Била су то златна времена, пролази му кроз главу док сетно гледа у даљину.

Ваљало је – беше то једна задимљена биртија. Изгрижене чаше, распарен есцајг, пепељаре старе неколико деценија, избушени стољнаци, криве столице. Завесе неопране неколико година, раштимован оркестар, крештава певаљка, расадник полних болести. И, ја, Бора Солунац, шеф сале, размишљао је полугласно.

Укради мало при набавци пића – ћапи од клопе, ували соју уместо меса, дај мање порције, узми више лове. Гостима наплаћуј дупло, договори „репрезентацију“ са фирмом прекопута. Готовински рачуни све решавају, теби и пословођи њиховом добро, јебо газду и једног и другог.

А, онда се, црни мој Боро, све променило – заигра му суза у оку. Дошли нови људи и онај луди Милош. Могло се све лепо наставити, али не… Он хоће да мења.

И ето га, није више биртија, него угледан ресторан – фина клијентела, долазе странци и улажу. Ентеријер под конац, све уредно и на свом месту, храна одлична, музика елитна. Гости и газда задовољни, услуга професионална. И зна се куда иде сваки динар. Модернизује се, шири се.

И још, замисли, траже моју одговорност, јада се Бора.

Неће моћи, мисли се у себи – па ако она мала из Панчева после свега може да прича о моралу, а Риђи о борби против корупције, могу и ја бити жртва политичког прогона и узбуњивач.

А, газда, шта ће рећи газда? Нису ли то грађани Новог Сада? Јавља се мрвица анестезиране савести. Удари јој Боро ћушку и заврши животним му ставом: ко јебе грађане Новог Сада.

Томо Ловрековић

--

Leave a Reply