Када се 1916. читав тадашњи умни свет окупио на обележавању 300 година од смрти Виљема Шекспира, говорио им је владика Николај Велимировић. “Ја не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене, он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему…”, рекао је тада Николај. Никада нико није боље описао зашто је Шекспир вечан. Ове речи могу да опишу вечни однос Светог Саве и Срба. Јер Свети Сава је познавао сваког од нас, знао је тајне наших душа и данас постоји кроз нас, свој народ. Тако је вековима. Јер човек живи док га се сећа и последња особа на свету. Данас осам векова касније запитајмо се да ли смо ми онакви какве је желео Свети Сава да будемо? Да ли заслужујемо да се зовемо народом Светог Саве?

Налазимо се на Врачару које је посебно, по мени, најзначајније светосавско место у нашем народу. Нећемо се сви сложити око тога јер се ми Срби ретко, или никако не слажемо ни око чега. Не слажемо се ни око Косова и Метохије које је наша највеће државно питање и на коме наш председник Вучић покушава да спасе све што може а које захтева јединство већ и ту би неки да странчаре па зашто бисмо се сложили око тога које је место најважније за очување светосавског култа? Неко ће рећи да је најважније светосавско место манастир Хиландар, царска лавра и једини српски манастир на Светој Гори, који је подигао заједно са оцем Стефаном Немањом, Светим Симеоном у којем се он осам месеци касније упокојио. Други ће тврдити да је најважније светосавско место манастир Студеница, „мајка свих српских цркава” у којој је Свети Сава написао је Студенички типик, први устав наше цркве. Трећи ће казати да је најважније светосавском место манастир Жича у коме је одржан црквено-државни сабор на коме је свог брата Стефана крунисао за краља стављањем краљевског венца на његову главу.Тада је Србија постала краљевина, а Стефан Првовенчани, први српски краљ. Неки ће казати да су најважнија светосавска места у Светој земљи у коју је Свети Сава два пута одлазио на ходочашће. Можда манастир за српске монахе који је сазидао на брду Сион, или црква Светог Ђорђа у Акри коју је откупио од Латина, или је то велика православна лавра Светог Саве Освећеног, којом су Срби управљали пуних 130 година, или је то православни манастир Свете Катарине где је провео читав Часни пост, молећи се за свој српски род и све хришћане. Можда је то Велико Трново где се упокојио или манастир Милешева где је био сахрањен?

Врачар је посебно место. Јер управо овде је силни Синан-паша наредио да се, 1594. године, спале мошти Светог Саве. Уништавајући нашу највећу светињу, Турци су желели да нас обезглаве и да нас натерају да одустанемо од своје вере и нације. Добро је Синан-паша знао да Срба нема без Светога Саве. Знали су то и други српски непријатељи у вековима који су уследили јер свако ко је хтео да затре наш народ прво је покушао да угаси светосавски култ. И Аустријанци 1915. године који су током окупације Србије забранили Србима да славе Светог Саву у школама и да користе ћирилицу па и Немци који су 1941. године у концентрациони логор отерали поглавара светосавске српске цркве патријарха Гаврила Дожића. Оно што наши непријатељи нису знали је да је немогуће одвојити Србе и Светог Саву. Зато, ма колико били силни, нису успели. Напротив, не да нису угасили светосавски култ у народу, него су га још више укоренили и ојачали. Свети Сава је постао свесрпски симбол. Национални светитељ, симбол љубави, вере и наде. Наш отац. Иако без деце, он је кроз векове постао отац милиона и милиона својих духовних синова и кћери. Са његовим ликом на заставама, Срби су дизали устанке и сањали о слободи, под његовом иконом српска деца се образују.

Овде на Врачару пре 425 година силници су физички уништили његове мошти не знајући да је његова снага у духу који је непобедив. Духовна буктиња коју је он упалио у своме народу, још увек гори, а број његове духовне деце стално се умножава. Зато је Врачар најважније светосавском место, зато се на Врачару налази Храм Светог Саве, наш највећи саборни храм чијим завршетком показујемо да ми Срби можемо да довршимо започето и зато се управо овде слави Свети Сава. Ваша част али ваша обавеза драги моји Врачарци је велика. Славити Светог Саву, живети на најважнијем светосавском месту где се налази његов храм посебна је одговорност. Зато морате да будете бољи од других.

