У својој новој књизи Америчко политичко позориште која ускоро треба да буде представљена читалачкој публици др Љубица Васић, научни сарадник у Центру за студије Aзије, Филолошког факултета Универзитета у Београду, пише, између осталог, о критичком дискурсу који је пратио рат у Вијетнаму а који су озбиљно проучавали водећи амерички мислиоци из поља друштвених наука. Књига Америчко политичко позориште ослања се на анализе најзначајнијег историчара, аналитичара и критичара савремене америчке драме Кристофера Бигзбија у циљу смештања поетика Шепарда и Рејба у савремени драмски и политички тренутак Америке, као и на анализe неких других значајних теоретичара и практичара америчког позоришта који су писали о периоду за време и после рата у Вијетнаму. С тим у вези, може се рећи да је током 60-тих и 70-тих година прошлога века америчко позориште било обавијено плаштом политике.

Истражујући драмска дела двојице америчких драмских писаца Сема Шепарда и Дејвида Рејба, истичем да важан сегмент сложености драма из овог периода лежи у особеној снази когнитивне, емотивне и наративне компоненте драмског језика, који истовремено снажно утиче и на емоције и на мишљење, односно ставове оних који читају драме. Имајући у виду све ово, али и цињеницу да је глобализација омогућила снажну доминацију масовних медија, који су постали важан фактор у односима глобалних снага, анализа филма, са посебним нагласком на његову идеолошку инструментализацију, чинила се врло актуелном.

Кроз анализу драмског стваралаштва Америке тога доба, увидела сам да је Холивуд успоставио релативно стандардан образац за некритичку филмску индоктринацију спољнополитичких поступака. Карактерише га избегавање ширег историјског контекста и сложенијих политичких порука, као и фокусирање на појединце, јасна и стереотипна подела на добре и лоше ликове, повлађивање друштвено прихватљивим шемама међуљудских односа, на пример односа доминантног-потчињеног. Кроз изучавање драмског стваралаштва у годинама након рата у Вијетнаму, често се постављало питање да ли је приказани политичко-идеолошки аспект Холивуда његова мање важна особеност, или је можда политика у тој мери прожела продукцију највеће светске филмске индустрије, да се она не може тумачити и објашњавати ако се у виду нема и један шири идеолошко-политички контекст.
Настојећи да одговорим на то питање, водила сам се концептом који указује на то да би остварила доминацију у друштву, једна идеологија мора имати одзива у оним групама које имају моћ да та уверења преточе у политичке ставове. Како би се што дубље продрло у слојеве промена које је сама идеологија узроковала у америчкој историји након рата у Вијетнаму, неопходно је било пажњу скренути, не само на одређене људе и догађаје, већ и на друштвену историју како ових идеја, тако и њихових садашњих носилаца, с обзиром на друштвене и структуралне промене у америчком друштву које су те идеје поново довеле на значајно место.

У драми True West Сем Шепард разрађује своју омиљену тему о индивидуализму и само-изолацији које су одраз модерне свакодневнице и начина прилагођавања на њу. Условни контакт, који је првобитно замишљен као средство за превазилажење појма удаљености, остао је да функцинише у том руху, и као такав заменио је стварни контакт. Телефон, телевизија и индустрија забаве, виртуелна реалност интернета, сви они пружили су појединцу привид друштвеног живота. Идентитет модерног појединца више подсећа на пасивног посматрача него на активног учесника, што Шепард приказује и као неку врсту скандала.

