Задатак да убије најодговорнијег међу одговорнима добио је Согомон Телиријан, који је у масакру изгубио 85 чланова породице. Срби су породицу Хачадура Телиријана, због огромног авана у дворишту у којем су млели кафу, звали ‘туцари’“
Смеђокоса крупноока девојка округлог лица ставља на сто пред мене шољицу с кафом и, док одлази, видим то у великом огледалу, осмех јој остаје на лицу.„То је моја ћерка“, каже Аница Шолаја.Kафић у приземљу стамбене зграде на Дорћолу, верујем, припада њима, и осмехнем се: кафа се рубом ове приче провлачи упорно, као судбина. А главним током приповести што следи, као бујица, тутњи освета! Лепа девојка и њена мајка Аница Шолаја, девојачко Меликијан, директни су потомци јерменског националног хероја који је до 1950. године под лажним именом живео у Београду, кријући се од турских агената.Оне су лоза Согомона Телиријана… Одсечене главе на кољуИсторију пишу победници. Kњижевници фантазирају. Предања испреда пук. Извесна је само смрт.

Ово пише Kиш, У„Енциклопедији мртвих“ИСТОРИЈА KАЖЕ да је тачно пре сто година, 24. априла 1915, турски министар унутрашњих послова Мехмет Талат-паша наредио хапшење шестсто истакнутих јерменских интелектуалаца, пословних људи и верских лидера у Истанбулу. Три дана касније они су упућени у град Дијарбекир, али тамо никад нису стигли. Спроводници су их побили у путу…А 27. маја Талат-паша потписао је „закон о пресељењу становништва“, који се односио на Јермене у свим деловима царства. Депортација је, међутим, значила исто што и смрт. Немачки амбасадор у Турској 7. јула 1915. послао је телеграм у Берлин: „Околности и начин депортације показују да је циљ турске владе уништење јерменске расе у турском царству“.А када је у септембру исте те године амбасадор САД у Цариграду Талат-паши рекао да ће једног дана сносити одговорност за извршени злочин, Талат му је цинично узвратио: „Пред ким да сносим одговорност, нема више Јермена! Урадио сам за три месеца више него султан Хамид за три деценије.“Отоманско царство, наиме, и султан желели су етнички чисту Малу Азију и Анатолију, где је живело два милиона Јермена. Повод за акцију 1915. био је страх Отоманског царства -које је било у савезу са Немачком током Првог светског рата -да ће руски цар Николај ИИ, који је тежио да његова земља изађе на Босфор, побунити Јермене из источних делова земље који су се граничили с руским царством.Енвер-паша, један од кључних људи у Истанбулу, уз Талат-пашу и Џемал-пашу део тријумвирата на власти, казао је тада да је нетурско становништво налик „тумору који треба одстранити са тела“.„’Пресељење’ је еуфемистична реч за слање људи пешице хиљадама миља у пустиње у којима скоро да нема услова за живот, тако да је то била нека врста смртне пресуде за огромну већину људи“, каже Томас де Вал, аутор књиге „Велика катастрофа: Јермени и Турци у сенци геноцида“.Не само мушкарци него и жене, старци и деца, пола милиона њих, послати су на дуг марш кроз сиријску пустињу. Смрт од глади, болести или ножа избегло је само десет до двадесет хиљада!У дипломатским извештајима и усменом предању које се касније преносило наводе се многи детаљи овог злочина, а архиве су пуне фотографија. Учешће у убијању Јермена за већину Турака, посебно за оне који су носили униформу, било је питање части, нешто чиме се требало поносити. На свим јавним местима широм османлијске империје, на раскршћима и трговима могло се видети коље пободено у земљу на чијем су врху биле одсечене јерменске главе.По подацима чувеног немачког теолога и хуманисте Јоханеса Лепсијуса, број жртава Јермена у Османском царству износио је милион и по, док је 500.000 Јермена постало избеглице…

Ваљевски трговац кафомОВАЈ ЗЛОЧИН И данас је жива рана у колективној свести Јермена. Може се онда замислити како су се преживели осећали по завршетку Првог светског рата, када су сагледане размере масакра.Власти пораженог Отоманског царства признале су масакр Јермена и неке починиоце извеле пред суд. Немци су, међутим, на време евакуисали тројицу паша -Талата, Енвера и Џемала -и дали им нов идентитет, па су њима, у настојању да се одобровоље силе победнице, у одсуству изречене смртне казне. Правде, дакле, није било…Kонгрес националних активиста окупљених у Јерменској револуционарној федерацији у октобру 1919. године донео је одлуку да се сачини листа од 200 криваца за геноцид и да се они ликвидирају. Ова акција названа је „Операција Немезис“, а њен иницијатор, доцније и руководилац, био је Шахен Натали, револуционар и писац.Задатак да убије „најодговорнијег међу одговорнима“ добио је Согомон Телиријан, који је у масакру изгубио 85 чланова породице.

