Драган “Гага” Николић је био југословенски и српски позоришни, телевизијски и филмски глумац који је рођен 20. августа 1943. године. Због стила глуме је од стране обожавалаца окарактерисан као Шмекер са карактером господина. Рођен је у Београду од оца Душана (пореклом из Берана) и мајке Јелене (пореклом из Јагодине). Николићеви преци су се у прошлости презивали Живковићи, али је његов деда Радоња променио породично презиме по прадеди Николи. Његово крштено име је Драгослав међутим током целог живота био је познат као Драган због симпатичног неспоразума. Старији брат му се звао Мирослав који је и био његов узор. Одрастао је на Црвеном крсту. Након завршене основне школе уписао је Четрнаесту београдску гимназију коју није завршио јер је био премештен у Економску школу. После две године проведене у средњој школи полагао је и положио пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и тада као седамнестогодишњак био најмлађи студент. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду.

Филмску каријеру отпочиње 1964. године мањом улогом у филму „Право стање ствари“, тада је потписан крштеним именом Драгослав Николић. Заслуге за измену надимка на месту имена дугује грешци на крају телевизијске серије „Довољно је ћутати“ из 1965. године када му је у каирону за улоге уместо имена стављен надимак који ће обележити његову каријеру.

Прву значајнију главну улогу остварио је улогом сезонског радника лабилног морала који погине, а да није нашао своје место у друштву и у животу (особине и многих његових каснијих ликова) у филму „Кад будем мртав и бео“ (1967) Живојина Павловића, за коју је (с оном у филму „Три сата за љубав“, (1968) Ф. Хаџића) награђен дипломом на фестивалу у Пули 1968. Глумачко сазревање, са низом успелих креација ликова из своје генерације, доноси му 1985. Октобарску награду града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона“ (улога насилника Гаре у филму „Живот је леп“ Б. Драшковића).

Главне и веће споредне улоге остварио је у више од тридесет филмова; истичу се још „Хороскоп“ (Б. Драшковић, 1969); „Бубе у глави“ (М. Радивојевић, 1970), „Улога моје породице у светској револуцији“ (Б. Ченгић, 1971), „Млад и здрав као ружа“ (Ј. Јовановић, 1971), „Без речи“ (М. Радивојевић, 1972, Цар Константин у Нишу), „Кичма“ (В. Гилић, 1975), „Национална класа“ (Г. Марковић, 1979, Цар Константин), „Ко то тамо пева“ (С. Шијан, 1980), „Бановић Страхиња“ (В. Мимица, 1981), где је за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном ареном у Пули, „Сезона мира у Паризу“ (П. Голубовић, 1981), „Нешто између“ (С. Карановић, 1983), „Балкан експрес“ (Б. Балетић, 1983), „Обећана земља“ (В. Булајић, 1986), „Последњи круг у Монци“ (А. Бошковић, 1989), „Оригинал фалсификата“ (Д. Кресоја, 1991). Истакао се и у серији шоу програма „Образ уз образ“, заједно са супругом Миленом Дравић.

Године 2000. додељена му је Награда „Павле Вуисић“, која се додељује глумцу за животно дело.

Крајем 2014. године је примљен у болницу због проблема са дигестивним трактом а оперисан је у фебруару 2015. године. Стање му се нагло поргошало у мају 2015. године због проблема са плућима. Септембра 2015. године, опорављао се у Врњачкој Бањи више од три недеље , али је касније отишао у Сокобању у којој је врло кратко био. Крајем јануара 2016. године поново погоршало здравствено стање. Преминуо је 11. марта 2016. године на Војномедицинској академији у Београду. Комеморација поводом смрти доајена српског глумишта одржана је 14. марта у препуној дворани Атељеа 212 на сцени „Мира Траиловић“. Од драгог колеге и пријатеља опростили су се Раде Шербеџија, Драган Бјелогрлић, Јелисавета Сека Саблић, Радослав Зеленовић, Војислав Брајовић и др. Сахрањен је истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

По њему је у мају 2016. назван биоскоп у склопу установе културе „Пароброд“. Њему је посвећена монографија „Господин мангуп” објављена 2017. године.

Као члан Београдског драмског позоришта и Атељеа 212, у којем је од 1969. тумачио више од двадесет улога, изградио је и врло успешну позоришну каријеру. Године 1969. у мјузиклу „Коса“ тумачи лик Бергера. У сезони 1982/83. учествовао је улогом лопова Васке Пепела у драми „На дну“ Максима Горког у експерименту румунског редитеља Л. Пинтилијеа, у париском -“Theatre de la Ville“ Исуса Христа, у Мајстору и Маргарити М. А. Булгакова у режији М. Сербана.

Извор: Принцип

--

Leave a Reply