Библиотека могла бити спасена јер је гађана запаљивим бомбама које нису имале експлозивну направу већ легуру магнезијума која је у првих 15 минута од пада потпуно безбедна, да би тек после развоја хемијске реакције створила температуру од 2.500 степени Целзијуса

Zdanje Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu u Beogradu (iz Zbirke fotografija Muzeja grada Beograda)

Народна библиотека Србије нестала је у пожару 6. априла 1941. године, који је избио негде око 18 сати, а будући да га нико није гасио, утихнуо је тек у среду 9. априла у поподневним сатима. Како и зашто је библиотека гађана и како је нико није штитио?

Дејан Ристић, историчар, архивиста, преводилац и сценариста, бивши управник Народне библиотеке Србије објашњава због чега је Хитлер намерно одабрао да Народна библиотека буде примарни циљ бомбардовања Београда.

„Немачки посланик у Београду послао је хитну депешу Берлину 27. марта, обавештавајући га о догађајима у Југославији, што је изазвало огроман бес код Хитлера. Говорио је да је издан на најперфиднији начин, да је ово идеална прилика да се Србима одржи лекција, и да тај рат треба да буде осветнички. Наш војни изасланик у Берлину већ је 28. марта тајном депешом обавестио југословенску владу да ће доћи до напада. Првог априла послао је нову тајну депешу да ће рат почети 6. априла. Немци су сазнали да је југословенска влада у поседу те информације и сада један куриозум, Гебелс – министар нацистичке пропаганде – смишља шта ће војним снагама бити тајни знак напада на Југославију. Будући да је договорено да то буде 6. април, недеља у 5.20 ујутру – а југословенска влада није знала за време – врло перфидно предложио је Хитлеру да се као знак у 5.20 ујутру емитује ‘Увертира у Марш принца Еугена’, аутора Андреаса Леонарда, аустријског композитора са почетка 19. века.

Колико ту има порука: принц Еуген Савојски ослободио је Београд почетком 18. века као аустријски кнез у аустро-турским ратовима. Елитне, показаће се злочиначке трупе нацистичке Немачке, носиле су назив ‘Принц Еуген’. Андреас Леонард рођен је истог дана кад и Хитлер, исте године, 20. априла. Хитлер одушевљено прихвата. Хитлер је тражио да бомбардовање Београда осмисли и реализује ваздухопловни генерал Александар Лер, јер је имао изузетну препоруку – он је Варшаву сравнио са земљом и то кореспондира са Хитлеровим јаросним захтевом да се наш град и земља униште. Лер је одредио брижљиво у колико ће таласа бити бомбардован Београд и колико ће бити бачено запаљивих у односу на класичне бомбе. У првом нападу било је више класичних, а у сваком следећем повећавао се број запаљивих бомби. Први ваздушни удар трајао је од 6.50 до око 9.00 сати. Тада је НБС била оштећена. У другом ваздушном нападу око подне, који је трајао педесетак минута, додатно је оштећена, али и даље не витално. У трећем ваздушном нападу, Косанчићев венац и НБС били су један од циљева.“

Александер Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, приликом првог исказа који је дао југословенским властима, у Купинецу код Загреба, врло детаљно, потпуно хладно говорио је о припремама и реализацији бомбардовања Београда и признао да је приоритет приликом бомбардовања Београда било уништење Народне библиотеке Србије, на лични Хитлеров захтев

Ристић објашњава да је библиотека могла бити спасена јер је гађана запаљивим бомбама које нису имале експлозивну направу већ легуру магнезијума која је у првих 15 минута од пада потпуно безбедна, да би тек после развоја хемијске реакције створила температуру од 2.500 степени Целзијуса, када би се распрскала у мање комадиће у кругу од 10 до 20 метара. Сваки комадић стварао би температуру од 1.300 степени и изазивао разарајуће пожаре. Али, уколико би била засута земљом или песком, према упутству које је дељено Београђанима уочи почетка рата, за један минут била би деактивирана – трајно.

„Стога је управа града Београда неколико дана пред бомбардовање у Народну библиотеку Србије дотерала два камиона песка у џаковима и распоредила га у сваку просторију. Према сведочанствима очевидаца, библиотеку су погодиле једна – највише две запаљиве гранате. Погођена је негде око 15.30 сати, и у прво време пожара није ни било. Сведоци бележе у потоњим извештајима из јесени 1941. да се у почетку у једном углу мансарде видео благ дим, и није било ватре. Суседи су покушали да уђу у зграду, не би ли дошли до тог дела поткровља и неутралисали гранату, али је библиотека била напуштена и закључана. Пожар се разбуктао негде око 19 сати и у току ноћи кренуо да се спушта наниже, у понедељак је већ горела цела зграда, све са ниским сутереном у који је склоњена и највреднија грађа. Горела је и цео уторак и тек је пожар утихнуо у среду. Оно што ми данас имамо на Косанчићевом венцу, то су последице тог пожара и наше небриге. И тамо постоји један кратер, који говори и о степену и обиму нашег етичког и културолошког вишедеценијског посрнућа.“

Дејан Ристић открио је драгоцен податак: Александер Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, приликом првог исказа који је дао југословенским властима, у Купинецу код Загреба, врло детаљно, потпуно хладно говорио је о припремама и реализацији бомбардовања Београда и признао да је приоритет приликом бомбардовања Београда било уништење Народне библиотеке Србије, на лични Хитлеров захтев, зато што је у њој чуван вишевековни идентитетски код српског народа.

„Та реченица говори о циљу нацистичке Немачке који се није односио само на поробљавање земље већ и на потпуно уништење њеног идентитета. У време бомбардовања, Народна библиотека Србије постојала је нешто више од једног века. Располагала је са око пола милиона библиотичких јединица – то је вансеријско благо.“

Извор: nedeljnik.rs