СУШТИНА СТВАРИ

Апсолутно није судбоносно ма шта што Александар Вучић уради (а на разрованим темељима државе без граница и суверености), ма какве његове акције и изјаве, осим:

1) пристајања (не дај Боже) на признање Косова,
2) уласка Србије у НАТО пакт,
3) увођења неправедних санкција Русији и
4) подршке одвратне идеје како су Срби наводно „начинили геноцид“ у Сребреници (што су већ многи међу „независним“ новинарима, аналитичарима и политичарима већ учинили).

То су 4 стуба „остатака од остатака“ наше какве-такве независности. Све више од тога је, нажалост, нереално (социјална правда, саосећајност, некорумпираност на свим нивоима, позитивна селекција, јавно противљење свему антисрпском), иако привлачно и заводљиво. Пожељно, али „преко хлеба погача“. То је, укратко, суштина мог погледа на стање ствари у Србији и Београду. Без икакве сентименталности, скупљања лаких поена у јавности и кукавичког избегавања олаких напада разочараних сабораца. То је цена која мора да се плати, ако желимо да имамо свој став, а не да пловимо и удобно сурфујемо на масовним пропагандним (и „већ виђеним“) стереотипима.

О ХРАБРОСТИ

А кад се већ помиње „храброст“, то је, ипак, нешто што се показује годинама, а не данима. И сопственим конкретним страдањем, а не кукањем над „мањком јунака“. Зато се не сме ниједна актуелна ситуација поставити као мера свих ствари. И нешто „неупитно“. Дакле, довољно је да, по некима (што гледају искључиво на спољни изглед ствари, на прву лопту), лукаве усташе науче напамет неку српску патриотску песму, а енглески специјалци, кад стигну, дигну високо увис српску тробојку – и ето „косовских јунака нашег доба“. Не можемо да ствари банализујемо до таквих граница, а у име наводне „спремности на последњи бој“. Видеће се, још пуно пута, „ко је (заиста) ко“ у нашој блескастој нушићијади.

СРПСКЕ СТРАТЕГЕМЕ

Разни људи имају и различите приступе методама борбе и деловања у отаџбински корист. И делују по својој агенди, свом сценарију и по свом плану и интуицији. Није сваком потребно да се нешто јавно догоди и громогласно осване на насловним страницама да би се томе прикључио или се супротставио, јер већ има своју путању и механизме деловања на положају који он брани на дугачком и вијугавом фронту Духовног Рата који водимо (били тога свесни или не).

Замислите кад би све Србе света изложили иследничком питању „шта мисле о демонстрацијама у Београду“ и онда почели да их критикујемо и садистички „транжирамо“ због тога што су рекли. Да и Новака Ђоковића, и српског патријарха Иринеја, и наше активне генерале, спортисте, глумце, дипломате, монахе, уметнике… почнемо да малтретирамо и процењујемо на овај примитивни и тотално погрешни, принудни начин! И онда тако сваки пут кад се нешто иритантно или лоше деси, без обзира на сложену слику света у коме живимо и шири контекст оног што се (заиста, иза седам велова) дешава са нама.

Тиме бисмо натерали многе виртуозе да свирају на две дирке раштимиваног клавира, јер се то неком тако прохтело. Јер тај неки „револуционар“ мисли да „има право на то“, а да су сви дужни да му одговоре и „оправдају се“ – без обзира на своје заслуге, све до тада учињено и њихове праве циљеве (које нико не мора да зна). Било би то смешно, да није трагично и кобно (по све нас без разлике).

СТО И ВИШЕ ГОДИНА ПРОТЕСТА КОД НАС

У Србији је до сада било много протеста против грешака, грехова и лоших потеза власти. Још од оружаних народних буна против Карађорђа и Милоша, крвавих атентата на многе међу српским владарима, али и уличних протеста и великих штрајкова из дуге историје нашег ојађеног и вечно посвађаног друштва.

Од бучних и бурних демонстрација из времена Обреновића, па оних из предратне (до 1914-те) и међуратне историје (од 1919. до 1941) београдских режима, преко митске 1968. године и њој сродних побуна (у вези Вијетнама, Патриса Лумумбе и других „несврстаних“ Титових пријатеља), до 9. марта 1991. и 5. октобра 2000-те… тече низ црвених, жутих, наранџастих, шарених (у дугиним бојама), плавих (са жутим звездицама) и свих могућих и немогућих протеста, побуна, улазака у Скупштину, покушаја одузимања власти, напада на полицију и војску. Без икакве посебне користи по српску ствар.

То не значи да требамо да постанемо човеколике овце, овнови и јагњад утеривани на медијска појила и у пост-изборне торове (где год и кад год се ћефне неком моћнику), али значи да разумемо како „сваки узрок има своје последице“ и да се не може успешно протестовати кад неко то пожели (а без обзира на потенцијалну штету од оваквих акција).
Све то уз стално бдење и злокобно присуство „страног фактора“, наших циничних „покровитеља“ и прерушених непријатеља са Запада.

О томе треба, такође, водити рачуна.

Драгослав Бокан

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here