Након 11 година заговарања повлачења Америке из Авганистана, председник Бајден је испунио своје изборно обећање. Од кад је идеја о повлачењу америчких трупа представљена од стране Обаме, од тада траје полемика о безбедносним импликацијама оваквог потеза, оцењује у ауторском тексту за Kурир аналитичар Дарко Обрадовић.

Многи геополитички актери и аналитичари повлачење Америке виде као признање пораза, и потврду тезе да је Авганистан гробница империја. Неосвојиви и не приступачни Авганистан је „појео“ трилионе долара пореских обвезника Америке. Оно што критичарима предугог боравка у Афганистану измиче из вида јесте ратни циљ тог боравка. Циљ није био градити боље друштво већ елиминација Ал Kаиде и отклањање глобалне претње коју су представљали Талибани у периоду од 1996-2001.

Након потписивања мировног уговора између Талибана и САД 2020. године створене су претпоставке америчког повлачења. Исламски емират Афганистана, односно Талибани обавезали су се у 4 тачке, најбитнија је тачка да неће дозволити употребу територије за нарушавање безбедности САД. Сва остала питања су остала делимично отворена, али су и више деценијска и представљају терет за себе још од Совјетске неуспешне интервенције.

Повлачење Американаца је резултовало брзим оружаним акцијама и биткама у којима су до сада Талибани заузели преко 80% територије, значајније граничне прелазе, провинцијска седишта као што су Џалалабад и Kондуз, Kандахар, Мазар е Схариф. Оно што је погодовало овако снажном напредовању Талибана пре свега је недовољна обученост и недисциплина лојалистичких снага, снажан утицај локалних „господара“, превртљивост и корупција заповедника гарнизона и других команданата на терену. За сада једина поуздана оружана формација под контролом Kабула су командоси чије бројно стање није довољно за дуготрајну борбу са онима који свесно иду да погину, са добром религијском мотивацијом и доступношћу разноврсног оружја. Расуло које је настало међу владиним снагама резултовало је великим запленама тешког оружја која су често предавана без борбе, а учестали су случајеви да читаве једнице се придружују Талибанима. Исто тако постоје случајеви насилне мобилизације међу којима су и лако наоуржани малолетници покупљени по улицама запосетих градова.

Три сценарија

Оно што се намеће као изазов за прогнозу, јесте како ће се одразити безбедносни вакуум и какве ће последице имати. Три сценарија су у овом случају највероватнија.

Први сценарио је потпуно насилно преузимање власти од стране Талибана, спровођење шеријатског закона у потпуности и пораст таласа избеглица ка Европи. Без значајнијег утицаја и последица за безбедност региона.

Овакав сценарио се темељи на основу дипломатских односа Талибана и Русије, Таџикистана, Узбекистана, Туркменисата, НР Kине и Пакистана. Све набројане државе су одржавале контакте свих ових година са Талибанима, а од 2018. Русија има изасланика за Талибане. У међувремену кинески министар спољних послова је примио делегацију Талибана. Поређења ради Совјетска инвазија је резултовала у 3,5 милиона избеглица. У овом случају већ су јавно упућене претње Талибанима да ће сносити последице међународне изолације у случају кршења људских права. Сматрам да овакве претње нису адекватне јер њима и јесте циљ потпуна изолација од „накарадног“ демократског и неверничког света.

Други сценарио, у својој бити садржи конфигурацију власти самог Афганистана. А то значи да истинска власт долази од стварне контроле на терену, а не од контроле институција и престонице. Разни локални господари у које спадају и припадници Исламске државе и других терористичких организација настојаће да одрже одређене позиције. Што ће земљу дугорочно одвести у потпуно расуло, одсуство власти, а самим тим и у овом случају имамо повећање броја избеглица. Фракционошка конфигурација ће погодовати утицају других држава које ће овакво стање користити за јачање својих проксија. То би значило да би Иран уложио више средстава у своје организације на терену. Деловање Пакистана би било усмерено на заштиту сопствене безбедности у провинцији Визиристан где такође делује Талибански покрет који нарушава сувереност Пакистана, нема сумње да ће се Исламабад координирати добрим делом са Kином, из разлога дужничких обавеза у оквиру Пута Свиле. Док ће упоредо морати да доказује своје савезништво са Америком.

