КАДА се данас сетим 1999. године, срце ми се просто скупи. Са генералом Леонидом Грегоријевичем Ивашовом, тада главним војним представником Русије при НАТО, водио сам данима разговоре са генералима Алијансе о поштеном договору око примирја на Космету. Посао нам је олакшавало то што на терену тадашња Војска Југославије није губила рат. До последњег дана смо били уверени да ћемо успети у томе да Косово и дефакто буде део СРЈ. Међутим, под притиском Американаца, у њиховом традиционалном стилу, ситуација се преко ноћи променила. Шеф америчке делегације Строуб Талбот на крају је представио сасвим другачији документ који је подразумевао потпуну окупацију Косова од стране НАТО снага.

Овако се завршетка бомбардовања наше земље, тог јуна 1999, сећа генерал пуковник Виктор Заварзин, човек који је увео руске падобранце на Космет. Данас заменик председавајућег Одбора руске Думе за одбрану, Заварзин први пут за српске медије говори о Маршу руских падобранаца у нашу покрајину. У ексклузивном разговору за „Новости“ објашњава да је „десант из Босне био изнуђено решење“, одговор Москве и Генералштаба ВЈ на чињеницу да су Американци успели да притисну српску страну у преговорима да одустане од решења које је претходно „војно усаглашено у Москви, Бону, Паризу и према коме би и ВЈ уз НАТО остала на Космету“.

Како се сећате дана усаглашавања Кумановског споразума и Резолуције у СБ УН?

На дан 10. јуна, када је доношена Резолуција у Њујорку, био сам са вашим начелником Обавештајне службе генералом Кргом. Са генералом Ивашовом смо се чули редовно. Били смо нерасположени јер је Споразум о разграничењу који је постигнут са НАТО дан раније промењен. Ако је за утеху, Резолуција 1244 Савета безбедности УН, на којој је руска делегација такође детаљно радила, мање-више је поправила ситуацију. Документ УН је нагласио суверенитет Југославије и истовремено пружио значајну аутономију и стварну самоуправу Косову.

Конкретно, какво је решење договорено између руског и НАТО генералштаба око размештања трупа на КиМ?

НАТО је требало да буде распоређен дуж македонско-југословенске границе у такозваној тампон-зони и да не улази дубље у Косово, док је југословенска војска, повукавши део својих снага са територије КиМ, требало да контролише општу ситуацију у покрајини. Черномирдин је Милошевићу донео другачије решење и убедио га да потпише.

Уследио је одговор Москве у виду руског марша на Слатину?

Као главни војни представник Русије при НАТО, добио сам наређење да водим наш Мировни десантни батаљон који је напредовао из Босне. За мене је то била велика част и велико поверење наше команде. Батаљон је био високо обучен, са практичним искуством у мировним операцијама у Босни. Задатак је био да се заузме стратешки важан аеродром у селу Слатина, 15 километара југоисточно од Приштине, једини аеродрома у том региону. Знали смо да ко год контролише овај стратешки објекат, моћи ће да контролише целокупну ситуацију, не само у покрајини, већ и на Балкану у целини. И то је била војна намера.

Сећате се уласка у покрајину?

Верујте, део мог срца је остао тамо. Када смо прешли Мердаре, призори су били страшни. Уништене куће, путеви, пруга…. Форсираног уласка у Приштину се сећам као филмског журнала који смо гледали из Другог светског рата када су наши дедови ослобађали Европу. Народ је био на улици, славило се, али тада нисмо могли да се задржавамо. Ми смо били дубоко свесни да на свету српску земљу улазимо да заштитимо српско становништво и да спасавамо православне светиње од варварског разарања, али у том тренутку се одвијала борба за сваки минут. Имали смо информацију да су Енглези добили исти задатак.

То је била ноћ између 11. и 12. јуна?

Тог дана је америчка делегација на челу са Стробом Талботом била у Москви са задатком да преговара како да се одложи одлука војно-политичког руководства Русије о распоређивању нашег контингента на Косову. Када су схватили да смо ми већ тамо ушли, напустили су Москву. Одмах сам написао Извештај о заузимању аеродрома и то је у Генералштабу примљено изузетно. Забележили смо победу.

Да ли је Русија могла више?

Тада нико није очекивао од Русије тако одлучну акцију. Запад је прво реговао запрепашћено и огорчено, али после је било и скривеног дивљења. Из ове перпективе сматрам позитивним што смо у тим условима, у тешкој економској ситуацији, са гомилом социјалних проблема, у Русији нашли снагу и нисмо се задовољили улогом спољног посматрача глобалних промена на Балкану, које су поткопавале темеље безбедности у Европи.

Тврди се да је тада и војни сукоб био на помолу?

Да. Према нашим информацијама, НАТО је планирао да изведе оружану акцију против нас, али до размене ватре није дошло јер су схватили да и ми намеравамо да се боримо!

Упркос томе што се и на Западу делом зна истина о агресији на СРЈ, Косово се и даље „гура“ ка независности?

Американцима треба оправдање за бомбардовање СРЈ и то је упаковано у причу о некаквим западним вредностима у име западне демократије. Та демократија је у ствари успоставање велике војне базе у региону Приштине. Мислим да историја још није дала оцену деловања САД и НАТО-а на Балкану, а као што знате – ратни злочини не застаревају.

Са позиције заменика председавајућег Думе за одбрану, како видите актуелну сарадњу двеју земаља, Русије и Србије?

Као војник желим да нагласим: да бисмо ефикасно одбранили своје ставове у решавању проблема глобалне и регионалне безбедности, потребне су нам модерне, добро опремљене оружане снаге. У Београду, ми Руси видимо поузданог пријатеља тестираног кроз време.

Драган Вујичић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here