Барон Петар Николајевич Врангел, један од симбола руског белогардејског отпора црвеном терору током грађанског рата након Октобарске револуције, је личност која у сваком погледу заслужује пажњу Срба. Ово је стога што је Барон Врангел по сопственој жељи сахрањен управо у српској престоници – у руском храму Св Тројице у Београду и што је након изгнанства из Русије изабрао управо Србију као своју нову отаџбину из које је наставио своју борбу. Такође у Србији је Барон Врангел основао белогардејску војну организацију – чувени Руски Опште – војни Савез који још увек постоји.

Осврнимо се у неколико речи на животопис ове чувене личности.

Барон Петар Врангел је рођен у племићкој породици 1878. године у Новоалександровску. Завршио је техничку школу у Ростову, а Рударски институт у Санкт Петербургу 1901. У елитни Гардијски коњички пук је ступио 1901. године, а 1902. је након завршене Николајевске коњичке школе постао резервни официр. Након завршетка школовања је у граду Иркутску ступио у службу гувернера те области.

На почетку Руско-јапанског рата, 1904, поново се пријавио у војску. Додељен је 2. пуку Трансбајкалског козачког корупса. Истицао се у борби, па је децембра 1904, унапређен у чин поручника и одликован орденима Свете Ане и Светог Станислава. Након завршетка рата, 1907. године, Врангел се вратио у Гардијски коњички пук. Николајевску империјалну генералштабну академију је завршио 1910. а Коњичку официрску школу 1911.

Током Првог светског рата, Врангел је унапређен у чин коњичког капетана и дата му је команда над коњичким ескадроном. Октобра 1914. постао је један од првих руских официра одликованим оредног Светог Ђорђа IV степена, највишим руским војним одликовањем. Децембра 1914. је унапређен у чин пуковника. У октобру 1915, Врангел је прекомандован на Југоисточни фронт, где је постављен за команданта 1. Пука Трансбајкалских козака. . Унапређен је у чин генерал-мајора у јануару 1917. и преузео је команду на 2. Бригадом Усиријске коњичке дивизије, која је јула исте године спојена са другим коњичким јединицима, да би сачинила Консолидовани коњички корпус. Врангел је у лето 1917. одликован Крстом Светог Ђорђа IV степена.

Након завршетка рата, Врангел се настањује у Јалти на Криму, где га и затиче Октобарска револуција и почетак грађанског рата између комуниста и царистичких легалиста. Августа 1918. прикључио се Антибољшевичкој Добровољачкој армији, са штабом у Јекатеринодару, где добија команду над Првом коњичком дивизијом и чин генерал-мајора. После Друге кубанске офанзиве крајем 1918, бива унапређен у генерал-потпуковника, а његова дивизија прераста у корпус. Као агресивни командант, постигао је велики број победа на северном Кавказу. Од јануара 1919. његова војска мења име у „Кавкаска добровољачка армија“. Веома брзо је стекао репутацију вештог вође и праведног администратора. Није толерисао безакоње или пљачку међу својим јединицама и уживао је велики углед међу народом-

Убрзо након ових догађаја доћи ће до Врангеловог сукоба са генералом Дењикином, командантом сектора јужне Русије који многи историчари опажају као један од разлога пораза Беле армије у грађанском рату у Русији. Дењикин је инсистирао на брзом маршу на Москву. Врангел је уместо тога захтевао да се прво изврши продор ка Волгограду ради спајања са армијом адмирала Александра Колчака, који је и извршио 30. јуна 1919. У Волгоград је стигао непосредно пре него што је Дењикин потписао „Московску директиву“ која је по Врангеловим речима: „представљала смртну пресуду јединицама Југа Русије“. Ипак, на инсистирање Дењикина, није му омогућено да споји своје јединице са јединицама адмирала Колчака, па је у новембру 1919. повео војску ка северу, уместо ка Москви. Наставак неслагања са Дењикином је довео до тога да Врангелу буде одузета команда, након чега је фебруара 1920. отишао у изгнанство у Цариград.

Након инсистирања команде да се врети и поново узме учешће у рату, он то и прихвата, но већ је било касно и рат је већ био изгубљен. Убрзо након овога, Врангел је са својим штабом отпутовао преко Туниса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, [где је постао вођа свих руских избеглица, јер је несумњиво био најугледнији од свих Белих емиграната у изгнанству. Наша краљевска породица и Краљ Александар лично су као браћу прихватили Врангелову војску којој је дозвољено да у у своју нову отаџбину уђе у униформама, са заставама Царске Русије и под оружјем. Године 1924, Барон Врангел је основао Руски Опште-војни Савез, организацију која се борила за очување јединства свих Белих снага у изгнанству. Од септембра 1927, због здравствених проблема и бољих могућности за лечење, Врангел се сели у Брисел у Белгији. Врангелови мемоари су објављени у часопису „Бело дело“ и као књига у Берлину 1928.

Барон Петар Врангел умире 25 априла 1928 године у Бриселу. Према неким изворима и мишљењима, био је отрован од стране специјалних снага СССР-а а извршилац је био његов слуга. Првобитно је био сахрањен у Бриселу, али је у складу са својим последњим жељама 6. октобра 1929. пренет у Србију и поново сахрањен у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве светог Марка.[8]

Генералу барону Петру Врангелу је 14. септембра 2007. откривен споменик у Сремским Карловцима у Србији.

Црни барон“, како су га прозвали противници из грађанског рата због његове црне козачке униформе, наставља да чува стражу у Београду, на западној граници Евроазије окренут ка вечности…

Слава Барону Петру Николајевичу Врангелу, племићу и ратнику!

Српска десница

Advertisements