Изненадна ерупција антивладиних демонстрација широм Ирана истовремено је генерисала изненађење и ентузијастичну подршку међу Американцима који презиру теократски режим ајатолаха Алија Хамнеија. Трампова администрација је ово питање чак изнела пред Савет безбедности УН. Коментари амбасадорке Ники Хејли су саопштили став администрације. Она је изјавила да је Иран „под лупом“, након истицања неких слогана које ирански демонстранти узвикују. „Непоштовање права сопствених грађана од стране иранског режима је нашироко документовано дуги низ година“, рекла је Хејли, додавши да САД „недвосмислено стоје уз оне Иранце који за себе и своје породице траже слободу и просперитет, и достојанство за своју државу. Ми нећемо ћутати.“

АМЕРИКА БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ДИСТАНЦИРА ОД ИРАНСКИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА 1

Амерички ентузијазам у погледу новог развоја ситуације у Ирану је разумљив. Упркос скромним променама које је реформистички председник Хасан Рохани спровео претходних година, ирански политички систем остаје узнемирујуће аутократски и крив за кршења људских права (премда вероватно не у мери као амерички савезник Саудијска Арабија). Међународно понашање Техерана је дуго било трн у оку Вашингтона по многим питањима на Блиском Истоку, и шире од тога. Стога не изненађује што лидери Сједињених Држава, медији и вероватно већина јавности желе да ирански режим виде покривен пепелом историје.

Ипак, изрази солидарности којима су се неки амерички званичници и спољнополитички активисти огласили производ су несмотрености. Блиски загрљај Вашингтона лако може учинити више штете него користи. Два су кључна разлога за већи опрез и повученост. Прво, политички и идеолошки састав демонстраната је магловит. Друго, многи Иранци, чак и они који не воле Хамнеија и сличне њему, сумњичави су према било каквим сигналима да се САД поново мешају у иранске унутрашње односе. Имајући у виду понашање Вашингтона, враћајући се на пуч из 1953. којим је збачена демократска влада у Техерану, такво неповерење је логично. Знајући те факторе, Трампова администрација требало би да усвоји опрезну и уздржљиву стратегију.

АМЕРИКА БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ДИСТАНЦИРА ОД ИРАНСКИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА 2Ми напросто не знамо много о противницима режима који су изашли на улице. По изјавама и понашању, чини се да су неки од демонстраната секуларне демократе. То је сигурно први утисак који неко стиче када види жену која је скинула свој хиџаб и поносно стала у гардероби западног стила, упркос очекиваној казни за овакво супротстављање правилима облачења која намећу религијске власти. Међутим, други демонстранти су носили слике лидера култне марксистичке групе из егзила, Муџахедин е Калк (МЕК). Билo би сулудо на основу тога претпоставити да је бенигна, много мање секуларна и демократска оријентација прихваћена од стране свих, или чак већине антирежимских демонстраната.

САД су пречесто грешиле у другим земљама, присвајајући наводне демократске протесте за које се испоставило да су били недостојни носиоци те вредности (демократије), а у неким случајевима су се претварали и у своју антитезу. Примери за то су подршка никарагванским Контрама, побуњеницима UNITA у Анголи, Ослободилачкој војсци Косова, ирачком Националном конгресу и украјинским демонстрантима на Мајдану. У неким од ових случајева, спонзорство и помоћ Вашингтона су чак помогли да дође до неповољних исхода.

Неки аспекти иранских немира су отрежњујући, чак и забрињавајући. Моћан мотив, можда чак и доминантан, јесте свеобухватно незадовољство економском ситуацијом у земљи. Тај извор непријатељства према влади не мора нужно да се пренесе у шире политичко противљење – још мање у противљење оличено кроз либералну, антиклерикалну агенду. Додатно забрињава што изгледа да изразито нелиберални елементи подржавају демонстранте. Они укључују како МЕК, тако и тврдолинијашке исламисте бившег председника Махмуда Ахмадинеџада. Ни један од њихових присталица није показао много афинитета за либералне вредности западног стила. Њихова укљученост би требало да покрене одређена питања, ако не и да баци љагу на саму идеју ових протеста.

Чак и уколико би се испоставило да су већина антивладиних активиста секуларне демократе, САД би требало да избегну нуђење тесних односа. Прекомерне похвале лако би могле да се испоставе као штетне за идеју слободе. Као што је наведено, Вашингтон заслужено има негативну репутацију међу Иранцима широм политичког спектра. CIA је заједно са британском обавештајном заједицом оркестрирала пуч 1953. (на сликама изнад и испод) који је  вратио власт тиранском шаху у наредних четврт века. Иранци нису заборавили ту епизоду. Нити су заборавили одлучну подршку Вашингтона крвавом рату Садама Хусеина и агресији на њихову земљу осамдесетих година – конфликту који је однео животе стотина хиљада Иранаца.

АМЕРИКА БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ДИСТАНЦИРА ОД ИРАНСКИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА 3Имајући у виду такву позадину, опкољени клерикални режим ће изгледно покушати да критичаре представи као америчке пудлице и марионете. Ако истакнути Американци изразе гласну подршку демонстрантима, овакав план ће учинити далеко лакшим. Подршка САД би могла бити (у неким случајевима буквално) пољубац смрти за антирежимске активисте.

Ова ситуација намеће потребу за опрезном и резервисаном позицијом САД. Ако демонстрације заиста говоре о појави секуларног, демократског Ирана, тај исход би био највише добродошао. Међутим, ми немамо довољно информација о томе како би постклерикални режим изгледао, чак и уколико би протести довели до суштинских политичких промена. Последња ствар коју би наше руководство требало да ради је да смањује шансу за оптималан исход ангажовањем у трапавим напорима да се „помогне“ дисидентима. Пустимо једном људе који се у другој земљи супротстављају репресивном режиму да самостално одреде своју политичку судбину, без мешања САД.

Тед Гејлен Карпентер – виши сарадник на институту Кејто и уредник часописа National Interest. Аутор је десет књига и више од 700 чланака о међународним односима.

Превео Иван Ристић

Извор: standard.rsnationalinterest.org

loading...