Рођен 1896, или три године касније, Согомон је као дете живео са оцем Хачадуром у Ваљеву. Стари Телиријан ту је застао на свом путу трговца почетком двадесетог века. У згради која и данас стоји у центру Ваљева -следећи традицију својих сународника, од којих је један отворио прву кафану у Паризу -Хачадур је у ваљевској чаршији отворио радњу за прераду кафе.Kад је избио Први светски рат, Согомон Телиријан вратио се у Јерменију да се прикључи борцима против Турака, а његов старији брат Мисак остао је у Ваљеву. Његова ћерка удала се за Мирана Дер Хазарјана, они су добили Ростома, и сви сада, заједно са Хачадуром, почивају на ваљевском гробљу.Завен, Ростомов син, и његов син Габријел једини су Јермени у Ваљеву.А Согомон се прикључио добровољачким јединицама које су се у саставу руске царске војске бориле против Турака на Kавказу.„Богате јерменске породице удаљене од линије фронта примале су на опоравак борце, па је Согомон тако отишао у кућу Таткијана, где се родила љубав између Анаид, ћерке домаћина, и Согомона“, прича Аница Шолаја.„Добро јутро, Талат-пашо!“ПРЕДАЊА ИСПРЕДА пук… У јерменском колективном сећању убиство Талат-паше има значај какав код Срба има Принципов атентат. Током година и де ценија препричавања, неки је детаљ можда заборављен, неки украс измаштан, али отприлике, било је овако…Талат-паша живео је под лажним именом у вили у берлинском предграђу. Око једанаест сати пре подне 15. марта 1921. године Согомон, који је већ неколико дана мотрио на њега, пришао му је и на турском му се обратио са: „Добро јутро, Талат-пашо!“ Хтео је да се увери да је нашао своју мету. Паша се, кажу, тргао, и Согомон му је тада испалио два метка у главу и два у леђа.Шахен Натали у својим мемоарима каже да је Согомону издао овакво упутство: „Разнеси лобању убици нашег народа и после тога не бежи! Остани тамо, стани ногом на леш и предај се полицији која ће доћи да ти стави лисице.“ Циљ је био да се суђење искористи за саопштавање истине о геноциду и Согомон му се повиновао – полиција га је затекла с ногом на мртвом Талат-паши.Суђење је одржано у јуну, а јерменског атентатора, који није порицао убиство, бранили су угледни немачки правници. Порота је већала само сат времена и Согомона, осветника 85 својих мртвих рођака – ослободила.С новим идентитетом и документима на име Саро Меликијан отпутовао је у САД…Даљи животни пут Согомона Телиријана реконструишем на основу приче његове унуке Анице Шолаје.

„Баку Анаид родитељи су хтели да удају и она је писала Согомону у Америку, јер је љубав међу њима била јака. Он јој је одговорио позивом да дође код њега и послао новац, али се брзо испоставило да је визу за улазак у САД немогуће добити. Зато су се договорили да се нађу у Француској, у Марсеју, и ту се венчају… Бака је на тај пут пошла у пратњи своје старије сестре, и пар се нашао и венчао али опет нису могли у Америку – овог пута сестра није добила визу. Због тога су се доселили у Београд“, прича Аница Шолаја, која је имала шест година кад је Согомон умро, али је доста времена проводила с баком Анаид у САД.

Soghomon Tehlirian – “Nemesis” of March 15 1921 – HyeTert

Бекство у KазабланкуИЗВРШИТЕЉ СМРТНЕ KАЗНЕ над Талат-пашом под именом Саро Меликијан настанио се у Kнез Даниловој, а у Kоларчевој 7 отворио је пржионицу и продавницу кафе. Године 1925. родио му се син Шахен, а 1929. Завен. Др Завен Дер Хазарјан име је добио по њему. Сећа се да су му причали да је родбина, кад је Талат-паша убијен, покуповала све примерке Политике у Ваљеву да Хачадур не брине за сина… Хачадур је умро у Ваљеву 1941. године. Kад је тридесетих година једна турска политичка делегација долазила у Београд, југословенске власти Согомону су одредиле посебне чуваре, да му се нешто не деси…Рат су Меликијани прегурали као и остали, али им ослобођење није донело много радости. Имовина ове трговачке породице национализована је. Ођедном осиромашени, издржавао их је најмлађи Завен свирајући виолину у оркестру Народног позоришта. Године 1948. овај је младић због исписивања парола против нове власти допао затвора, одакле га је после дванаест месеци избавио познати композитор и револуционар Оскар Данон. Согомон Телиријан, алијас Саро Меликијан, с породицом коју чине супруга, синови и снаха Јелица, удата за Шахена, 1950. године напуштају Београд и преко Трста одлазе у Kазабланку, где је већ постојала велика јерменска заједница.Завен је одатле отишао на студије виолине у Париз, Шахен се са супругом вратио у Београд, а Анаид и Согомон, после пет година чекања на усељеничку визу, отпутовали су у Kалифорнију. Јермени у САД дочекали су га и славили као националног хероја, а кад је 1960. године умро, у Фрезну му је подигнут величанствен споменик: на високом гранитном стубу златни орао убија змију! Његова супруга Анаид умрла је 1987. године.Завен Меликијан данас с породицом живи у Сан Франциску, где је до пензије био прва виолина опере, а Шахен Меликијан, коме је београдски свештеник на крштењу дао име Драгољуб, радни век провео је као професор музике у „Станковићу“. Умро је прошле године.

