Пен­зи­о­ни­са­ни аме­рич­ки ге­не­рал Деј­вид Пе­тре­ус из­ја­вио је не­дав­но „да је Вла­ди­мир Пу­тин нај­бо­љи по­клон НА­ТО-у од вре­ме­на хлад­ног ра­та”. По­твр­дио је та­ко чи­ње­ни­цу да Аме­ри­ка увек мо­ра да има не­ког про­тив­ни­ка: ко­му­ни­зам, те­ро­ри­зам, Ру­си­ју, Ки­ну… И ни­је био у пра­ву Ми­ха­ил Гор­ба­чов ка­да је у сми­рај рас­па­да Со­вјет­ског Са­ве­за ре­као Џор­џу Бу­шу: „Учи­ни­ће­мо вам не­што стра­шно, оста­ви­ће­мо вас без про­тив­ни­ка.” Гор­ба­чов је то за­и­ста и ура­дио, али то ни­је уми­ри­ло аспи­ра­ци­је САД и НА­ТО пре­ма ши­ре­њу на Ис­ток, при че­му је Збиг­њев Бже­жин­ски ја­сно по­ру­чио да „САД ви­ше ни­ка­да не­ће до­зво­ли­ти да би­ло ко­ја др­жа­ва у све­ту до­стиг­не моћ не­ка­да­шњег Со­вјет­ског Са­ве­за”.

И би­ло је та­ко све до по­ја­ве Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на. Ње­гов го­вор на Без­бед­но­сном фо­ру­му у Мин­хе­ну 2007. го­ди­не био је про­ро­чан­ски, јер по­ру­чио је За­па­ду: „Свет ни­је са­мо ваш”. Го­ди­ну да­на ка­сни­је до­го­ди­ла се Гру­зи­ја, де­вет го­ди­на ра­ни­је Ко­со­во, па Ирак и Ли­би­ја, и Мо­сква је схва­ти­ла да је свет 21. ве­ка свет вој­но ја­ких. По­сле је сти­гао др­жав­ни удар у Укра­ји­ни, па Крим, а он­да и Си­ри­ја. Упра­во је Си­ри­ја до­ве­ла до то­га да Мо­сква и Ва­шинг­тон раз­ме­не ста­во­ве о то­ме ко је „из­у­зет­на на­ци­ја”, а ко ни­је.

Мо­же се ре­ћи да је ко­декс по­на­ша­ња и ма­па пу­та аме­рич­ке су­пер­си­ле 21. ве­ка мо­дер­на им­пе­ри­јал­на док­три­на, то је нај­на­ци­о­на­ли­стич­ки­ји и нај­кон­зер­ва­тив­ни­ји план још од вре­ме­на Ро­нал­да Ре­га­на. По­јед­но­ста­вље­но то зна­чи да САД ни­ко­ме не­ће до­зво­ли­ти да по­ку­ша да до­ве­де у пи­та­ње аме­рич­ку вој­ну су­пер­и­ор­ност, ни­ти да Ва­шинг­тон же­ли да то­ле­ри­ше стра­те­шку пат-по­зи­ци­ју у ка­квој је био за вре­ме хлад­ног ра­та са Мо­сквом.

То је по­ка­за­тељ јед­не им­пе­ри­јал­не гра­ма­ти­ке, ко­ја свој вр­ху­нац до­сти­же у на­ци­о­нал­ној фан­та­зи­ји да САД пред­ста­вља­ју не­ку вр­сту ле­ги­тим­ног на­след­ни­ка Рим­ског цар­ства. Вла­ди­мир Пу­тин је пре не­ко­ли­ко го­ди­на у свој ко­лум­ни у „Њу­јорк тај­мсу” ар­гу­мен­то­ва­но оспо­рио то на­след­ство, аме­рич­ка де­сни­ца би­ла је кон­стер­ни­ра­на.

„Ни­је­дан на­род 19. ве­ка не мо­же да одр­жи ко­рак са на­шим осва­ја­њи­ма, на­шим ко­ло­ни­јал­ним ус­пе­си­ма и на­шом екс­пан­зи­јом, ни­шта нас ви­ше не­ће за­у­ста­ви­ти”, из­ја­вио је још 1895. се­на­тор Хен­ри Ке­бот Лоџ. По­ли­ти­ча­ри су, пре­ма чу­ве­ној фор­му­ла­ци­ји Те­о­до­ра Ру­звел­та, са­ња­ри­ли о јед­ном „сплен­дид литл вор”, или „сјај­ном ма­лом ра­ту”, ко­ји би пру­жио оправ­да­ње за ме­ђу­на­род­ну екс­пан­зи­ју САД. Те­о­дор Ру­звелт се ди­вио бри­тан­ском им­пе­ри­јал­ном књи­жев­ни­ку Ра­ди­јар­ду Ки­плин­гу: „Хо­ћу да САД по­ста­ну до­ми­нант­на си­ла на Па­ци­фи­ку. Аме­рич­ки ће на­род оства­ри­ти нај­ве­ћа де­ла јед­не ве­ли­ке си­ле.” Но­ви­нар Марс Хен­ри Во­тер­сон је овај им­пе­ри­ја­ли­стич­ки  дух де­ве­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка ре­зи­ми­рао по­но­сним, али исто­вре­ме­но и про­роч­ким ре­чи­ма: „Ми смо јед­на ве­ли­ка им­пе­ри­јал­на ре­пу­бли­ка, по­зва­на да из­вр­ши пре­су­дан ути­цај на чо­ве­чан­ство и да свет об­ли­ку­је она­ко ка­ко то до са­да ни­је по­шло за ру­ком ни­јед­ној дру­гој зе­мљи, па чак ни Рим­ском цар­ству”.

