Прелепа кћи убијеног кнеза Лазара и кнегиње Милице, малолетна Оливера, одласком у харем Бајазита, поднела је жртву за добробит Србије и српског народа. Послата је право у наручје убице њенога оца.

Најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена је, претпоставља се, између 1373. и 1376. године, у Крушевцу. Родитељи су јој дали библијско име Оливера (на латинском маслина), као симбол напретка, лепоте, снаге и мира. Име као да је одредило даљу судбину мале кнегиње (Номен ест омен). Поред браће Стефана и Вука и сестара Маре, Драгане, Теодоре и Јелене, Оливера је била миљеница родитеља.
Родослов њене мајке Милице води до Вукана Немањића, краља Дукље и најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, брата Стефана Првовенчаног и Светог Саве. По оцу, кнезу Лазару, унука је извесног Принца Хребељановића, из Прилепца, код Новог Брда, услужника цара Душана. Родоначелник Хребељановића био је царев пехарник, писмен и за тадашње време изузетно образован.

Оливера је детињство провела на двору у Крушевцу, учећи се лепом понашању. Образовање кнежевске деце у Србији првенствено је било задатак и обавеза. Наставу су држали свештеници, али и приватни учитељи из других земаља. Неизоставно је било подучавање читању, писању, математици, певању, морао је течно да се говори латински и грчки. Уз Библију, омиљена штива биле су хронике, летописи и песмарице.

Хришћанско богословље и филозофија такође су изучавани, а правила дипломатије нису била тајна за женске потомке Лазаревића, па тако ни за Оливеру, којој ће знање стечено на очевом двору касније бити од судбоносне важности.

Била је спас за Србе и Србију

Према непровереним подацима, плавокоса Оливера освојила је срце Милоша Обилића, младог браничевског војводе. Он је био чест гост на двору њеног оца, од кога је чак затражио кнегињину руку. Лазар га је одбио, уз образложење да му је кћи исувише млада за удају. Даље редове ове непотврђене приче избрисала је историја и пакао који је уследио на Видовдан, 28. јуна 1389. године.

Све четири старије Оливерине сестре удате су зарад државних и политичких интереса. Овог пута, међутим, Оливера је дата за жену човеку друге вере, човеку који је напао њену отаџбину и погубио њеног оца. Кнегиња Милица, која је после Косовске битке владала Србијом уместо малолетног сина Стефана, терет одлуке о вазалству с Турцима и давању Оливере у харем, поделила је с преживелим племством и црквеном јерархијом.

Оливеру су до харема у новој европској престоници Османлија Дренопољу, данашњем Једрену, у пролеће 1390. године, отпратила браћа, кнежевићи Стефан и Вук. Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама.

Упорна и сналажљива

И тако је, уз сагласност своје мајке Милице, све властеле, државних чиновника, патријарха и архијереја малолетна Оливера, у пролеће 1390. године, кренула на далеки пут. Заузврат је склопљен мир са Турцима и Србија је постала вазална држава обавезна да Турској пружа помоћ у војним походима.

Кнегињу су у харем водила оба брата , кнежевићи Стефан и Вук, којима је то било прво путовање на поклоњење новом врховном господару Србије.

Султан Бајазит, плах и набусит наследник трона, тада је већ имао три жене, такозване кадуне, које су му подариле шесторо деце, четири сина и две кћери. Оливера је у харему затекла и друге племкиње, како османског, тако грчког и француског порекла. Ипак, српска принцеза и потоња турска султанија се од почетка издвојила храброшћу, мудрошћу и истрајношћу. Ниједној пре ње, која није прешла у ислам, није пошло за руком да постане толико утицајна.

Бајазитова миљеница

Временом се између њих двоје ипак родила љубав. Своје место у харему и султановом срцу Оливера је често користила да помогне свом напаћеном народу и држави. Захваљујући њеном великом утицају на Бајазита, али и Бајазитовом великом поштовању према кнегињи Милици и Стефану, Србија је у то време имала много повољнији положај него друге балканске вазалне државе.

У турској „Хроници”, Ашик-паше Заде, написаној око 1484. године, Оливеру зову „Српкиња девојка” или „Ћаурка девојка” која је лепотом и стрпљивошћу залудела султана Бајазита. Као правоверни муслиман и дервиш, Ашик-паша је замерио турском цару што се одао алкохолу, наводно под утицајем нове жене. Наиме, харемом су кружиле гласине да Оливера подстиче Бајазита да пије вино и занемарује особине својствене добром муслиману. Са сигурношћу једино може да се претпостави да је утицај младе султаније био већи него што је то било дозвољено иједној жени пре ње.

Оливера и Бајазит били су у браку пуних дванаест година, али она никада није прешла у ислам. Остала је верна православљу и на двору у Једрену имала свог личног свештеника.

loading...

Оставите одговор