Сигурно сте чули за “Оријент експрес”, воз који је спајао континенте и на том свом путу од Европе до Азије као једној од главних станица заустављао се у Београду. Да ли сте чули за немачки воз ”Балканзуг” који је такође пролазио кроз Београд? Ово је прича о времену када железница није била само превозно средство већ доказ развијености земље али и средство за ширење политичког утицаја.
Чувени “Оријент експрес” био је статусни симбол за светске богаташе тог времена који су њиме путовали да осете егзотику. Постао је популатан и легендаран док је возио али вечно памћење донели су крими романима у којима је управо овај воз био као поприште мистерија и загонетних догађаја. ”Оријент експрес” био је симбол успона и богатства западне цивилизације, пре свега Француске из чијег главног града је кретао за Истанбул, мистериозну и егзотичну престоницу на Босфору Отоманске империје која је умирала.
Међутим, Београд није био само интересантна станица на путу “Оријент експреса” већ и седиште једне идентичне историјске приче, данас потпуно непознате и заборављене, а која је у време свог одвијања била превише важна, за судбину Европе али и Београда. Та, нама непозната, прича звала се “Балканзуг” и говори о коридорима, политици, ратовима и великој геостратегији. Све се то у једном тренутку преломило кроз наш Београд. За тадашњу Царевину Немачку, пројекат “балканског воза (Балканзуг)”, објављен јавно у тренутку избијања Првог светског рата, 1914. године, није био обичан транспортни подухват. То је био начин да се ефикасно, тадашњим најмодернијим саобраћајним средством огромне логистичке моћи, споје германска империја и Отоманска Турска како би се учинили доступним енергетски извори Блиског истока убрзано растућој индустрији Немачке. Како се историја понавља, нешто слично Немци ће урадити век касније са гасоводом ”северни ток” којим су добијали јефтине руске енергенте за своју моћну индустрију.
Рута “Балканског воза” водила је од немачке престонице Берлин, преко престонице Аустроугарске царевине Беча, затим мађарског главног центра Будимпеште, и даље преко Софије у Царевини Бугарској до Цариграда (Константинопоља) у коме је столовао отомански султан Мехмет Пети. Једини проблем који немачки цар Вилхем Други није могао да реши била је малена Краљевина Србија кроз коју је пруга водила од обале Саве код тада аустроугарског граничног града Земуна до клисуре на уласку у Царевину Бугарску, иза Ниша и Пирота. Српски пркос и одбијање да се направи споразум са бечким и берлинским двором, посебно од 1900. године од како је аустријски цар Фрања Јосиф стао на страну бившег краља Милана који се противио женидби краља Александра са Драгом гурнула је Србију у загрљај Русије и династије Романов. По доласку на власт династије Карађорђевић, 1903. године, овај сукоб се продубио јер Србија је требала Русија на њеном путу ка топлом мору Јадрану и као чувар Дунава, Истовремено у Србији расте утицај Француске која је имала своје идеје о железничком повезивању са Блиским истоком, из истих разлога као и Немачка. Можда је зато лакше разумети зашто је Аустроугарска по сваку цену желела рат са Србијом чак и пре Видовданског атентата у Сарајеву 1914. године и ко је охрабривао аутрсијске генерале, пре свих Оскара Поћорека, да траже обрачун са Београдом чак и када се остарели цар Фрања Јосиф нећкао. Лакше је зато разумети зашто је немачки цар после тешког пораза Поћорекове војске у Србији 1914. године послао годину дана касније своје најбоље трупе и сјајног војног стратега, фелдмаршала Макензена, да сломе српску краљевину и уколне последњу препреку за немачку експанзију на исток. Ипак, отпор мале и слободне Србије одложио је полазак “Великог балканског воза”, Балканзуга, на своје прво путовање за две године. Воз је кренуо у јануару 1916. године. Србија већ била окупирана, а њена војска, краљ и Влада ишчезли су у беспућима Албаније након пораза у немачкој офанзиви у јесен 1915. године да би се ослободио простор за “Балканзуг” и како би Немачка добијала животно важну нафту са поља Месопотамије, данашњег Ирака и Кувајта.
Српска војска је у повлачењу према југу пред надмоћним немачким агресором порушила све колосеке пруге и мостове преко Мораве, како би онемогућила и успорила немачке војне транспорте који су допремали муницију и храну трупама које су је потискивали према албанским планинама. Силни су напори уложени од стране немачких инжењера да моравску долину учине поново проходном како би први воз могао да прође до Босфора. Највећи напор био је уложен да се поправи велики железнички мост на Сави у Београду који је српска војска срушила већ прве ноћи светског рата, 28. јула 1914. године, као и колосеци разорене београдске станице где је “Балканзуг” требало да победоносно уђе по први пут. За Немце је овај воз био толико важан да су се, да прославе успостављање линије од које су сви очекивали много, у српском граду Нишу јануара 1916. године сусрели немачки цар Вилхелм и бугарски цар Фердинанд. Већ идуће године, цар Вилхелм Други овим возом отпутовао је на Босфор, у посету свом савезнику, отоманском султану Мехмету Петом. Забележено је да су током проласка воза у коме се налазио немачки цар дуж пруге кроз Србију патролирале бројне бугарске и немачке јединице како би се спречиле диверзије српских герилаца, “четника”, на прузи или напади на сам воз.
Колика је била важност овог воза сведочи и једна невероватна чињеница. По окончању Првог светског рата 1918. године, једна од најважнијих ставки Версајског споразума којим су уређени услови примирја, била је да неће бити допуштен никакав директан воз односно транспорт између Немачке и Турске!? Том приликом донета је одлука да ће се убудуће сав железнички превоз између Европе и Азије вршити француски возови и то тако да не прелазе територије послератних држава Немачке и Аустрије. Као и да ће једна од главних станица на том путу бити, ко други него, Београд.
Пише: Горан Весић