Немам трунку потребе да се било коме додворавам, нити да водим рачуна шта ћу написати како би то било за шире масе прихватљиво и коректно. Понајмање се трудим да се браним од напада оних за које иначе све најгоре мислим, те ме сваки њихов напад додатно мотивише да будем што одлучнији и чвршћи у својим ставовима, јер њихове напада заправо ценим као похвалу. Најпре ту убрајам изузетно малобројну, а на нашу жалост крајње моћну у сваком погледу, самозвану српску елиту. Најгори аутошовинисти која себе хране најпримитивнијим самопорицањем и одрицањем сопственог идентитета, махом деца или унуци титоистичких функционера, који нам данас држе слово о тобожњој грађанској Србији. Сваки њихов напад је орден за честитог човека.

Фото: AFP
Фото: AFP

Повод овог писанија је мој став о навијању за хрватску репрезентацију на Светском првенству, најпре против Русије, а потом и у свим осталим утакмицама. Игром случаја у целу причу је укључен и српски најбољи спортиста, Новак Ђоковић, који је ничим изазван изјавио да навија за Хрватску. Изнео сам став, врло отворено и јавно, да сваки Србин који може да навија за ту репрезентацију је идиот, психопата и зрео за лудницу, те немам нити један разлог да се за такав став извињавам, већ напротив, када сам видео ко ме је све напао то ме је додатно мотивисало да свој став учврстим. Истински су први кукурикнули они који се проналазе у сва три епитета која сам им пришио и врло ми је драго што су се пронашли прозванима, па ме нападају.

Навијати за репрезентацију чији играчи у свлачионицама своје успехе прослављају тако што певају песме тзв. певача чији стихови величају најгоре кољаче које је свет запамтио, ваљда зато што у својој историји ништа боље и немају о чему би могли да певају, заиста је случај за психијатрију. То је толики аутошовинизам да немам речи. Наравно, увећ се пронаћи паметњаковићи који ће све то правдати глупавим фразама како је то све само спорт и како свако има право да навија за кога хоће. Такав сој људи ми се посебно гади. Нити је фудбал, као ниједан други већи спорт, могућ без озбиљног уплитања политике, посебно не на планетарном такмичењу какво је Светско првенство, нити ти што овом глупом фразом правдају свој аутошовинизам верују у њу. Уосталом, зар Аргентина не слави највише Марадона зато што је гол „божијом руком“ постигао баш мрским Енглезима? Зар Мароко није погинуо против Шпанаца на овом Светском првенству, без обзира што му утакмица ништа није значила? Није ли било у плану да се Русији одузме организација Светског првенства баш због политичких разлога, јер се организација истог сматра као највећа Путинова победа? Зар на свакој утакмици не долазе председници и премијери? Па зашто се све то ради, ако је то само спорт, а да нема политике? Порука хрватских фудбалера из свлачионице је политичка порука којом они јасно стављају до знања шта су им светиње на том такмичењу и за шта се боре. Самим тим, само ненормалан Србин може то да подржи.

О другој бесмислици како свако има право да навија за кога хоће, сумануто је трошити речи, јер нисам још затекао Аргентинца који ће рецимо икада навијати за Енглеску, нити Грка који ће навијати за Турску и обрнуто. Постоји нешто што се зове морал и поштовање сопственог народа, а то нашој југоносталгичној елити изашлој из Брозовог шињела очито највише недостаје.

Навијати за репрезентацију државе која је протерала комплетно српско становништво, чије друштво не може да се суочи са усташким злочинима, која угошћује по емисијама човека који пева у славу усташких злочинаца и чије песме као један певају хрватски репрезентативци, у којој Срби не могу да пишу на сопственом писму, у којој постоје тајне оптужнице за наводне ратне злочине током рата, у којој се Србима не враћа отета и опљачкана имовина, не може се другачије назвати до најгорим обликом аутошовинизма. У тим људима влада екстремно изражени дух самопорицања, баш онако како га је Мило Ломпар у својој књизи описао. То је истинска дијагноза.

На крају о Ђоковићу. Искрено се надам да се каје због своје изјаве и да сада схвата колико се његове речи мере и вреднују. Најпре због огромног броја Срба Крајишника која су протерани из те исте „лијепе њихове“ а који су њему давали велику подршку могао је да оћути своју симпатију према „сусједима“. Овако, направио је себи бесмислену антирекламу, јер се на тај начин не промовише ни мир, нити суживот. Он се промовише искреним односом, а хрватски репрезентативци су певањем Томсонових песама према Србима искрено показали какав однос имају. Има ли потребе таквима давати подршку? Има, ако си мазохиста, а верујем да Ђоковић то ипак није.

Владимир Ђукановић

Извор: ozbiljnaanalitika.com

--