Запад је покушао да заустави марш талибана на Кабул уз претњу међународном изолацијом, али спровођење такве мере сада када је град пао можда је немогуће, с опадањем глобалне хегемоније Вашингтона.

Док су талибанске снаге биле у последњем покушају да заузму авганистанску престоницу, Запад је упућивао претње одмаздом, ако милитанти насилно преузму власт. Талибанска влада постала би „глобални изгнаник“, упозорио је Залмаи Халилзад, специјални изасланик САД-а за ту земљу.

Исламисти би се „суочили са непризнавањем, изолацијом и недостатком међународне подршке“, рекао је високи представник ЕУ за спољну политику Жозеп Борељ. Исто мишљење има и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг.

Ипак, испуњење таквих претњи сада када нису успели задржати Кабул изван талибанских руку може бити немогуће, јер су неки кључни актери сами подложни западним покушајима да их изолују. Уочи војне победе, исламистички покрет појачао је своје дипломатске досеге и очигледно је освојио много добре воље код играча који нису са Запада.

И Кина и Русија одбиле су да евакуишу своје дипломатско особље из Кабула, чак и када су западне дипломате покушале да побегну, верујући безбедносним гаранцијама талибана. Нису признали талибане као ново легитимно руководство, али су рекли да ће радити са милитантима како би осигурали несметан прелаз власти. Замир Кабулов, руски представник за Авганистан, чак је похвалио исламисте, рекавши да изгледају као поверљивији партнери у преговорима од пале „марионетске владе“ коју подржавају САД.

Током дипломатске офанзиве, званичници талибана понудили су Русији и Пекингу поштовање њихових националних интереса. Кини је речено да ће талибани прекинути везе са исламистичким ујгурским сепаратистима, ускративши им упориште за извођење напада на провинцију Синђанг.

Русији је обећано немешање у централну Азију, решавајући одређене безбедносне забринутости тамошњих савезника Москве. Авганистански милитанти су разговарали и са званичницима из суседног Туркменистана и Узбекистана, а Русија им је то олакшала.

Иран је прошлог месеца био домаћин разговора на високом нивоу између милитаната и авганистанске владе. Индија је такође успоставила комуникациони канал са талибанима. Турска није крила своје амбиције у постнатовском Авганистану и биће јој потребна сарадња милитаната како би у новим околностима имала реч о будућности Авганистана.
 
Пакистански став према навали талибана изгледа прилично похвалан. Речено је да је премијер Имран Кан описао то као разбијање „окова ропства“. Исламабад је иначе био једна од неколицине светских престоница које су признале талибанску владу деведесетих година.
У међувремену, повлачење НАТО трупа, које су САД покренуле у априлу без претходних консултација са другим чланицама, довело је савез у неред. Британија је била посебно јавно гласна, наводећи како су потези Сједињених Држава и каснији хаос довели Лондон у тежак положај. Очајни британски министар одбране Бен Волас рекао је да је „Запад учинио оно што је учинио“, говорећи о ужурбаној евакуацији британских грађана и авганистанских савезника из Кабула.

Париз је исто тако указивао на Вашингтон при сношењу кривице. Министар одбране Флоренс Парли дистанцирала је своју владу од онога што се догађа, рекавши да није била у Авганистану од 2014. године и да „нема паралеле са америчким учешћем“.
 
У Италији је десничарски политичар Ђорђиа Мелони осудила америчку Демократску странку, рекавши да су се догађаји у Авганистану одиграли према „циничној доктрини Обама-Клинтон-Бајден: `Ако не можете победити, створите хаос.`“

Са расположењем попут оних преко Атлантика, Вашингтону ће можда бити тешко да пружи подршку координисаној кампањи изолације, чак и ако земље попут Велике Британије деле исти циљ.
 
САД су далеко од тога да им недостаје полуга. Након пада Кабула, Вашингтон је саопштио да талибани неће добити приступ авганистанским националним резервама које се држе на банковним рачунима које контролишу САД, а које су у априлу процењене на 9,4 милијарде долара.

Као што Иран или Венецуела могу потврдити, САД се не двоуме око тога да преузму располагање са страним средствима која припадају земљама које су у сукобу са Америком. Новац би могао отићи на исплату велике одштете жртвама талибана или би се могао предати некој авганистанској влади у егзилу коју води  Мухамед ал Гваидо, на пример.

Али такви облици утицаја можда нису тако добро средство за утицај на политику људи, који су се две деценије борили против војног присуства НАТО-а у својој земљи. Како је рекао Курт Волкер, бивши амерички амбасадор у НАТО-у, претње талибанском изолацијом „нема везе са реалношћу“. Фундаменталистичка идеологија покрета и напредак у репутацији протеривањем западних војника „вреди много више од буџета за помоћ“, док су САД можда „оне које се заправо осећају изолованије“ након хаотичних сцена у Кабулу.

Оставите Коментар