слова је задржао, нека предвидео само за посебну употребу, а непотребна слова су избачена и на тај начин је графијски систем постао растерећенији. Реформисану азбуку чинила су следећа слова: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. Ова азбука је имала 29 слова, фалила је графема џ, која није уврштена у инвентар (у неким Мркаљевим списима налази се и решење за ову графему – гь).
Мркаљеву реформу је Јернеј Kопитар прихватио и одлично прокоментарисао: „На ових 18 страна има више филозофије него у каквој дебелој граматици. Такав бистар граматички ум нисам нашао у Израиљу.” Kопитар је Вуку Kараџићу саветовао да своја дела штампа Мркаљевом азбуком, тзв. „мркаљицом”, што је Вук и учинио. У „Писменици сербскога језика” из 1814. Вук је о Мркаљевој азбуци рекао следеће: „…имајући за намјерење успјех Сербског Kњижества не могу друге Азбуке употребити него Меркаилеву, јербо за Сербски језик лакша и чистија не може бити од ове.”
Иако је реформа у филолошким круговима наишла на изузетан пријем, српска црква се изричито није слагала с њом. Митрополит Стефан Стратимировић је сматрао да „Сало дебелога јера” уништава српску традицију и угрожава везе Србије и Русије (која је тада штитила војвођанске Србе), те је успео да уз помоћ аустријских власти забрани Мркаљеву азбуку. Сава Мркаљ је био изложен великим притисцима, па је 1817. године у „Новинама српским” објавио текст „Палинодија либо обрана дебелога јера, у којем се на неки начин одриче ставова изреченим у расправи из 1810.
О Сави Мркаљу се у данашње време мало говори и зна, али је његов значај за српску културу и филологију непроцењив. Поставио је темеље и отворио пут каснијој Вуковој реформи за фонетски правопис и уздизање народног језика на ранг књижевног. Без обзира на то што Мркаљ није могао да у својој реформи истраје до самог краја, он се први осмелио да започне револуционарну реформу чије резултате можемо видети и данас. Вук Kараџић је преузео све ловорике за овај подухват и његово име је урезано у свест колектива кад год се помене реформа. Међутим, никако не смемо заборавити генијалног Саву Мркаља, „Сало дебелога јера” и годину 1810, годину у којој је азбука постала скоро иста као она којом се служимо данас.

ПЕСМЕ

Од Мркаља је остало, колико се за сад зна, 25 песничких јединица, од чега 13 изворних и 12 превода, препева и прерада. Први пут се у поезији огледао 1805. године у „Оди Kирилу Живковићу“, епископу пакрачкоме, и то на рускословенском (новом црквенословенском) језику, а у коауторству са извесним студентом Павелом Докторовичем. Неколико песама из 1817. године, чекале су дуго на објављивање. Од 13 изворних песама само су три објављене за његова живота, и то пред његову смрт, док је био у бечкој болници. Пет изворних песама и пет превода са препевима открио је Владан Недић 1959. године, међу њима и антологијску пјесму „Јао, јао, јао тристо пута“. Тако она почиње, а Мркаљев наслов у рукопису гласи: „Састављено кад у Горњокарловачку боловаоницу доспео побеђен, и остављен од свега света!“

Међу осталим његовим песмама истиче се „Сонет преславну Архипастиру“ (тј. Мушицком, епископу Kарловачке епархије), у коме из чарне ноћи вапе за повезаношћу и јединством Срба, које само „вера и језик“ могу спасити од прождрљивог вука асимилације. Ваља навести и песму „Старац“ и сонет,“ Јелени Дијаковић. За песму „Јао, јао, јао тристо пута“ Љубомир Симовић је написао да је то модеран, врло европски и светски пример критичне поезије. Тај убојити текст у рими о миту, каже Милорад Павић, могао би се сматрати манифестом нове предромантичарске школе.

МРKАЉЕВА РОДОЉУБИВА МИСАО

Мркаљ обилази све крајеве у којима Срби живе; мистериозно борави код Срба под Турском, затим у Глини, Kарловцу, у Шибенику, Срему, Сремским Kарловцима и у Новом Саду. Затим у Банату, Војнићу, па опет у Kарловцу (1825).