Ове године славимо осам векова од аутокефалности односно самосталности Српске православне цркве за коју се наш духовни отац изборио после велике дипломатске акције, дугих путовања и преговора. Начин на који се Свети Сава изборио за самосталност наше цркве треба да буде узор многима како Срби треба да решавају проблеме, као мали народ који се налази између интереса великих сила. Колико народа у свету има цркву која постоји осам векова? Шта би за то дали ови мали, измишљени народи који покушавају да добију своје цркве, политички и неканонски? Осам је векова, драги пријатељи како имамо своју цркву чији је први архиепископ био Свети Сава. Поносимо се тиме. Јер то имају само велики народи. Ми можда по броју нисмо велики али по значају и духу јесмо.

Као што је стварао цркву Свети Сава је стварао и државу јер је знао да цркви треба снажна држава. Србија слави ове године, односно надам се да неће да заборави да прослави, осам стотина година од како је Свети Сава саставио номоканон под називом Законоправило или Крмчију – први српски устав. Осам векова уставности! Магна карта или Велика повеља слободе, издата четири године раније, обична је повеља којој су енглески федуалци ограничили права свом владару. Српско Законоправило је устав. Дрги пријатељи, припадамо народу који осам векова има устав и законе. Колико народа на овом свету може да се похвали тиме? Треба да се поносимо тиме а о томе се скоро ништа не зна чак ни у Србији!? Па како ће то да знају други народи ако ми не ценимо своју државотворност и не поносимо се тиме? И наш први устав је дело Светог Саве.

И ви, драги моји Врачарци, славите векове. Неко ће од вас рећи да је насељавање Врачара и његово претварање у урбану насеље почело у деветанестом веку. Тачно. Али Врачар се родио у оној ватри у којој су гореле мошти Светог Саве. Тог дана постало је предодређено да ће Врачар бити светосавском место на коме ће се Срби окупљати. Зато будите поносни и ви драги моји Врачарци на својих четири пуна века.

Нема светитеља, а ни државника који више опеван у нашем народу од Светог Саве. Њему у част написано је стотине песама а скоро да нема значајног српског песника који није покушао да опевао нашег духовног оца. Ја волим песме Васка Попе. Не само о Светом Сави већ и другим српским манастирима, о Манасији, Каленићу, Жичи, Студеници али и о Косову пољу. Ове године Васко Попа добија заслужени споменик као један од најзначајнијих српских песника 20. века. Верујем да нико боље од њега није разумео улогу реформатора коју Свети Сава има у нашем друштву. Зато Попа и пева о мраку који свети Сава сече и мрачној земљи која постаје светла. Тако га је и опевао у песми ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ.

Путује по мрачној земљи
Штапом пред собом
Мрак на четворо сече
Хитне дебеле рукавице
Претворене у мачкетине
На сиву војску мишева
Одвеже вериге сред олује
И земљу од старе храстовине
За стајаће звезде везује
Пере шапе својим вуковима
Да трагови мрачне земље
На њима не преживе
Путује без пута
И пут се за њим рађа

Прошло је осам векова а ми ходамо по том путу који је за нас створио Свети Сава. Светлост којом зрачи ореол Светог Саве и даље сија оним истим неугаслим сјајем. Генерације се мењају али Срби Светог Саву славе истим жаром каквим су га славили наши преци. Свети Сава је духовни извор наше народне снаге. Данас када јачамо нашу државу економски, политички и војно, данас када поново имамо углед у међународној заједници захваљујући угледу председника Вучића, када поново можемо да заштитимо сваког Србина ма где живео, када Београд поново постаје престоница не само Срба већ и Балкана са поносом можемо да кажемо да снажимо државу Светог Саве. Зато га и славимо. Јер све док славимо Светог Саву и чувамо спомен на његову славу – дотле и постојимо.

Горан Весић

loading...