Док Трампова администрација обележава своју прву годишњицу, једно је јасно: америчка политика се пузећи променила на узнемирујући начин вредан пажње. Међутим, многе ствари остале су исте, а једна од њих је и крвава очајничка јама у какву је Сирија претворена у претходних седам година.

Насиље можда више није на свом врхунцу, али још увек је довољно ужасно да хуманитарци УН и званичници за избеглице излазе са медијским извештајима у којима најављују апокалипсу уколико Асадов режим не дозволи хуманитарним радницима неограничен и безуслован приступ милионима цивила који се налазе на неколико недеља од смрти од неухрањености. Башар Ал Асад, разуме се, нема намеру да то учини, нити га посебно занимају молбе за милост међународне заједнице.

Заиста, у време када су руске и сиријске трупе подржане од стране Иранаца и провладине милиције биле у акцији бомбардовања Идлиба који је постаО највећи симбол отпора, државни секретар Рекс Тилерсон био је у сунчаном кампусу Универзитета Стенфорд и покушавао да убеди све присутне да Трампова администрација има сиријску политику. Бела кућа се не повија пред сваким поветарцом, како је обично приказана у мејнстрим медијима.

ИМА ЛИ ТРАМП СИРИЈСКУ ПОЛИТИКУ?
Уместо тога, она је фокусирана да уради оно што је Обамина администрација пропустила: да искористи америчку војну моћ како би се притисли Руси, који ће потом извршили притисак на Асадов режим да преговара о мировном решењу седмогодишњег конфликта. „Ми разумемо да је сиријски проблем сложен“, рекао је Тилерсон маси у публици. „Решења која смо осмислили неће бити једноставно постићи… Ићи ћемо ка деескалацији грађанског рата у Сирији, радити на изградњи мира, и охрабривати све стране да заузму место за преговарачким столом.“

Ако вам ови политички циљеви звуче познато, то је зато што јесу познати. Председник Обама је такође покушао да ради са Русима како би се успоставио преговарачки процес под окриљем УН који би за сто заједно довео Асадове представнике и сиријску политичку опозицију. Међутим, испоставило се да је режим тако радикално супротстављен било каквој помисли о Асадовом напуштању функције да је процес остао заглављен у погледу аргумената о протоколу више него у погледу суштинских питања.

Ипак, Трампова администрација не ограничава себе на ова три циља. Њени циљеви су далеко амбициознији – у ствари толико амбициозни да се могу назвати илузорним. Према Тилерсону, политика администрације према Сирији се врти око пет кључних тачака: чишћења остатака ISIS-а и одржавања америчких трупа у Сирији како та терористичка група не би могла да се обнови; олакшавања пружања основне помоћи око реконструкције места и градова ослобођених од ове терористичке групе; превентивно деловања на иранску експанзију; убрзање транзиционог процеса под окриљем УН; и стварања услова у којима би милиони сиријских избеглица и интерно расељених лица могли да се врате својим кућама.

„Одговорна промена можда неће доћи тако брзо како се неки надају“, рекао је Тилерсон, „али промена ће се дести.“ Да ли ће? Нема сумње да би велика већина Сиријаца желела да се једно јутро пробуди и види Башара ал Асада како пакује своје ствари и иде у егзил у Москву. Многи други преферирају Асадово хапшење и транспортовање у Хаг где би му било суђено за ратне злочине и злочине против човечности, и где би био осуђен на доживотни затвор. Вашингтон би свакако желео то да види.

Заиста, упркос Трамповом претпостављеном афинитету према диктаторима и ауторитарним владарима, Башар ал Асад није у том клубу.  Трамп га је назвао убицом деце, ратним злочинцем, животињом, и зликовцем који је починио неке од најгнуснијих злочина у 21. веку – што је све тачно и од стране Тилерсона поновљено мање снажним тоном у његовом јучерашњем обраћању.

Међутим, мисли и емоције не креирају конкретне политике, а камоли политику коју САД заправо могу да спроведу. Тилерсон је говором играо на карту величине и наде, са типичним поентама које републиканци и демократе у Вашингтону користе још од кад је Асад први пут својој војсци наредио да пуца на мирне демонстранте, у марту 2011, а које се своде на то да је Асад у тој мери убица и деспотски владар да не заслужује било какву улогу у сиријској политичкој транзицији.

Тилерсон је рекао да ће време, стрпљење и истрајност довести до тога да он буде притиснут да напусти председничку палату у Дамаску. Сиријци ће тада имати најбољу прилику коју су икада имали да започну процес писања новог устава за постасадовску еру. А УН ће напокон бити способне да закажу председничке и парламентарне изборе, на којима би Асаду било забрањено да учествује.

КАКО ПОЛИТИКУ ПРЕТВОРИТИ У РЕАЛНОСТ?
Упркос оптимизму у погледу тога шта може бити урађено, мало је било речи о детаљима који би те наде претворили у реалност. На пример, како у североисточној Сирији задржати неколико хиљада америчких војника у склопу трајне сарадње,са циљем убрзавања преговора у Женеви, дипломатског процеса који је закочен након осам рунди преговора?

Да ли заиста треба да поверујемо да ће Асад, који нема никакав мотив да преговара о сопственој оставци и демонтажи политичке моћи коју има, дрхтати и одједном постати нови човек када схвати да ће америчке трупе остати стациониране у његовој земљи? Не заборавимо да америчке снаге за специјалне операције и саветници на сиријском тлу спроводе операције већ годинама, што је имало нулти утицај на вољу режима да учествује у преговорима око окончања конфликта. Зашто би сада исход био другачији?

Тилерсон је у свом говору упозорио да ће Вашингтон усредсредити свој фокус на супротстављање иранском утицају у Сирији, што је циљ који многи унутар и изван Белтвеја недвосмислено подржавају. Међутим, шта супротстављање иранском утицају значи у пракси? Ако то значи овлашћивање америчке војске да се на терену бори против шиитских милиција, то би била дефиниција пузајуће мисије и кампање са сумњивом правном основом.

Конгрес америчке трупе није овластио да се боре против сиријске владе, да не помињемо иранске паравојне формације или оперативце. На којој правној основи би Трампова администрација могла да спроведе ираноцентричну стратегију у Сирији? Тилерсон то није рекао, уместо тога преферирајући уобичајени увијени језик о потреби да се превентивно спречи потпуно преузимање Леванта од стране Ирана.

То су дивни ставови које ће вашингтонским јастребовима пријати као сочни стек у неком од Трампових хотела, али они неће бити довољни да убеде амерички народ – који би у највећој мери радо остао у потпуности изван сиријског хаоса – да је још једна неодређена америчка војна обавеза у арапском свету у интересу националне безбедности њихове земље.

Ако је Тилерсонов говор имао за циљ да америчком народу и америчким савезницима у региону разјасни Трампоу сиријску политику, промашио је мету. На крају имамо само још више питања.

Данијел Р. Депетрис – члан организације Defense Priorities

Превео Иван Ристић

Извор: standard.rsnationalinterest.org

Advertisements

loading...