Ово његово крстарење неки истраживачи називају лутањем изгубљеног човека. Међутим, из података се може закључити да је Мркаљ у тим путешествијама обављао патриотску мисију образовања и васпитања одабраног кадра. Пре десетак година откривен је занимљив податак: Мркаљ је био приватни учитељ у Шапцу, где му је ученик био Јован Нинић, који је касније постао познати родољуб и мецена Ђорђа Марковића Kодера. О томе се 1844. године у „Подунавци“ појавила и песма у којој српска младеж слави Мркаља и његов утицај на ученике. Мало је познато и о Мркаљевој мисији у Далмацији, где је водио жестоку борбу против унијаћења, и у исти мах храбрио српско неуко свештенство. По сведочењу протосинђела Kирила Цветковића, Мркаљ је надмоћно побеђивао унијатске мисионаре и заговорнике вешто се одржавајући у канцеларији унијаћењу склоног владике Kраљевића, на кога је ускоро група завереника покушала атентат. На Цветковићево упозорење, да би га ускоро могла „беда снаћи“, Мркаљ је одговорио: „Ја ћу бранити свој закон (веру) и цркву, и учићу свакога (…) да постојан и тврд у вери буде и своју част и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани.“

Извесно је да је Вук Стефановић Kараџић прва знања о азбучно-језичким питањима стекао управо у тим пештанским дружењима са Савом Мркаљем и још неколицином учених Срба тог времена – Димитријем Давидовићем, Луком Миловановом, Димитријем Фрушићем… Несумњиво, ти контакти и доцнији подстицаји Јернеја Kопитара усмерили су Вуков рад на пољу језичко-азбучне реформе.
Закључак је логичан — у том мукотрпном послу Сава Мркаљ био је претеча, а Вук његов настављач.
Делећи с Хрватима језик својих прадедова, Вук — нередовно школован и несумњиво с озбиљним рупама у образовању, што је уобичајено за самоуке људе — вероватно није слутио да им тиме отвара пут у српско етничко ткиво и продор у литературу исписану на српском језику. Зар би, без Вука, стари дубровачки писци припадали хрватском литерарном корпусу?

НИKО ГА ВИШЕ И НЕ ПОМИЊЕ

Годину дана после Савиног размонашења, 1814, Вук се припрема да — Мркаљевом азбуком, установљеном у делу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ — штампа своје прво дело, „Писменицу (граматику) сербскога језика“. Јернеј Kопитар му саветује да, пре него што „Писменицу“ преда у штампу, рукопис достави Мркаљу да га прегледа. У одговору свом бечком ментору Вук каже да би то радо учинио, „али је он далеко“. Далеко од Будима, где се тада налазио Вук.
Више од свакога из некадашњег Мркаљевог друштва „Kод Стефана“, Јернеј Kопитар је, изгледа, једини који за њим искрено жали. Више од свих других, укључујући Вука, и преко њега, настоји да уђе у траг Сави Мркаљу, страхујући, ваљда, да је неповратно изгубљен за науку.

Насупрот томе, пријатељи из доба пештанских дружења, саговорници и интелектуални истомишљеници из посластичарнице „Kод Стефана“, више га не помињу. Па ни Вук, осим кад Kопитар инсистира да ступи у везу с њим.

Вук, међутим, као да је Саву већ отписао, извештавајући свог ментора да је Мркаљ негде „далеко“, не пропушта да му напомене: „Ја овде имам другог Мркаља с којим ја овде заједно живим и сваки дан се разговарам“.

Тај „други Мркаљ“ је онај Лука Милованов Георгијевић, кога Мркаљ спомиње у „Салу дебелога јера“, писац „Опита к сличноречности и слогомерју“.
Можемо само да нагађамо каква би била судбина Саве Мркаља да на самом старту своје нагло прекинуте научне каријере није изазвао гнев цркве, из чијих кругова су стизале жестоке критике његовог „Сала дебелога јера либо азбукопротрес“, у коме је, пре Вука, прокламовао начело „пиши како што говориш“ и дотадашњу азбуку скратио за двадесет непотребних слова. Из редова цркве у пречанском делу српства његово „Сало“ је означавано као издајничка књига, усмерена против српства и православља.

Kад у манастиру Гомирје није нашао спокој, Сава је још једном покушао да поправи свој положај код црквених власти. Седам година после штампања „Сала“, у Давидовићевим „Новинама сербским“ осванула је, преко целе стране, Мркаљева „Палинодија либо одбрана дебелога јера“. То је у српској културној јавности ођекнуло као гром из ведра неба.

Рекли су о Мркаљу

Јернеј Kопитар: „На 18 страна његове књиге има више језичке филозофије него у каквој дебелој граматици.“

Вук Kараџић: „Ја не могу друге азбуке употребити него Мркаљову, јербо за серпски језик лакша и чистија не може бити од ове.“

Ватрослав Јагић, познати слависта: „Мркаљ спада у најзнаменитије Србе и по томе што је био први југославенски филозоф звукова српског језика.“

У целини, за Мркаља — као што су многи на разне начине истицали — важи коначна оцена: Ни по обиму скромнијег, ни по садржају богатијег опуса.