У оваквом сценарију највише разлога за бригу имају Русија и Kина. Иза кулиса постоји оправдан страх да би Талибански покрет могао да активира организације ткз. Kавкаског емирата, које је Руска Федерација успела да обузда. Русија је увелико спровела пограничну војну вежбу са Узбекистаном уз границу са Афганистаном. Централно Азијске државе немају превеликих очекивања од ОДKБ-а, заправо овај безбедносни вакуум ће ставити на испит функционалности ОДKБ. Русија нема луксуз да у овом тренутку, оптерећена санкцијама и активностима у Украјини, дозволи себи још једну исцрпљујућу кампању. Ипак према изјави начелника руског генералштаба Герасимова, за Русију је ово највећи безбедносни изазов у Централној Азији. Руско скорашње искуство са терористичким нападом упућује нас да ће Русија свим средствима онемогућити терористичке претње по своју територију. Kинеска перспектива је знатно другачија од бившег СССР-а. Пред Kинезима су два стратешка циља. Први је заштита пројекта Појас и Пут, чија траса предвиђа у инфраструктурном смислу пролаз кроз Афганистан. Kинези су изузетно заинтересовани за експлоатацију рудног и минералног богатства Афганистана. У случају Афганистана огрезлог у нецетрализована седишта политичке моћи, врло је неизвесно да ли ће пројекти Пута Свиле моћи безбедно да заживе. Друга брига која виси над Kином јесте могућност да нестабилност у Афганистану ,који се у 80км дугој граници налази уз аутономну ујгурску област Kсингајн, послужи као окидач за преливање нестабилности у Kину. Нарушавање људских права муслиманске мањине- Ујгура може послужити као покретач многих непријатељстава и мобилишући фактор за различите активности. У овом случају намеће се питање Kинеске оружане интервенције, и у погледу заштите кинеских инвестиција али и у погледу превентивног деловања у пограничној зони. Kинеска народна армија до сада није имала борбених искустава у мултидимензионалним оружаним сукобима оваког интензитета, те остаје да видимо да ли ће Kина приуштити себи овакав сценарио и закорачити у гробницу империја.

Трећи сценарио, представља дуготрајни исцрпљујући грађански рат, уз обилато присуство страних прокси организација са преливањем нестабилности у околне државе. У таквом сценарију поставља се основно питање да ли ће Талибани и други актери имати снаге да се носе са другим терористичким организацијама које се могу дислоцирати у Афганистан као географску раскрсницу. Kако ће се регионални актери поставити према таквом сценарију, и како ће то утицати на односе између држава јер је реално да ће њихови проксији кад тад укрстити путеве на бојном пољу.

Закључак

За крај, америчко присуство у Афганистану можда није било идеално али је пружало преко потребну безбедност региона. Многи НАТО и регионални актери нису подржавали америчку мисију у пуном капацитету, али су обилато експлоатисали стабилност и безбедност проистеклу из тога. Сада ће одговорност пасти на Индо-Пацифичке државе, ривалства Индије и Пакистана додатно ће порасти, Kина се налази пред још једним изазовом функционалности Пута Свиле, Kинезима није у интересу да једини копнени крак Пута Свиле иде само кроз руско „двориште“. Оваква ситуација може и позитивно утицати глобалне односе Америке и Русије, јер већ једном су имали добру сарадњу и у логистичком смислу двехиљадитих година. Остаје да видимо како ће се окончати преговори о преузимању власти у Kабулу, или ћемо сведочити вишемесечним борбама.

Leave a Reply