22.јуна, пре 77 година, почела је операција „Барбароса“ , шифровани назив за напад Трећег Рајха и његових савезника против СССР. Ово је била дотадашња највећа светска инвазија, у којој је учествовало око 150 дивизија са три милиона војника, 19 „Панзер“ дивизија, 3.000 тенкова, 7.000 артиљеријских оруђа и 2.500 авиона.

Фото: AP Photo
Фото: AP Photo

У јутро 22. јуна, Немци су покренули напад из три правца, предвођене истим командантима који су водили инвазију на Француску у лето 1940. године. Леву страну фронта је држала група армија „Север“ под командом генерала Вилхелма фон Леба која је наступала од Источне Пруске преко балтичких земаља са коначним циљем заузимања Лењинграда. Десно је била група армија „Југ“ под командом генерала Герда фон Рундштета , појачана оклопном групом под генералом Паул Лудвиг фон Клајстом, са задатком наступања кроз Пољску и Украјину до Кијева и даљег напредовања ка Црном мору и заливу код Азова. И у средини је била група армија „Центар“ под командом генерала Федор фон Бока, појачана оклопном групом под командом генерала Хајнца Гудеријана и још једна вођена генералом Херманом Хотом, која је напредовала ка Смоленску и Москви. Москва је, свакако, била крајњи циљ ове, највеће, групе армија.

Инвазија се одвијала дуж линије фронта од 2.900 километара и изненадила је совјетску одбрану, иако су знали увелико да се инвазија спрема, јер померање огромне количине борбених возила и оружја ка граници није могло да прође незапажено са друге стране. Стаљин је, међутим, до краја одбијао да поверује у могућност немачког напада, сигуран у свој споразум са Хитлером из августа 1939. године. Чак и кад је напад почео, првих неколико дана је био у неверици и одбијао реалност, док се коначно није сабрао и почео да ради на пружању отпора инвазији.

Немачки успеси су били готово непрестани до децембра 1941. године; до онда су већ заузели Минск, Кијев, започели опсаду Лењинграда и стигли до предграђа Москве (Химкија) . Одсудна контраофанзива Црвене армије, пребацивање трупа са Далеког Истока и увођење нових, свежих снага (директно са параде на Црвеном тргу) у борбу, те велики напори локалног становништва, успели су да очувају престоницу у децембру и одбаце немачке трупе на 200 километара од Москве. Пораз је био избегнут, али је победа била још увек веома неизвесна и далека.

Посматрано као изолован и посебан случај, мало шта је „спорно“ у Хитлеровој инвазији СССР. Штавише, доста разумљиво у контексту целе ситуације и рата. Опијен бројним успесима током 1939. , 1940. и 1941. године, држећи скоро читаву континенталну Европу, отеравши и последњег британског војника са континента, имајући пред собом СССР који се и није претерано показао у Зимском рату против Финске, нестабилан и даље због Стаљинових чистки, нарочито у редовима војске, био је „џин на стакленим ногама“ и стога врло примамљив плен за фирера. Штавише, Хитлер је веровао да је боље да он сада, када му то највише одговара (мислећи, доста оправдано, да бољу прилику можда неће никада имати) нападне СССР, него да чека супротну реакцију (коју је сматрао неминовном) и тиме доживи пораз. Јер СССР је већ уочи „Барбаросе“ имао отприлике два или чак три пута више тенкова и авиона од Немаца, а производио је исте много већом брзином (чак и током најтежих месеци рата) од самих Немаца. На то треба додати и много већу популацију и стога веће и бројније армије за ратовање.

Са друге стране, Хитлерова инвазија СССР је само једна етапа, у вишевековном рату Запада против Русије, јер његова инвазија није ни прва (а врло вероватно ни последња) инвазија Запада на Русију. Пре њега су то чинили (поменимо само неке) :

  1. Монголи у периоду 1223. – 1236.
  2. Тевтонски витезови 1237. са благословом папе Гргура IX ,
  3. Пољаци у периоду 1605. – 1618. ,
  4. Швеђани током 1707. ,
  5. Французи под Наполеоном 1812. ,
  6. Коалиција француског, отоманског и британског царства са Краљевином Сардинијом, током Кримског рата 1853. – 1856. ,
  7. Немци у Првом светском рату 1918.
  8. „Савезничка“ интервенција у руском грађанском рату, присуство британских, француских, америчких и јапанских трупа у Русији од 1918. до 1923. , негде и дуже,
  9. Хитлеров напад 22.јуна 1941. године.

Дакле, као шт о се види горе, пре Хитлерове, било је минимум осам инвазија на Русију и руске земље, готово увек (осим у случају Монгола) из правца запада, од стране Запада. У том смислу, „Барбароса“ је континуитет непрестаног рата Запада против Русије који ће трајати док Запад не покори Русију или док год Запад буде постојао. Хитлерова инвазија је била „ослободилачка“ колико и ових претходних осам, а била је исто толико оправдана колико и оне. Хитлера је, као и претходних осам окупатора, победио наоружани руски народ, небитно или мање битно под којим руководством, униформом, значком и капом.

Данашња инвазија Запада на Русију није директна и отворена, фронтална, колико и претходне али је свакако ту, у измењеној форми и са новим средствима, али са истим коначним циљем – покоравањем Руса и распарчавањем руских земаља ради њихове експлоатације и крајњег уништења. Желимо им да прођу као и сви претходни који су покушавали да себи потчине руски народ и руску земљу.

„БАРБАРОСА“ – Непрестани рат Запада против Русије! 1

Никола Јовић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

loading...