„Чи­ње­ни­ца је”, пи­сао је пре се­дам го­ди­на увод­ни­чар „Ва­шинг­тон по­ста” Чарлс Кра­ут­ха­мер, је­дан од нај­у­ти­цај­ни­јих иде­о­ло­га аме­рич­ке но­ве де­сни­це, „да од Ри­ма ни­јед­на зе­мља ни­је по­се­до­ва­ла та­кву кул­тур­ну, еко­ном­ску, тех­нич­ку и вој­ну над­моћ”. Још 1999. у вре­ме бом­бар­до­ва­ња Ју­го­сла­ви­је Кра­ут­ха­мер про­кла­му­је: „Аме­ри­ка штр­чи над све­том као ко­лос. От­ка­ко је Рим ра­зо­рио Кар­та­ги­ну ни­ко дру­ги ни­је до­сти­гао та­кве ви­си­не.”  Рим­ско цар­ство по­ста­ло је та­ко у Ва­шинг­то­ну ре­фе­рент­на тач­ка но­ве аме­рич­ке де­сни­це. Ана­ло­ги­ја са Ри­мом, као и све­при­сут­ност ре­чи „им­пе­ри­ја” у аме­рич­кој штам­пи све­до­че о из­град­њи јед­не им­пе­ри­јал­не иде­о­ло­ги­је, јер Аме­ри­ка ни­је слу­чај­но да­нас вој­но ан­га­жо­ва­на у зе­мља­ма где су не­ка­да би­ле ан­га­жо­ва­не бри­тан­ске ко­ло­ни­јал­не тру­пе: Ав­га­ни­стан, Бли­ски ис­ток… Из­град­ња да­нас „по­ср­ну­лих” др­жа­ва и њи­хо­вих де­мо­кра­ти­ја са­мо је  на­ста­вак по­сла не­ка­да са­мо­све­сних Ен­гле­за под ко­ло­ни­јал­ним шле­мо­ви­ма.

Још је­дан иде­о­лог аме­рич­ке де­сни­це Дај­неш Џсо­у­за, ко­ји је ра­дио као ис­тра­жи­вач на „Ху­ве­ро­вом ин­сти­ту­ту”, об­ја­вио је пре 19 го­ди­на чла­нак вр­ло ре­чи­тог на­сло­ва „По­хва­ла аме­рич­кој им­пе­ри­ји”,  у ко­јем ка­же „да би Аме­ри­кан­ци ко­нач­но тре­ба­ло да спо­зна­ју да је њи­хо­ва зе­мља по­ста­ла нај­у­зви­ше­ни­ја им­пе­ри­ја ко­ју је свет ика­да по­зна­вао”. Овим пу­бли­ци­стич­ким  па­ли­ку­ћа­ма но­ве аме­рич­ке де­сни­це при­дру­жио се и про­фе­сор Сти­вен Пи­тер Ро­у­зен са Хар­вар­да: „На­ше вре­ме ни­је вре­ме бор­бе про­тив не­ког ри­ва­ла, јер ње­га на­про­сто не­ма.”

То што иде­ја о им­пе­ри­ји ра­ди­кал­но про­тив­ре­чи кла­сич­ном то­кви­лов­ском са­мо­о­па­жа­њу Аме­ри­ка­на­ца, уте­ру­ју­ћи при­том у лаж и иде­ју да Аме­ри­ка пред­ста­вља де­мо­крат­ски из­у­зе­так ме­ђу мо­дер­ним др­жа­ва­ма, то очи­глед­но не пред­ста­вља ни­ка­кав не­пре­мо­стив про­блем за аме­рич­ку но­ву де­сни­цу. У том кон­тек­сту Евро­па не фи­гу­ри­ра као са­мо­стал­на стра­те­гиј­ска си­ла, већ као за­ви­сна зо­на ко­ја не­ма ни во­ље ни спо­соб­но­сти да бра­ни свој рај, ње­на за­шти­та за­ви­си од во­ље Аме­ри­ке да во­ди рат. Збиг­њев Бже­жин­ски је то ле­по фор­му­ли­сао: „На­ше европ­ске са­ве­зни­ке др­жи­мо у ста­њу за­ви­сно­сти, оста­ле европ­ске зе­мље ко­ја нам пла­ћа­ју да­нак су под на­шим ту­тор­ством, ујед­но спре­ча­ва­мо и мо­гу­ће удру­жи­ва­ње вар­ва­ра”.

Кра­ут­ха­мер му се, не баш суп­тил­но, при­дру­жио: „Аме­ри­ка је до­би­ла хлад­ни рат, ста­ви­ла у џеп ис­точ­ну Евро­пу, смр­ви­ла Ср­би­ју, Ирак и Ав­га­ни­стан и са­свим уз­гред­но по­ка­за­ла да је Евро­па ни­шта. ”

Он­да се по­ја­вио Пу­тин и отво­ре­но ре­као да то не­ће ићи баш та­ко. За­то је и по­пу­ла­ран у Ср­би­ји.

Мирослав Лазански