На америчком порталу „Њузвик“ у размаку од само дванаест дана појављују се два текста релативно високих америчких и британских званичника, који скрећу пажњу јавности на озбиљна кршења основних права СПЦ у Црној Гори. О чему је реч?

Народ који по признању његових непријатеља живи „на линији ватре“ (Џон Кери), која од 1054. године расеца земље српских „шизматика“ означене од папске курије као „предзиђе кршћанства“ (Antemurale christianitatis), морао би увек да има на уму античку легенду о Лаоконту и данајским даровима.
Како бележи Вергилије у „Енеиди“, од свих Тројанаца само се жрец Лаоконт успротивио предлогу да се после рушења зидина у град унесе огромна фигура коња коју су пред Тројом оставили Ахајци, саградивши је наводно на лични захтев богиње Атине како би се искупили за ранију крађу њене скулптуре из тројанског храма. Тројанцима се после десет година исцрпљујуће опсаде града неочекивано указала нада да ће посредством предмета посвећеног њеном култу напокон придобити на своју страну богињу Атину и тиме преокренути ратну срећу. У заједници у којој је нада у магијско избављење из дуготрајних недаћа била јача од трезвености, Лаоконт је уверење „да Ахајцима не треба веровати ни када поклоне доносе“ морао да плати својом главом и главом двојице синова. Већ следеће ноћи Лаоконтова будност се показала и те како оправданом, али било је одвећ касно не само за спас његовог и живота његових синова већ и свих тројанских ратника. Ахајци сакривени у унутрашњости фигуре коња претворили су само за једну ноћ у прах и пепео десет година безуспешно опседану Троју.

КРСТАШКА ОПСАДА Последња крсташка опсада српских земаља од стране западне црне алијансе траје скоро тридесет година. Током прве деценија ове ратне опсаде америчка штампа била је препуна текстова у којима су представљали „Србе као свиње и лешинаре“ („Чикаго трибјун“, 1. јануар 1993) или су пак констатовали како су „Срби на нивоу звери“ („Њујорк тајмс“, 1993). У патолошкој мржњи према Србима с медијским „спин докторима“ утркивали су се представници америчке неолибералне политичке елите, па је тако Џозеф Бајден у интервјуу за „Си-Ен-Ен“, 1. августа 1993, Србе назвао „неписменима, дегенерицима, чедоубицама и кукавицама“ (Предраг Р. Драгић Кијук, „Хришћанство без Христа“, Београд, 2011).
После три деценије непрекидне сатанизиције Срба, као неочекивани дар с неба на америчком порталу „Њузвик“ у размаку од само дванаест дана појављују се два текста релативно високих америчких и британских званичника, који скрећу пажњу јавности на озбиљна кршења основних права СПЦ у Црној Гори. Најпре су Џони Мур и Нури Туркел, нови чланови Комисије за међународне верске слободе САД (USCIRF) које је именовао Трамп, објавили 25. јуна коауторски текст у коме, између осталог, констатују: „У Црној Гори су нападнути хришћани. Од децембра трају протести након усвајања Закона о слободи вероисповести за који многи верују да ће Влади омогућити одузимање верске имовине. Српска православна црква с правом се боји да Закон служи као изговор за одузимање имовине.“
На истом порталу већ 7. јула објављен је текст посланика доњег дома британског парламента Тима Фарона и Стива Бејкера који се у потпуности бави верским слободама у Црној Гори. Аутори већ у наслову позивају НАТО и В. Британију да стану уз црногорске православне хришћане који су жртве дискриминаторских одредби Закона о слободи вероисповести, изгласаног после „хапшења опозиционих посланика који су се противили његовом усвајању“. Британски посланици јасно указују на најспорније одредбе новог црногорског закона које предвиђају „да се верска делатност може обављати само уз дозволу коју издаје држава“ и „да је државна управа овлашћена да доноси одлуке у споровима око црквене имовине“, уместо да о томе одлучују судови. „У ситуацији у којој су 80% Црногораца верници СПЦ – осам векова старе гране православног хришћанства на Балкану – такав закон постаје дискриминаторски“, закључују аутори текста.