Као драмски писац, Рејб је изградио репутацију са својом вијетнамском трилогијом: The Basic Training of Pavlo Hummel (1971), Sticks and Bones (1971) и Streamers (1976). Главни јунак драме The Basic Training of Pavlo Hummel је тинејџер, отуђен од своје породице, који друштво и смисао живота тражу у томе да постане добар војник. У Вијетнаму примећује недостатак поштовања које влада у човечанству, учествује у актима насиља и умире потпуно бесмисленом смрћу. Драма Sticks and Bones је симболичан приказ одбијања друштва да призна страхоте рата у Вијетнаму. Када се Дејвид, слепи огорчени вијетнамски ветеран врати кући у Америку, он бива прогоњен својим ратним искуствима и немогућношћу да се повеже са својим родитељима и братом. Драма Streamers фокусира се на три војника који живе заједно у баракама, док чекају превоз у Вијетнаму. Пријатељство бива прекинуто услед расне и сексуалне напетости. Драма The Orphan се понекад сматра Рејбовом четвртом вијетнамском драмом, јер иако се радња не одвија у Вијетнаму, веома подсећа на ратно искуство. У његовим другим представама, приметила сам да Рејб драматизује погоршање моралних стандарда у савременом америчком друштву.

Дакле, добар део вредности, мерила и моралних норми америчке средње класе изведени су из протестантског наслеђа, али подршка овим идејама није зависила искључиво од религије. У ствари, етос америчке средње класе утиснут је у све институције које је та класа контролисала и истовремено је од њих стално добијао подстицај. Породица, јавне школе и црква чинили су институционални тријумвират за преношење ових вредности с генерације на генерацију. Све ове институције имале су свој део одговорности за усађивање неопходних врлина код деце. Увидела сам да су се интегритет породице и ауторитет родитеља сматрали готово светињом.
Већина истраживања идеологије укорењена је у друштвеним наукама и велику пажњу поклањаjу идеологијама у односу на класу, доминантне групе, друштвене покрете, моћ, политичку економију, и на културу. У књизи Америчко политичко позориште пажња ће бити посвећена и спознајној димензији теорије, док ће се задржати критички став на основу којег идеологија може бити смештена у уму, али да то не значи да је мање друштвена.

Истраживањем идеологије у књизи Америчко политичко позориште указујем на нејасност самог појма идеологије, као и на теоријску пометњу које идеолошке анализе изазивају. Као један општи концепт, идеологија није много јаснија од сличних великих израза у друштвеним наукама. То исто може да се каже и за појмове као што су друштво, деловање, моћ, дискурс, ум. У драми The Basic Training of Pavlo Hummel, „сан“ који ишчезава односи се на некада давно примамљиву слику америчког војника, независног, снажног момка „поносног на своју униформу, своју оданост отаџбини и своју сексуалност“. Јунак је Павло, наиван и збуњен момак кога су одгајили потпуно индиференти родитељи. Како је услед духовног сиромаштва био онемогућен да развије своју сопствену визију мушкости, Павло усваја слику типичног америчког добровољца рата у Вијетнаму. С обзиром да је једини ентузијастични учесник у процесу стандардне војне обуке, врло брзо се трансформише у убилачку машину

Док је америчко позориште истраживало границе између аутентичности у понашању и играња улога у односу на идентитет и његове елементе који су преовладавали 70-тих и 80-тих година, Бигзби истиче да су почеле да се осећају последице веома снажног утицаја који је на америчку културу и идентитет имао један од најтрауматичнијих историјских догађаја, а то је рат у Вијетнаму. Запазила сам да је рат у Вијетнаму догађај који је највише подложан ревизији на пољу политике и медија, али позориште указује на још једну кључну форму његове ревизионистичке митологије. С обзиром да је сложеност америчког идентитета постајала све више очигледна током 80-тих и 90-тих година прошлога века, позориште је све више узимало маха у праћењу овог тренда. Политички обојени извођачки процеси били су превасходно инспирисани истраживањем доминантних друштвених структура, па су с тим у вези расветљавали језик, етничку припадност и друштвене класе унапред условљене патријархатом.