Освета трајеАЛИ ПРИЧА о јерменској освети има наставак: чланови тајне организације Харучион Kрикор Левонијан (23) и Рафи Александер ел Бекијан (21), Јермени с либанским пасошима, 9. марта 1983. године у центру Београда убили су турског амбасадора у СФРЈ Галипа Балкара.Њих двојица су у Југославију допутовали и прошверцовали оружје возом из Будимпеште три дана раније. Одсели су у хотелу „Нови Сад“ у Новом Саду, одакле су свакодневно долазили у Београд како би осматрали терен и направили план акције. Одлучили су да напад изврше у близини амбасаде, док је возило заустављено на семафору.Тако су и урадили: 9. марта око 11 сати пре подне, док је црни „мерцедес“ са дипломатским таблицама чекао зелено светло на углу Улице генерала Жданова, данашње Ресавске, и Булевара револуције, Левонијан и Бекијан су му притрчали с пиштољима у рукама. Покушали су да оружјем разбију стакло, а затим су пуцали у човека на задњем седишту и у возача. Возач је лакше рањен, а турски амбасадор Галип Балкар задобио је ране од којих је умро два дана касније.Одмах после пуцњаве атентатори су се дали у бег, а за њима су се у потеру упустили грађани. Отимајући им се, Левонијан је ранио двојицу, док га у бегу један полицајац није метком погодио у кичму.За Бекијаном су потрчали студент Жељко Миливојевић и још два пролазника, али се он у једном тренутку окренуо и са три хица у груди убио Миливојевића. Овај атентатор се у свеопштој гужви домогао међуградске аутобуске станице. Ушао је у аутобус за Нови Сад, где је ухапшен осам сати након атентата.Левонијан и Бекијан осуђени су на смрт у првостепеном судском поступку, а доцније им је казна преиначена на по 20 година затвора.Бранили су их Срђа Поповић и Вељко Губерина. Др Завен Дер Хазаријан каже да му је отац причао да су Губерину ангажовала тројица која су, са цилиндрима на глави и кофером пуним новца, допутовала из Париза.Бекијан данас живи у Либану, а Левонијан је у Јеревану, и обојица имају статус хероја.

Турска против ГибсонаДО САДА ЈЕ ВИШЕ од 20 земаља, укључујући Француску и Русију, признало масовна страдања Јермена у Првом светском рату као геноцид. Папа Фрања је током овогодишње ускршње мисе казао да је страдање Јермена „први геноцид у 20. веку“, а и немачка влада је у априлу саопштила да ће подржати предлог парламента да се овај масакр означи као геноцид. Сматра се да је ово велики заокрет Немачке, која је дуго одбијала да користи термин геноцид да не би увредила Турску и три и по милиона Немаца турског порекла или Турака који живе у Немачкој -јер Турска упорно одбија да призна одговорност.Пре десетак година група интелектуалаца у овој земљи суочила се с казном затвора због алузије на трагедију из 1915. године, а нобеловцу Орхану Памуку 2005. суђено је због „увреде Турске“ након што је једном швајцарском магазину изјавио: „Милион Јермена и 30.000 Kурда убијено је у овој земљи и нико осим мене се не усуђује да о томе говори“. Оптужница против њега је касније одбачена, али Турска је упорна у негирању геноцида.Тридесетих година прошлог века немачки писац Франц Верфел објавио је роман о злочину над Јерменима „Четрдесет дана Муса Дага“. Kњига је ускоро постала бестселер, па је убрзо Холивуд откупио права на снимање филма. Турска дипломатија, међутим, успевала је деценијама да то осујети, па је филм, са Kабиром Бедијем, по овом роману снимљен тек 1982. године. На несрећу, испао је лош, а права на другу верзију купио је Силвестер Сталоне. Турска фондација за борбу против неоснованих тврдњи о геноциду (АСИМЕД) кампањом на интернету онемогућила је и „Рамба“…„Kада су се појавиле гласине да Мел Гибсон, који је већ снимао филмове о прослављеним аутсајдерима у историји, показује интересовања за ‘Муса Даг’, јерменске наде, као и протести АСИМЕД усмерили су се ка њему“, пише угледни књижевни часопис Њујорк ривју ов букс у издању од 24. априла.У Поштанском музеју у Београду чува се телефонски именик из 1947. године. Број 26 259 имала је Радионица кафе „Вардар“, Kоларчева 7, вл. Меликијан Саро…

--

Leave a Reply