РАЗРАДА ДЕЛОВАЊА Природно је да после тридесет година апсолутне неосетљивости званичника „слободног“ Запада на неправде нанете српском народу, овакви текстови данас пријају Српској цркви и Србима у Црној Гори суоченим с необољшевичким терором Ђукановићевог режима. При томе, аутори наведених текстова су службеници Стејт департмента који уживају поверење Доналда Трампа, док је Британац Стив Бејкер био организатор кампање за брегзит и уз то је 2013. био противник закона о истополним браковима. Ове чињенице одлично се уклапају у позитивни стереотип који Срби имају о садашњим западним изолационистима и конзервативцима. Ако све ово зачинимо сликом актуелног америчког амбасадора у Србији, како у Прањанима, подно Равне горе, одаје пошту ЈВуО због спасавања америчких пилота у операцији „Халијард“, онда се чини да су Срби, чијој је већинској динарској виолентној природи знатно ближа црно-бела идеализована перцепција света, у англосаксонским freeholders-има (слободни власници земље) поново добили политичке савезнике изгубљене далеке 1944. године.
Да се иза наведених ауторских каламбура с „Њузвика“, које потписују и један противник брегзита (Т. Фарон), те први припадник кинеске муслиманске заједнице Ујгура који је постао амерички адвокат (Н. Туркел), крије добро осмишљен политички план показују догађаји који су претходили појави ових чланка. Најпре је 2. јуна Трамп издао Декрет о заштити међународних верских слобода, у коме се верске заједнице означавају као важан партнер САД у унапређењу слободе вероисповести у свету. У Декрету је одређен рок од 180 дана у коме ће Стејт департмент и УСАИД разрадити план „приоритета у области међународне верске слободе који ће се узети у обзир приликом планирања и реализовања спољне политике САД и у програмима државне помоћи Стејт департмента и УСАИД-а“. У ту сврху су истим председниковим актом већ опредељена средства у износу од 50 милиона долара годишње. Поред тога предвиђа се да службеници Стејт департмента прођу посебну обуку у области међународних верских слобода, а да чланови дипломатских мисија у иностранству разраде планове деловања у свакој земљи.

ДАН УОЧИ У руској штампи (А. Мељников, „Независимаја газета“) није прошла незапажено симболична посета Доналда Трампа и његове супруге Меланије, „духовне кћери Римокатоличке цркве“, меморијалу посвећеном папи Јовану Павлу II у Вашингтону и то дан уочи доношења поменутог Декрета. Иначе бригу о овом меморијалном центру води ултраконзервативна католичка организација „Колумбови витезови“, која је, како примећује руски аналитичар, „заокупљена обезбеђењем подршке украјинским националистима у западном свету“.
Ствари постају још јасније из угла излагања државног секретара М. Помпеа 10. јуна на представљању годишњег извештаја о верским слободама у свету. Помпео је Кину означио као „империју зла“ због гушења верских слобода, пре свега муслимана Ујгура, док се Русија нашла на удару критике пре свега због забране деловања секте „Јеховини сведоци“ и онемогућавања неканонске тзв. Православне цркве Украјине да делује на Криму и на подручју Доњецке и Луганске народне републике. У интервјуу за „Дојче веле“, 19. септембра 2019, Помпеов службеник Сем Браунбек прогласио је извештаје америчке Комисије за међународне верске слободе за „златни стандард слободе религије у свету“. Браунбекова улога главног креатора аутокефалности тзв. ПЦУ јасно показује да је за САД „златни стандард“ када су у питању Руска и Српска црква њихова дезинтеграција према шавовима по којима је Запад политички дезинтегрисао деведесетих година прошлог века ова два народа. Ондашњи „крсташки поход“ на православље уследио је после Реган–Војтилиног споразума из 1984. година, а као главно идеолошко оружје за „продор на Исток“ тада је служио секуларизовани корпус индивидуалних људских права.

НЕОЧЕКИВАНИ ДАРОВИ Данас у словенско конзервативно-хришћанско предзиђе Русије (Украјина, Пољска, Словачка, Србија, Бугарска), која се при томе последње две деценије свету представила као доследни бранилац традиционалних вредности, САД могу да продру само уз помоћ конзервативно-хришћанске идеолошке мимикрије. Из тог разлога су и верске слободе из првог амандмана америчког Устава, по речима Сема Браунбека „постале мерило остварења свих других људских права у свету“.
Када данас стигну неочекивани „дарови“ од Англосаксонаца у виду подршке СПЦ у Црној Гори, треба се сетити упутства које је британски министар, лорд Палмерстон 1837. године дао првом енглеском конзулу у Србији Хоџесу; оно се своди на то да као „прво, Србија треба да постане баријера даљим злоупотребама Русије“. Напредњак М. Пироћанац, који се свакако не може оптужити за некритичко русофилство, пишући поводом ревизије Сан Стефанског мира вели: „Али наравно, Аустрија и Енглеска не мисле да Србији израде више но што је Русија учинила, но просто да је одлуче од руске политике.“ Истовремено, историјско искуство показује да политичко одлучење од Русије служи Западу као средство за лакшу и бржу духовно-идентитетску конверзију православних Срба. Зато quidquid id est, timeo Danaos et dona ferentes.

--

Leave a Reply