У свом истраживању пажњу поклањам испитивању скоријих дешавања на позоришној сцени Сједињених Америчких Држава која нас опет враћају на само питање шта је то заправо амерички идентитет. Америчка драма 21. века фокусира се на непрекидно испитивање националног идентитета. Водила сам се тенденцизним концептом да је појединац онакав каквим се представља у јавности. Управо када је реч о драми The Basic Training of Pavlo Hummel, паралелу сам подвукла и са драмом Артура Милера Смрт трговца, с тим што је Рејб у својим радовима показивао привреженост другим Милеровим драмама, попут After the Fall и View from a Bridge, позивајући се више на његову моралну комплексност, него на његову технику и драмску конструкцију, иако се чини да се конструкција драме The Basic Training of Pavlo Hummel поклапа са конструкцијом драме After the Fall. Могу да кажем да је велики утицај на Рејба имао и Ежен Јонеско, посебно због његове јединствене употребе језика. Пинтеров утицај се осећа у Рејбовом приказивању насиља које је пре иманентно него усиљено. Попут Пинтера, Рејб комбинује снажну размену моћи међу ликовима са дужим монолозима, у којима се призива прошлост. Тако, Дејвидова породица много теже прихвата његову везу са једном вијетконговком него саму чињеницу да се из рата вратио слеп. С друге стране, то је оно што га спашава од породичних стега и хорора рата. Рат се водио како на војном тако и на лингвистичком нивоу, уз мноштво термина у пежоративу смишљених са циљем да се непријатељ дехуманизује како би лакше био елимисан.

Сједињене Америчке Државе су светски лидер у развијању конзервативне идеологије. Дакле, та идеологија се заснива на фундаменталним вредностима породице и националног интереса. Управо су амерички теоретичари проширили појам националног интереса у савременој политици, тако да се данас, захваљујући њима, говори о пројектовању националног интереса у друга геополитичка позоришта а ради успостављања идеолошког идентитета.

Уз моју обазриву претпоставку да је то зато што су писали у време у којем су традиционални концепти о, на пример, маскулинитету стално предмет расправа, чини се да је маскулинитет постао проблематичнији у делима савремених аутора попут Сема Шепарда и Дејвида Рејба. Њихов рад је у мојим анализама пружио приказ начина на који је маскулинитет сачињен и на који је проблематизован у америчком друштву. Рат у Вијетнаму изазвао је најмасовније антиратне протесте до тада, а многе од њих предводили су вијетнамски ветерани попут Рона Ковика који је написао књигу по којој је снимљен и чувени филм Рођен четвртог јула. Америчку драму и позориште из овог периода одликује у тематском смислу приказ разних облика бунта, а у формалном смислу одступање од реализма. У том контектсу, најзначајнија драмска дела са „вијетнамском темом“ била су Streamers, The Basic Training of Pavlo Hummel, Sticks and Bones, The Orphans, и породична трилогија Сема Шепарда као рефлексија мачизма и рата у Вијетнаму коју чине драме: Curse of the Starving Class, Buried Child, True West.

Током рата у Заливу 1991. године, Шепард је приказао, према речима тадашњих критичара, једну оштру анти-ратну драму која кроз осећање носталгије враћа публику у 60-те године прошлога века. Међутим, у њој није било речи о томе. Приметила сам да је у њој, попут његових ранијих драма, било речи о Америци којој је недостајала унутрашња кохезија. Њен наслов, States of Shock, може се применити на сваку следећу драму која осликава насиље и декаденцију појма љубави који су захватили Америку тога доба. Према истраживањима Кристофера Бигзбија, како сам запазила, Шепард је био први драмски писац који је своје драме конструисао помоћу материјала из популарне уметности. Критичари су у више наврата Сема Шепарда доводили у везу са Дејвидом Рејбом. И Рејбови ликови настањују оштећени свет. Пажљивом упоредном анализом, забележила сам да се и његови ликови држе једни других са истом дозом очајања, повређујући једни друге успут. Оба аутора посматрачи су потпуног колапса форме и лепоте. Створили су драме у којима главни јунаци настањују свет извучен из митског контекста. Обојица су свесни сексуалности својих ликова, али такође инсистирају на непремостивом јазу између мушкараца и жена који различито доживљавају стварност око себе.

У драмама о Вијетнаму написаних 70-тих и 80-тих година, акције америчких војника у Вијетнаму истражују се заједно са илузијом о аутентичном идентитету који је постојао пре ратних искустава. Ту настојим да осветлим скривене нити које у овим драмама мит и реалност повезују до нивоа непрепознатљивости, јер управо због своје мистичности и нису најпоузданија места за тражење истине. Историја се представља као мит, као нарација која није адекватна за процес рекреирања искустава. Једини потенцијални приступ стварности има заправо тело, о чему ће бити више речи у самој књизи. Блиски контакт са смрћу, крвљу, откинутим деловима тела, постаје искуство кроз које се формирају нови идентитети ветерана рата у Вијетнаму. Истражујући контекст драмског стваралаштва Америке тога доба, кроз дела ове двојице аутора, приметила сам да насиље које су преживели амерички војници постаје примарни извор идентитета и знања у драмама о Вијетнаму у њиховом покушају да опишу необјашњиво. Са историјске тачке гледишта посматрано, преиначење ратних искустава у позориште требало је да има за циљ да се чудни, језиви ратни елементи и термини приближе широј јавности. Метафора рата као позоришта имала је огроман друштвени и психолошки ефекат на претпоставке о идентитету током и убрзо након рата у Вијетнаму. За војнике који су се себе видели као глумце који играју своје улоге одвојени од урођених система вредности и морала била је у ствари тактика преживљавања. Међутим, психолошка фрагментарност коју је створила ова подвојеност на стварну личност и позоришни лик створила је потребу за приказивањем нове слике о америчком идентитету који је требало конструисати за ветеране рата у Вијетнаму.

Пажњу сам усредсредила на Шепардову перцепцију америчког идентитета са аспекта критике идеолошког дискурса, идентификујући елементе националног карактера. С тим у вези, настојала сам да опишем ескапистички импулс који преовладава његовим драмама, истражујући шаблоне којима се и његове и Рејбове драме воде. Ту се види промена фокуса са порицања на конфронтацију, у тренутку када се ликови хватају у коштац са спознавањем индивидуалног и националног наслеђа, па су приморани да се суоче са стварношћу америчког идентитета који је под снажним утицајем прошлости. Стога, пажња се преноси на појам Америке као земље којој је ускраћен национални мит и на чињеницу да америчка нација мора изнова да открије срж мита који ће самим тим изнова створити колективни амерички идентитет.

Историјски посматрано, а то ћу илустровати кроз анализе драма поменутих аутора, трансформација ратног искуства у позориште требало је да за циљ има освешћивање народа по питању њиховог знања о рату уопште. Рат, као позоришна метафора, имало је огроман друштвени и психолошки утицај на мишљења о идентитету током и непосредно након рата у Вијетнаму. Такође сам запазила да је за вијетнамског ветерана Дејвида Рејба писање било начин да унутрашњи немир преточи у мисли. Други аутори који су писали о Вијетнаму такође су покушавали да својим делима објасне необјашњиво. С тим у вези, Шепардове драме илуструју не само супротстављену већ и вечиту потрагу за америчким идентитетом. Његове драме такође откривају све потешкоће те потраге. Да би повратили осећај за идентитет, Американци морају да одбаце своју фиктивну илузију о националном карактеру суочавајући се са истином о америчком идентитету.

У својој новој књизи Америчко политичко позориште, анализом формалног, идејног и тематског склопа драмског стваралаштва Шепарда и Рејба, настојала сам да утврдим идеолошке повезаности између теоретских претпоставки на којима почива конструкција идентитета, што као крајњи исход има утврђивање идејних и идеолошких сродности Шепардових и Рејбових драма заснованих на константној потрази за идентитетом и критици доминантом идеологијом наметнутог облика идентитета.

Др Љубица Васић

--

Leave a Reply